Глава 1
1. Беше човек из Арматаим Сифе, из горе Јефремове, име му (беше) Елканá, син Јеремеила, сина Илијева, сина Токина у Насиву Јефремовом.
2. И у њега две жене: име једној Ана, а име другој Фенана; у Фенане беху даца, а у Ане не беше детета.
3. И узлажаше тај човек из данова у дане[1] из града свога, из Арматаима, да се поклони и принесе жртву Господу Богу Саваоту у Силом; а тамо (беху) Илије и два сина његова, Офни и Финес, свештеници Господњи.
4. И би (тај) дан, и принесе жртву Елканá, и даде Фенани, жени својој и синовима њеним делове (од ње).
5. А Ани даде један део, јер у ње не беше детета, па ипак Елкана Ану више вољаше од оне; а Господ забрави материцу њену,
6. Господ јој, наиме, не даде детенце по невољи њеној и по тескоби што је жалости, и (Фенана) је жалошћаше због тога што јој Господ забрави материцу да јој не дадне детенце.
7. Тако (Фенана) чињаше годину за годином у узлажењу у дом Господњи, и (Ана) невесла беше и плакаше и не јеђаше.
8. И рече јој Елканá, муж њен: „Ана!“ И рече му: „Ево ме, господине“. И рече јој: „Шта ти је, што плачеш? И због чега не једеш? И због чега ти бије срце твоје? Нисам ли ти ја добар већма но десеторо деце?
9. И устаде Ана након што су јели у Силому и стаде пред Господа, а Или, свештеник, сеђаше на клупи код довратака храма Господњег.
10. И она (беше) болна душом, и помоли се Господу и плачући заплака,
11. и заветова се заветом Господу говорећи: „Адонај Кирие Елои Саваот, ако поглēдајући погледаш на унижење слушкиње своје, опоменеш ме се и даднеш слушкињи својој семе мушко, даћу га датога пред Тебе до дана смрти његове, и вина и опојна пића пити неће, и бритва по глави његовој прелазизи неће“.
12. И би кад се умножи (молитва) молећи се пред Господом, Илије свештеник, опази уста њена;
13. и она говораше у срцу своме, и усне њене се кретаху, а глас јој се не чу; и просуди Илије да је пијана.
14. И рече јој момче Илијево: „Докле ћеш се опијати? Укини вино своје и иди од лица Господњег“.
15. Одговори Ана и рече: „Не господине, жена којој је дан опор ја сам, вина и опојна пића попила нисам; изливам душу своју пред Господом;
16. не дај слушкињу своју за кћер погибли, што сам се из обиља говорења свога затрајала до сад“.
17. И одговори Илије и рече јој: „Иди у миру; Бог Израиљев нека ти дадне сво мољење твоје што заиска од Њега“.
18. И рече (Ана): „Нађе слушкиња твоја милост у очима твојим“. И крену се жена на пут свој и уђе у коначиште своје, и поједе са мужем својим и попи, и лице њено не смрачи се више.
19. И они ране јутром раним, клањају се Господу и полазе на пут свој. И уђе Елканá у дом свој у Арматаиму, и позна Ану, жену своју, и опомену се Господ ње, и она заче.
20. И би временом данâ, и роди сина, и назва име његово Самуил, и рече: „Од Господа Бога Саваота заисках га“.
21. И узиђе човек Елканá, и сав дом његов, да жртвује у Силому жртву данâ и завете своје, и све десетке земље своје.
22. А Ана не узиђе са њим, јер рече мужу својему: „Док не устане детенце, ако га одојим, и јавиће се лицу Господњем и седеће довека тамо“.
23. И рече јој Елканá, муж њен: „Чини добро у очима својим, седи док га не одојиш, али да усправи Господ то што изиђе из уста твојих“. И заседе жена и дојаше сина својега док га не одоји.
24. И узиђе са њим у Силом са телетом трогодишњим, и хлебовима и ефом финога брашна пшеничног, и мехом вина, и уђе у дом Господњи у Силому, и детенце са њом.
25. И доведе (га) пред Господа, и отац његов закла жртву коју чињаше из данâ у дане Господу, и приведе детенце и закла теле. И приведе Ана, мати дететова (дете) Илију
26. и рече: „Господине мој, да живи душа твоја, ја сам жена што се постави пред тобом да се уз тобе помоли Господу;
27. За детенце ово се помолих, и даде ми Господ тражење моје које заисках од Њега
28. И ја га дајем Господу све дане које он живи, на служење Господу“. И рече:
Глава 2
1. „Утврди се срце моје у Господу, узвиси се рог мој у Богу мојему; раширише се уста моја на непријатеље моје, обрадовах се спасењу Твоме.
2. Јер не постоји свети као Господ (што је), и не постоји праведник као Бог наш (што је); не постоји свети сем Тебе.
3. Не хвалите се и не говорите (речи) високе, да не изађу речи велике из уста ваших, јер је Господ Бог познања и Бог приправља уредбе Његове.
4. Лӯк силних ослаби, а слаби се опасаше силом;
5. Сити се за хлеб најме, а гладни земљу запустише, јер јалова роди седморо, а многа чедима занеможе.
6. Господ усмрћује и животвори, своди у ад и узводи;
7. Господ осиромашује (човека) и обогаћује, унижава и уздиже;
8. Усправља са земље убогога, просјака са ђубришта са силницима народним посађује, престо славе дајући им у наслеђе.
9. Дајући молитву ономе што се моли, благословио је године праведнику, јер силан муж није (то) снагом (својом).
10. Господ ће немоћним учинити протвника својега, Господ свети. Нека се не хвали паметни у памети својој, и нека се не хвали силни у сили својој, и нека се не хвали богати у богатству своме, него онај што се хвали нека се хвали да зна и познаје Господа и твори суд и праведност посред земље. Господ узиђе на небеса и загрме, Он ће судити крајевима замље и даје снагу царевима нашим и узвисиће рог Помазанику својему“.
11. И остави га (Самуила) тамо пред Господом и отиде у Арматаим, и детенце беше служећи Лицу Господњем пред Илијем, свештеником.
Глава 17.
1. И скупљајући иноплеменици бојне редове своје за рат, скупљају се у Сокхоту Јудејском, и утаборују између Сокхота и између Азика Ефермемског.
2. И Саул и мужеви Израиља скупљају се и утаборују у долини и они, и сврставају у бојни строј за рат насупрот иноплеменицима.
3. И иноплемеици стоје на гори онде, и Израиљ стоји на гори овде, а долина између њих.
4. И изиђе муж силан из строја иноплеменикâ, Голијат, име њихово, из Гета, висина његова четири лакта и педаљ;
5. И кацига на глави његовој, и у оклоп сплетен оденут, тежина оклопа његовог пет хиљада шекела[2] бакра и гвожђа.
6. И назувци бакарни на ногама његовим, и штит бакарни на плећима његовим;
7. И дршка копља његовог као вратило ткачко, шиљак његов шесто шекела гвожђа, и носач оружја његовог хођаше пред њим.
8. И стаде и повика на бојни ред Израиљев и рече им: „Што изидосте да се постројите за рат против нас? Нисам ли ја иноплеменик, а ви Јевреји Саулови? Изаберите између себе мужа и нека сиђе к мени,
9. и ако узмогне борити се са мном и ако ме потуче, бићемо вам робови; а ако ја узмогнем и потучем њега, бићете ви нама робови и служићете нам“.
10. И рече иноплеменик: „Ево, ја наружих строј Израиљев данас у дан овај, дајте ми човека и обојица ћемо се насамо борити“.
11. И чу Саул и сав Израиљ те речи иноплменика и устукнуше и уплашише се силно.
12, А беше Давид, син човека Ефратејца, овај (беше) из Витлејема Јудинога, име му Јесеј, и у њега осам синова; и муж тај у дане Саулове дође старији међу мужевима.
13. И три сина Јесејава, старија, пођоше за Саулом у рат, и имена синова његових што кренуше у рат: Елиав, првенац његов, други (син) његов Аминадав, а трећи Самма.
14. Сâм Давид је најмлађи, а три старија кренуше за Саулом.
15. И Давид оде и врати се од Саула, да напаса овце оца својега у Витлејему.
16. И излажаше иноплеменик рано јутром и касно увече, да се као стуб постави четрдесет дана.
17. И рече Јесеј Давиду: „Понеси браћи својој ефу јечма и ових десет хлебова, те отрчи у табор и дај браћи својој.
18. И десет сирева од млека овога однећеш хилиарху[3], те браћу своју посети на миру, и ако им је што потребно – дознај“.
19. А Саул и сав мушки Израиљ (беше) у долини храста, ратујући са иноплеменицима.
20. И порани Давид рано јутром, и остави овце чувару, и узе (хлебове и сир) и оде, како му заповеди Јесеј; и дође на округлину (?) кад сила (јудејска) креће у бојни строј; и бојни поклич пустише у рату.
21. И постројише Израиљ и иноплеменици строј насупрот строја.
22. И остави Давид посуде своје код руку стражара, и отрча у бојни строј, и дође и запита браћу своју на миру.
23. И док је говорио с њима, гле, муж Месејац, Голијат Филистејац му име, из Гете, иступи из строја иноплемникâ и проговори по речима оним, и чу Давид.
24. И све мушко Израиља, видеше они тога мужа, и побегоше пред лицем његовим и уплашише се силно.
25. И рече (неки) муж Израиљац: „Да ли видесте мужа, овога што иступи, јер иступи да наружи Израиљ? И биће муж, који ако га потуче, обогатиће га цар богатством великим и кћер ће му дати, и дом оца његова слободним у Израиљу учиниће“.
26. И рече Давид мужевима што стајаху са њим, говорећи: „Шта ће бити учињено човеку који потуче инолеменика онога, и уклони поругу од Израиља? И ко је иноплеменик, он необразани што наружи бојни строј Бога Живога?“
27. И рече му народ по речи оној говорећи: Тако (и тако) ће се учинити мужу који потуче њега.
28. И чу Елиав, старији брат његов, у говорењу његовом мужевима, и разгневи се срџбом Елиав на Давида и рече: „Зашто си дошао и код кога си оставио оно мало оваца у пустињи? Ја знам гордост твоју и злобу срца твога, јер дошао си битку да видиш“.
29. И рече Давид: „Шта сад учиних? Није ли (ми то) реч(ено)?“
30. И одврати се од њега на супротну (страну), другоме, и рече по речи тој, и одговори му народ по речи првој.
31. И прочуше се речи које изговори Давид, и јавише Саулу, и прими га (Саул).
32. И рече Давид Саулу: „Да се не ужасне срце господину мојему код онога; слуга твој кренуће и борити се са иноплемеником тим“.
33. И рече Саул Давиду: „Никако не можеш кренути на иноплеменика да ратујеш са њим, јер ти си дете, а он муж ратник од младости своје“.
34. И рече Давид Саулу: „Напасајући стадо оцу својему беше слуга твој, кад дође лав и (дође) мечка и узимаше овцу из стада;
35. И излажах за њим и ударих га и извукох (овцу) из уста његових, и устајаше на мене, и ухватих гркљан његов и ударих и усмртих га.
36. И лава и мечку потуче слуга твој, биће иноплеменик овај необрезани као једно од њих; Нећу ли кренути и ударити га, и уклонити данас погрду са Израиља? Зато што, ко је овај необрезани који наружи бојни строј Бога Живога?
37. Господ који ме избави из руку лава и из руку мечке, Он ће ме избавити из руку иноплеменика овога необрезанога“. И рече Саул Давиду: „Крени, и биће Господ с тобом!“
38. И одену Саул Давиду одежду (своју) и бакарну кацигу (своју стави) на главу његову,
39. и опаса Давиду широки мач свој преко одежде своје. И умори се (Давид) шетајући, једном и други пут; и рече Давид Саулу: „Не могу се покренути у овоме, јер нисам искусан (у томе)“. И скидају то са њега.
40. И узе (Давид) штап свој у руку своју и изабра себи пет каменова глатких из потока, и метну их у торбицу пастирку што му је за сакупљање, и праћка његова у руци његовој, и (тако) иступи ка мужу иноплеменику.
41. Крену и иноплеменик крећући се и приближавајући Давиду, и муж што штит носи пред њим, и погледа инолеменик,
42. и виде Голијат Давида и потцени га, јер он беше дечак, румен са лепим очима;
43. И рече иноплеменик Давиду: „Ја као да сам пас, јер ти пође на мене са штапом и каменицама?“ И рече Давид: „Не, него гори од пса“. И прокле иноплеменик Давида боговима својим.
44. И рече иноплеменик Давиду: „Дођи к мени и даћу меса твојега птицама небеским и марви земаљској“.
45. И рече Давид иноплеменику: „Ти идеш к мени са мачем, копљем и штитом, а ја ћу кренути на тебе у име Господа Бога Саваота, (Бога) бојног строја Израиљевог, које име ти данас наружи;
46. И даће те Господ данас у руку моју, и убићу те и одрубићу главу твоју од тебе, и даћу делове тела твога и делове тела табора иноплеменичког у дан овај птицама небеским и зверима замаљским; и познаће сва земља да је Бог у Израиљу;
47. И познаће сав збор овај да Господ не спасава мачем и копљем, јер је (ово) рат Господњи, и предаће вас Господ у руке наше“.
48. И устаде иноплеменик и крену у сусрет Давиду.
49. И пружи Давид руку своју у торбицу и узе отуд камен један и хитну га из праћке те удари иноплеменика у чело његово, и лупи камен кроз кацигу у чело његово, и он паде лицем својим на земљу.
50. И надјача Давид над иноплемеником праћком и каменом, и потуче иноплеменика и усмрти га, и не беше мач у руци Давидовој.
51. И потрча Давид и стаде на њега и узе мач његов и усмрти га и одруби главу његову. И видеше иноплеменици да погибе силник њихов, и побегоше.
52. И устају мужеви Израиља и Јуде и повикаше и потераше за њима до улаза у Гет, и до врата Аскалона, и падоше рањени (многи) од иноплеменикâ на путу до врата и до Гета и до Акарона.
53. И вратише се мужеви Израиљци окренувши се од иноплеменикâ и погазише таборе њихове.
54. И узе Давид главу иноплеменикову и однесе је у Јерусалим, и оружје његово метну у шатор свој.
55. А кад виде Саул Давида како иде у сусрет иноплеменику, рече Авениру, војводи (војне) силе: „Чији је син овај младић?“ И рече Авенир: „Да живи душа твоја, царе, ако знам“.
56. И рече цар: „А ти питај чији је син младић овај“.
57. И кад се врати Давид после погубљења иноплеменика, узе га Авенир и уведе га пред Саула, а глава иноплеменикова у руци његовој.
58. И рече му Саул: „Чији си син, момче?“ И рече Давид: „Син слуге твојега, Јесеја из Витлејема“.
Глава 18.
1. И би, како заврши говорећи Саулу, душа Јонатанова веза се са душом Давидовом и заволе га Јонатан од (све) душе своје.
2. И узе га Јонатаан у дан онај и не даде му да се врати у дом оца својега.
3. И склопи савез Јонатан са Давидом, јер га љубљаше од (све) душе своје.
4. И скиде Јонатан ризу, ону горњу, и даде је Давиду, и (другу) одежду (своју), (све) до мача, и лука и опасача свога.
5. И креташе се Давид међу свима, којима га посла Саул ‒ састајаше се (са њима); и постави га Саул над мужевима ратним, и угоди у очима свега народа, па и у очима слугу Саулових.
6. И изиђоше (жене) играјући у сусрет Давиду из свих градова Израиља, са тимпанима у радости и кимвалима.
7. И започињаху жене и говораху: „Удари Саул са хиљадама својим, и Давид са миријадама својим“.
8. И неваљалим се показа речено у очима Сауловом по речи тој, и рече: „Давиду дадоше миријаде, а мени дадоше хиљаде“.
9. И поче Саул подозриво гледати на Давида од дана онога надаље.
10. И би сутрадан, и нападе дух од Бога неваљали на Саула, и прорече усред дома свога. А Давид трзаше жице (лире) руком својом, као свакога дана, и копље у руци Сауловој.
11. И подиже Саул копље и рече: „Ударићу у Давида и у зид“; и склони се Давид од лица његовог двапут.
12. И уплаши се Саул од лица Давидова,
13. и одмакну га од себе, и постави га себи за хилијарха, и он излажаше и улажаше пред народ.
14. И беше Давид на свим путевима својим паметан, и Господ беше са њим.
15. И виде Саул да је силно паметан, и бојаше се лица његовога.
16. И сав Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он улажаше и излажаше пред лице народа.
17. И рече Саул Давиду: „Ево кћи моја старија, Меров, њу ћу ти дати за жену, осим тога буди ми син (војне) силе и ратуј ратове Господње. И рече Саул: „Да не буде рука моја на њему, биће на њему рука иноплемникâ“.
18. И рече Давид Саулу: „Ко сам ја и какав је живот рода оца мојега у Израиљу, те ћу бити зет царев?“
19. И би, у време да се Меров, кћи Саулова, дадне Давиду, она би дата Израиљцу Мотилатити за жену.
20. А заволе Мелхол, кћи Саулова, Давида, и објави то Саулу, и усправи се то у очима његовим.
21. И рече Саул: „Даћу је њему, и биће му на саблазан“. И беше на Саулу рука иноплемникâ.
22. И наложи Саул свим (људима) његовим говорећи: „Ви ћете кришом Давиду причати говорећи: „Ето, цар те хоће, и сва деца његова те љубе, ороди се са царем!“
23. И говораху слуге Саулове те речи у уши Давиду; и рече Давид: „Еда ли је лако у очима вашим ородити се са царем? Ја сам човек незнатан, а не славан“.
24. И јавише слуге Саулу по речима тим које Давид изговори.
25. И рече Саул: „Ово ћете рећи Давиду: Не жели цар (зета) са даровима, него са стотину окрајака[4] иноплеменичких, да се освети непријатељима царевим“; Саул рачуњаше да га баци у руке иноплемникâ.
26. И јављају слуге Саулуове Давиду те речи, и усправи се реч у очима Давидовим да се ороди са царем.
27. И устаде Давид и крену, он и људи његови, и потукоше међу иноплеменицима стотину мужева, и донесе (Давид) окрајке њихове. И постаје зет цару и (он) му даје Мелхол, кћер своју за жену.
28. И виде Саул да је Господ са Давидом и да га сав Израиљ заволе,
29. И још придодаде бојати се Давида.
Глава 24
1. И устаде Давид отуд и заседе у теснацима (кланцима) Енгаде.
2. И би да се Саул врати од (гоњења) за иноплеменицима, и јавише му говорећи да је Давид у пустињи Енгаде.
3. И он узе са собом три хиљаде мужева изабраних из свега Израиља, и крену да тражи Давида и људе његове на Садеему[5].
4. И дође у стада оваца, она на путу, и беше тамо пећина, и Саул уђе (у њу) да се спреми; а Давид и људи његови сеђаху унутар пећине.
5. И рекоше људи Давидови њему: Ево, ово (је) дан за који Господ рече предати ти непријатеља твојега у руке твоје, и учинићеш му што је добро у очима твојим. И устаде Давид и одреза скут плашта Сауловог кришом.
6. И би после тога и залупа срце Давидово што одреза скут плашта његовога,
7. и рече Давид људима својим: „Никако ми (не било) од Господа, ако учиним реч ту господару мојему, помазанику Господњем, и наведем руку своју на њега, јер он је помазаник Господњи“.
8. И убеди Давид људе своје (тим) речима и не даде им да уставши усмрте Саула. А уста и Саул и сиђе на пут.
9. Уста и Давид иза њега из пећине, и повика Давид за Саулом говорећи: „Господару царе!“ И погледа Саул иза себе, а Давид се сави лицем својим до земље и поклони му се.
10. И рече Давид Саулу: „Зашто слушаш речи народне што говоре: Гле, Давид тражи душу твоју?
11. Ево, у дан овај виделе су очи твоје да те предаде Господ данас у руке моје у пећини, и не хтедох убити те, и поштедех те и рекох: Нећу навести руку своју на господара мојега, јер он је помазаник Господњи.
12. И ево скута плашта твога у руци мојој; ја скут одрезах, а убио те нисам. И знај и данас да нема зла у руцу мојој, нити неблагочестија и укидања (обичаја), и не сагреших према теби; и ти иштеш саму душу моју узети;
13. Да суди Господ између мене и тебе, и нека ме одбрани Господ од тебе; рука моја неће бити на теби,
14. као што говори прича древна: од безаконикâ ће изаћи прекршај; а рука моја неће бити на теби.
15. И сад, за ким ти крећеш, царе Израиљев? За ким гониш? За псом крепалим и за бувом једном?
16. Нека буде Господ судија и осветник између мене и тебе, да зна Господ и осуди суд мој и обрани ме од руке твоје“.
17. И би да оконча Давид речи те говорћи Саулу, а Саул рече: „То је твој глас, чедо Давиде?“ И подиже Саул глас свој и заплака.
18. И рече Саул Давиду: „Праведан си нада мном, јер ти ми узврати добра, а ја узвратих теби зла.
19. И ти ми објави данас која си ми учинио добра, да ме предаде Господ у руке твоје данас, и не уби ме;
20. и да ако неко нађе непријатеља својега у невољи и пошаље га на добар пут, и Господ ће му платити добрим, како си и ти данас учинио.
21. И сад ево, ја знам да царујући царујеш и учврстиће се у руци твојој царство Израиљево.
22. И сад, закуни ми се у Господу да нећеш затрти семе моје за мном, нећеш избрисати име моје из дома оца мојега.
23. И закуну се Давид Саулу. И отиде Саул у место своје, а Давид и људи његови узиђоше у кланац Месара.
[1] Највероватније овај идиом (дослован грчки превод јеврејског מִיָּמִים יָמִימָה ) значи једном годишње, односно из године у годину.
[2] Јеврејска мера 13-14 грама.
[3] Заповеднику над хиљаду војника.
[4] Тј. остатака од образања.
[5] Дословно стоји: на луцу Садеема (ἐπὶ πρόσωπον Σαδαιέμ) Садеем је место близу града Енгаде (Ен Гади), у горама племена Јудинога.