За крај[1], за синове Корејеве. Други[2] (каже): Победотворцу синова Корејевих. Сви народи запљескајте рукама. Други[3] (каже): руком. Усклилните Богу гласом радовања. Други каже: Знаменујте гласом хвале. Јер је Господ Вишњи страшан, Цар велики на свој земљи.
1. И овај Псалам се истог предмета држи (као и претходни), говорећи о победама и трофејима победним што настадоше током ратова, и сву икумену позивајући на хвалу за то што се збило. Но можда ће некима увод изгледати недостојан позива Духа (Светога), позива на аплаузе, пљескање и покличе. Те ствари, наиме, не приличе ваљда онима који учествују у часној овој поуци, рећи ће неко, него онима који дангубе на сцени у гозбама: то пљескати и рукама лупати; а мужевима који се васпитавају у благодати Духа (доликује) тишина и благоустројство. Шта, дакле, та реч објављује, и о ком покличу и ком пљескању казује? Обичај је, наиме, онима што се постројавају за сукоб и битку то чинити — говорим о покличима и силном лупању рукама — да се непријатељи застраше, а души смиреној то је страно. Псалам, пак, и на једно и на друго подстиче: и пљескати и клицати. Шта, дакле, значи то што је (у Псалму) казано? Ништа друго него показивати задовољство и символ победе. Пошто и на другом месту Пророк уводи (у причу) реке које пљескају: Реке, каже, да запљескају рукама код тога (Пс 97,8), а Исаија уводи дрвета која исто то чине (Ис 55,12); овај исти (Давид) опет уводи и горе и планине што поскакују (Пс 113,4), не да бисмо мислили да горе и планине поскакују, нити да реке пљескају, или да имају руке — јер то је знак безумља крајњега — него да познамо обиље задовољства. Човек може видети да управо тако бива код људи. А због чега није рекао: „Радујте се и веселите“, него: Запљескајте и ускликните? (Рекао је то) показујући нам обиље задовољства. Јер као што Христос кад говори: А ти кад постиш намажи уљем главу своју, и лице своје умиј (Мт 6,17), не заповеда да настане помазање, јер нико од нас то не чини, него да се покаже задовољство, јер Он заповеда постити ведрога духа и у весељу, а не смркнута лица, управо тако и овде нам није заповеђено пљескати рукама, него осећати задовољство и радовати се појући псалме. А с правом би неко Псалам могао пре узети по узвођењу, бивајући изнад повести. Јер иако има почетак и увод од ствари чулних, он слушаоца ипак руководи ка стварима умним. Оно што сам и претходно казао, исто то ћу, наиме, и сада рећи: једне ствари треба узети како су казане, а друге супротно ономе што стоји, као на пример код онога: вуци и јагњад ће заједно пасти (Ис 11,6). Јер овде нећемо разумети вукове и јагњад, нити плеву, вола и бика, него преко слике бесловених животиња оцртавамао карактере људи; друге, пак, (ствари узимамо) двоструко, замишљајући и чулне и духовне ствари, као код приношења на жртву сина Авраамовог. Знамо, наиме, да је син био принесен на жртву, а и друго нешто, скривено, мишљу извлачимо преко сина (Аврамовог) – распеће. И код јагњега онога у Египту (в. 2Мојс гл. 12), опет на сличан начин оцртавамо слику страдања. Исто то и овде ваља чинити. Јер није напросто реч о Арапима и суседима (њиховим), него говори о свим народима.
Јер је Господ Вишњи, страшан, Цар велики на свој земљи (Пс 46,3). Од почетка, дакле, диже слушаоца, позивајући га на толику озбиљност благовести, светковину икумене, на божанско некакаво и духовно празновање, тајноводство са небесâ спуштено. Управо због тога каже: Запљескајте, то јест: радујте се и поскакујте. И еванђељска реч на исто то позива говорећи: Радујте се и играјте (Лк 6,23), свакако не позивајући нас да јуримо и скачемо, јер то је недостојно слободног човека, него објављујући напон радости. То што бива, наиме, достојно је задовољства многога. Јер колика је земља што је сунце греје, еванђелска реч ју је сву оптрчала, и сва се икумена спасла, и они који су пре тога били лутањем захваћени, показаше мудрољубље веће од служења јудејског. Сви народи запљескајте рукама. Рукама, каже, које су пре тога биле нечите, клете, крвљу свакодневно умазане због нечистих жртава, којима децу покласте, и на срамне ствари се дрзнусте, којима сте се против саме природе служили, њима сада запљескајте. Ускликните Богу гласом радовања. Оним језиком којим кушасте нечисте (жртве), којим богохулне речи казасте, њиме ускликните песму победну. Обичај је, наиме, војницима кад противничку војску натерају у бег, не користити се више бојем изблиза, него плашити њихове већ клонуле душе виком и покличима, што је знак блиставе победе и највећег победног торжества: кад се рат не пресуђује рукама, него је уместо руку и оружја довољан глас.
2. Све је то, дакле, било дело Христово, јер Он је разрешио тај тежак рат, свезавши јакога[4] и уграбивши оруђе његово (в. Мт 12,29). Човекољубив будући, Он оне који се ништа нису потрудили, њих чини уживаоцима победе и победних трофеја, и припрема их да узносе поклич победни, као да су они то извршили и надјачали. Зато сви, не незнатан онај глас, него веома знатан да узвикујемо: Где ти је, смрти, жалац? Где то је, аде, победа? (1Кор 15,55) И опет: Узиђе Бог у клицању (Пс 46,6). Јер то је казано у овоме Псалму. И на другом месту опет: Узишао си на висину, запленио си плен, узео си дарове у људима (Пс 67,19). И Јудеји су једном узнели глас победни, онда кад се војска египатска утопи, говорећи: Да запевамо Господу, јер се славно прослави (уп. 2Мојс 15,1). Али наш је много већи, пошто нису Египћани, него су се демони утопили, није фараон, него ђаво побеђен, није оружје чулно одузето, него зло уништено, и не у Црвеном мору, него у купељи поновног рођења, не изводимо се у земљу обећану, него се на небо селимо, не једемо манну, него Тело Господње, не пијемо воду из стене, него Крв (Господњу) из ребра (Његовог). Због тога каже: Запљескајте рукама, јер ослободивши се камња и дрвета (идолских приказа), ступисте на небеса, и на небеса небесâ, и стадосте пред сâм Престо Царски. Ускликните Богу, то јест: Њему благодарење узнесите, Њему победу (припишите), Њему трофеј победни. Тај рат није људски, нити је битка чулна, нити је борба за неку од животних ствари, него за сама небеса и оно што је на небесима. Он је тај рат извојевао, и нама победу предао. Јер је Господ Вишњи страшан, Цар на свој земљи. Где су сад они што умањују славу Јединороднога (Сина)? Гле, Син се назива Цар велики, оно што се о Оцу казује: Не куни се, каже, ни небом, јер је престо Његов, нити Јерусалимом, јер је град царев (уп. Мт 5,34-35). И на другом месту опет: Бог силни, властан (Ис 9,6), који је Цар. Кад, дакле, чујеш да је Господар твој распет, да је на крст окачен, да је покопан, да је сишао у најдоње делове земље, немој (духовно) клонути, нити се озловољити, јер Он је Вишњи, Вишњи природом. А оно што је природом вишње, никад не мења узвишеност, нити може постати унижено, него и у унижењу Његовом Узвишеност остаје и показује се. Будући да је (Христос) и кад је умро, понајвише тада показао снагу против смрти. Светлост, каже, у тами светли и тама је не обузе (Јн 1,5), управо тако се и узвишеност Његова у унижењу јави. Гледај Њега који је у аду, а све вишења бића тресе. Јер сунце је тада зраке своје назад окренуло, стене се раздвајаху, завеса (храмовна) се поцепа, земља помете, Јуда се обеси, Пилат и жена његова се уплашише, он који је судија ‒ правдаше се. Кад, дакле, чујеш да је био везан и шибан, немој се збунити, него Га гледај како и везан показује снагу. Рече: Кога тражите? И сви падоше наузнак (в. Јн 18,4-6). Виде ли како је страшан, док самим гласом и мигом толике ствари чини? Кад Га, дакле, видиш мртвога, замисли камен одваљен, Анђеле који са страхом стоје поред гроба, ад разрушен, смрт уништену, сужње ослобођене, и тада ћеш видети како је страшан. А ако је у време непоштовања показао толике ствари, на небу, на земљи, у аду, шта ће показати у време Другога доласка? Чуј од демона шта говоре у време унижења док пене, везе раздрешују, пут непроходним чине: Шта хоћеш од нас, сине Божји. Дошао си амо пре времена да нас мучиш (уп. Мт 8,29). Ако су, дакле, то онда (говорили), кад буде дошао, кад се Силе небеске поколебају, кад се сунце преобрати у таму и месец не дадне светлост своју, шта ће тек онда рећи? Због тога каже: Вишњи страшан. Или боље, шта би човек достојно могао казати приповедајући о Дану ономе, кад буде послао Анђеле по свој икумени, кад се све буде тресло, кад земља буде натерана да врати залог (њој поверених) мртвих, кад небројена тела устану, кад небо буде савијено као каква завеса умотано, кад се постави страшни Престо (в. Дан 7,9), кад потеку реке огњене, кад се књиге отворе, кад свакоме на среду буде изведено што је у тами урадио, кад буде несноснога кажњавања и одмазди, силе ужасне, мачеви огољени, одвођење у геену; кад сви чинови буду разрешени, и цареви, и војсковође, и конзули и намесници, кад ту буде толики народ Анђелâ, пукови Мученикâ, Апостолâ, свештеникâ, монахâ, неизрециве оне бојне награде, узвратни дарови, венци, добра што ум надилазе?
3. Која ће беседа то представити? Јер ако је Пророк указавши на творевину застао и устукнуо говорећи: Како се узвеличаше дела твоја, Господе (Пс 91,6), и истражујући само један вид Промисла (Божјег) завапио казавши: О, дубино богатства (Рм 11,33), шта човек може казати описујући Дан онај? Све то унапред видећи пророк је говорио: Господ Вишњи, страшан, Цар велики на свој земљи, указујући на спасење икумене. Био је, дакле, и пре тога Цар велики, али није био познат. Јер свет кроз Њега постаде, и свет Га не познаде (Јн 1,10). А сад, учинио је и то да је постао Велики Цар наш по усвојењу. Како, наиме, да није велики Он који одаславши по свој икумени сиромашне рибаре, људе неписмене, обичне, једанесторицу бројем, безначајне, без града, од риба безгласније, само са огртачем, без обуће, голе, и као по заповести све (људе) придобивши? То је уистину велики цар; Он који је очистио икумену од заблуде, и вратио истину (у њу) за кратко време, уништивши тиранију ђаволову; Он који је велики цар и пре потчињених, који нема снагу власти у робовима, нити у држању и хаљинама, него у самој природи. Ја сам, каже наиме, за то рођен (Јн 18,37). То је Цар велики, Он који част нема споља, који не потребује ништа да би био цар, који чини све што хоће. Идите, каже наиме, и научите све народе (уп. Мк 16,15) ‒ и реч постаде дело. Хоћу. Очисти се! (Мт 8,3) Теби говорим, душе неми, изиђи из њега (уп. Мт 9,25). Ћути, престани! (Мк 4,39). Идите у огањ припремљен ђаволу (уп. Мт 25,41). Ходите, примите царство припремљено вам пре постања света (уп. Мт 25,34). Видиш ли свуда власт? Видиш ли моћ? Јер Он је тако придобио оне што су Му послушни, да их је убедио пре живот изгубити, него заповест преступити. Цар, наиме, има почасти од самих потчињених, а Он указује поштовање потчињенима. Управо због тога је оно само име, а ово је (сама) ствар. Цар велики који је сву икимену небом учинио, варваре припремио да философирају и осоколио да Ађеле опонашају.
Покори нам народе и незнабошце под ноге наше (Пс 46,4). О чуда! Оне који су Га разапели, њих је убедио да Му се клањају; који су га вређали, хулили на Њега, њих који су за камене (идоле) залепљени, њих је поучио животе своје положити за оно што је Њему угодно. Јер то није било дело Апостолâ, него Онога што је ипред њих ишао и душу њихову покретао. Како је, наиме, рибар или израђивач шатора могао променити толику икумену, осим ако речи Његове нису све препреке уклањале? Те је Он и опсенаре, и тиране, и реторе и философе, и све који који се супротстављају, као прашину терајући од себе, и као дим, тако је посејао светлост истине, не оружјем, нити обиљем новаца, него користећи се голом речју; или још боље, не беше то гола реч, него од сваког дела моћнија. Како, дакле? Зазиваху име Распетога, и смрт одлепрша, демони бежаху, болести престајаху, сакаћења телесна се исправљаху, зло бивало протерано, опасности нестајаху, стихије се мењаху. Кад нам, дакле, говоре: Због чега Он није себи помогао на крсту? Да говоримо да је то чудесније било. Јер није исто сићи са крста, и после распећа именом Његовим васкрснути толике мртве. Да је и тада, наиме, добровољно истрајавао (на крсту), показало се по оном што је било иза тога. Јер Онај који је избацио смрт што је на друге наилазила, много пре ју је могао од себе, пре но што наиђе, одбити; који другима живот даје, много пре га је могао себи дати, што је и учинио, после три дана уставши (из мртвих) са силином могом. И то се показало по ономе што је уследило после. Јер кад се показује да име Његово на туђим телима има толику снагу, да кад позове ‒ смрт одагна, нико не може сумњати да и на свом може показати снагу, и смрт покорити. Покори нам народе и незнабошце под ноге наше. Гле мудрости Пророка који све са тачношћу говори. Јер оно што су после тога говорили Апостоли: Што гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да он ходи? (ДАп 3,12) Исто то је Пророк говорио. А оно: под ноге, показује оно што је покорено, или боље: потпуну покорност. И ако хоћеш познати напон покорности, чуј: Сви који имађаху, каже, њиве или куће, продаваху их и доношаху новце од проданога, и метаху их код ногу Апостолâ (ДАп 4,34-35). А други су заједно са новцима и душу давали. Који, каже, за мој живот вратове своје подметнуше (Рм 16,4). А и о другима пишући, говорио је: Да је могуће, и очи ваше бисте извадили и дали мени (Гал 4,15). И Коринћанима пишући, Павле је говорио: Јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама; па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2Кор 7,11). И Лука је, опет, пишући говорио: И од осталих нико се не усуди да им се придружи, али их народ величаше (ДАп 5,13); и опет: Шта хоћете? Да дођем к вама са штапом, или у љубави и духу кротости? (1Кор 4,21)
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸ τέλος, ὑπὲρ τῶν υἱῶν Κορέ. Ἄλλος δὲ, Τῷ νικοποιῷ τῶν υἱῶν Κορέ. Πάντα τὰ ἔθνη, κροτήσατε χεῖρας. Ἄλλος, Χειρί. Ἀλαλάξατε τῷ Θεῷ ἐν φωνῇ ἀγαλλιάσεως. Ἕτερός φησι, Σημάνατε ἐν φωνῇ εὐφημίας. Ὅτι Κύριος ὕψιστος, φοβερὸς, βασιλεὺς μέ γας ἐπὶ πᾶσαν τὴν γῆν, њен латински наслов је: In psalmum 46. 1. In finem pro filiis Core. Alius, Victoriae auctori filiorum Core. 2. Omnes gentes, plaudite manibus. Alius, Manu. Jubilate Deo in voce exsultationis. Alius, Significate in voce laudationis. 3. Quoniam Dominus excelsus, terribilis, rex magnus super omnem terram. Грчки текст: PG 55, 208-?.
[2] Акила.
[3] Непознати у Хексапли
[4] Тј. ђавола.