Беседа пета[1]
Онима што се само на празнике сабирају (у Цркви), и шта је заправо празник, и онима што Промислу Божјем пребацују што у животу постоје богати и сиромашни, и да је сиромаштво понајвише на корист, и да сиромаштво свуда доноси више задовољства и сигурности од богатства, и о Ани.
1. Залуд, како се чини, замолисмо оне што су нам на претходно сабрање дошли, убеђујући их да остају код дома отачког, и да не се не поводе за онима што нам се (овде) јављају само на празник, и опет одсуствују, или боље: нисмо залуд. Јер ако никога и не убедисмо, плата нам је ипак заокружена, и испуњено све што се тиче оправдања пред Богом. Зато што ономе који говори, пазио неко на то ли не, ваља семе сејати, сребро (мењачима) дати, тако да Бог нема више реч са њим, него са мењачима. Што смо и ми учинили, обличивши, укоривши, замоливши, опоменувши. Опоменусмо се, наиме, сина што је имовину (своју) проћердао и дому отачком се вратио, и сву муку, и глад, и срамоту, бол и све друго што је у туђини поднео изнесмо (пред вас), хотећи да вас његовим примером разумнијим учинимо, па ни ту не заустависмо беседу, него још и нежну љубав отачку према њима показасмо, не заискавши од њих да положе рачуне за лакомисленост (своју), него их раширених руку прихвативши, опроштај им давши за прегрешења њихова, дом (овај за њих) отворивши, трпезу (духовну) поставивши, у хаљину их оденувши — хаљину поуке — и сваку другу негу им пруживши. Они, пак, онога сина нису опонашали, нити претходно удаљавање (своје од Цркве) осудили, нити остајаху при дому отачком, него опет одмаглише. На вама је, дакле, на вама који сте вазда са нама, враттити их и убедити да заједничаре са нама на сваком празничном сабрању. Јер ако је Педесетница прошла[2], празник није прошао, свако је, наиме, сабрање ‒ празник. По чему се то види? По сами речима Христовим, оним кад Он каже: Где су два или три сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима (Мт 18,20). А када је Христос међу сабранима, који други, већи доказ тражиш празника? Тамо где је поука и молитва, где је благослов отачки и слушање закона Божјих, где је сабор браће и свеза искрене љубави, где је дружење с Богом и обраћање Бога људима, како да то није празник и светковина? Празник, наиме, обично не чини мноштво (људи), него врлина сабраних, не скупоценост хаљинâ, него лепота благочестија, не обилна трпеза, него старање о души. Највећи празник је ‒ чиста савест. И као што код ванцркевних светковина онај што нити хаљину има оденути светлу, нити обилнију поставити трпезу, те живећи у сиромаштву, глади и страхотама крајњим, и не осећа време празника, макар видео да читав град игра, него га још и више боли и изједа то што друге види како уживају, а себе у безизлазу, а који је богат и раскалашан, и хаљину свакога дана има да промени, обиље много ужива, и кад није време празника, тај сматра да празнује, управо тако и код ствари духовних, ко живи у праведности и чињењу добрих дела, ако и није празник ‒ празнује, чисто задовољство од (чисте) савести убирајући, а ко у греху и неваљалству раскалашно живи и свестан је многих зала (својих), и кад је празник, од свих других више га не осећа. Тако да нам је могуће, ако хоћемо, свакога дана празник празновати, ако се о врлини старамо и савест своју чистимо. Шта то, наиме, претходно (празнично) сабрање има више овога? Није ли то само вика и метеж, и ништа друго? Јер кад је ту причешћивање Светим тајнама и учестовање у другим духовним стварима ‒‒ говорим о молитви, слушању (божанских речи), благословима, љубави и свему осталом што је и данас ту — овај дан ништа неће бити мањи од онога, ни вама, ни мени што беседим. Који су ме, наиме, онда слушали, ти ће ме и сада слушати, а који сада нису присутни, ни онда нису били ту, ако се и чинило да телом присуствују; не слушају сада, а још више ни онда нису слушали, и не само да нису слушали, него су још и сметали онима што слушају, правећи буку и метеж. Тако да је мени исто слушатељство и онда и сада, и сабрање слушалаца исто, ово ништа није мање од онога. Него, ако и нешто необично треба казати, ово има нешто више од оног, утолико што је обраћање лишено онога немира, а поука буке, и слуша се са више разумевања, је никаква гужва нам не омета слушање.
2. Говорим, пак, ово не зато што немам поштовања према мноштву што се онда сабрало (овде), него убеђујући вас да се не мрзовољите, нити љутите због малог броја вас што сте се сада овде сабрали. Ја, наиме, не желим да гледам мноштво телâ у Цркви, него мноштво слушалацâ. Пошто су нам, дакле, и онда и сада исти гости присутни, са истим усрђем ћемо вам и данас гозбу приредити, вративши се поново на предмет који је време празника[3] прекинуло. Као што би, наиме, било неумесно на Педестницу, оставивши по страни беседу о датим нам тада добрима, држати се претходног следа (беседâ), тако ћемо се и сад, кад је Педесетница прошла, поново прихватити следа оне повести држећи се приче о Ани. Не треба, наиме, водити рачуна о томе да ли је казано много и током многих дана, него да ли смо дошли до краја предмета. Јер они што пронађу ризнице, ако отуда небројене новце узму, неће их оставити пре но што све не исрпу, јер њих обично не вуче то да много узму, него да ништа не оставе. Па ако људи што лудују за парама показују толику ревност у погледу ствари пропадљивих и непостојаних, много пре нама ваља исто то чинити код божанских ризница, и не остављати их све док не исцрпемо (отуда) све што се (тамо) јавља. А казао сам што се јавља пошто је све исцрпети ‒ немогуће. Јер то је извор из кога непрекидно извире сила божанских мисли, који никада не пресуши, нити усахне.
Немојмо се, дакле, тога оканити, јер реч није о ставарима неважним, него о молитви, нади нашој; молитви којом је нероткиња мајка постала, бездетна ‒ мнодочедна, жена болом скрхана ‒ радосна, којом је природу исправила и материцу затворену отворила, (захваљујући молитви) све немогуће је могуће постало. Управо зато да мало по мало све растумачимо, сваку реченицу размотривши, тако да, колико се може, не протрчимо ни поред најмање ситнице. Управо зато смо читаве две беседе утрошили само на две реченице, прву која говори: Утврди се срце моје у Господу, и другу, која за овом следи: Узвиси се рог мој у Богу мојему. Ред је данас и на трећу прећи. А која је то? Отворише се, каже, уста моја на непријатеље моје, узвеселих се у спасењу Твоме (1Сам 2,1). Пазите са строгошћу на то што говори. Није казала: „Наоштрише се уста моја на непријатеље моје“, није била спремна на грдње и ружењâ, прекор и осуду, него на препоруку и савет, исправљање и опомињање. Зато није рекла: „Наоштрише се уста моја на непријатеље моје“, него: Отворише се. Опустивши се, каже, сад могу слободно говорити. Срамоту сам спрала са себе и слободу вратила. И ни овде није казала име жене супарнице, него је једноставно неодређеношћу назива, као маском, покрила њу која јој је толику тугу причинила. Није рекла оно што многе жене говоре: „Посрами је Бог, обори и одбаци ту скверну, разметљиву и хвалисаву (жену)“, него напросто: Отворише се уста моја на непријатеље моје, узвеселих се у спасењу Твоме.
Гледај како се истога правила држи током читаве молитве. Јер као што је на почетку говорила: Утврди се срце моје у Господу, узвиси се рог мој у Богу мојему, отворише се уста моја на непријатеље моје, тако и овде: узвеселих се у спасењу Твоме. Није просто (казала): „у спасењу“, него: у спасењу Твоме, јер ја се, каже, не (веселим) зато што се спасох, него што се Тобом спасох, због тога се радујем и веселим. Такве су душе светих (људи): више од дарова, радују се Богу дародавцу, оне, наиме, не воле Њега због дарова, него дарове због Њега. Исто то је својствено слугама благоразумним, робовима благодарним, давати предност Господару пред свим својим. Тако, молим вас, и ми да размишљамо: ако сагрешимо, да не тугујемо што се кажњавамо, него зато што смо Владику наљутили, а ако добра дела чинимо, да се не радујемо због Царства небеског, него зато што смо Цару небеском угодили. Јер човеку што ума има од сваке геене страшније је ударити на Бога, као што му је од сваког царства милије угодити Богу. И немој се чудити што код Бога ваља тако размишљати, кад и код људи многи тако размишљају. Синове често имамо ваљане, ако им невољно какво зло учинимо, себе мучимо и кажњавамо; па и код пријатељâ тако чинимо. Па ако нам је код пријатеља и синова много теже њих растужити него себе казнити, много више треба да смо тако расположени код Бога, и сматрати да је од свега теже учинити нешто што Њему није угодно. Такав је био блажени Павле, због тога је говорио: Уверен сам да нас ни Анђели, ни Начела, ни Силе, ни постојеће ни будуће, ни висина ни дубина, ни друго неко створење неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, Господу нашем (Рм 8,38-39). А ми, кад свете мученике блаженим сматрамо, најпре их блаженима држимо због ранâ (њихових), па онда због бојних награда, због примљених удараца, а онда због предстојећих венаца. Јер награде имају начело и претпоставку у ранама, а не ране у наградама.
3. Тако се и блажени Павле, пре него предстојећим добрима, радовао код невоља које му се због Христа дешавају, и вапио говорећи: Радујем се у страдањима за вас (Кол 1,24), и опет: И не само то, него се и хвалимо у невољама (Рм 5,3), и опет: Јер нам се дарова од Бога, не само веровати у Њега, него и страдати за Њега (уп. Флп 1,29-30). И уистину је највећа благодат удостојити се страдања због Христа, то је венац заокружен, награда не мања од будућег узвратног дара; знају то сви који умеју искрено и топло љубити Христа. Таква је била и ова жена које је гајила топлу према Богу чежњу и љубав распламсалу, због тога је говорила: Узвеселих се у спасењу Твоме. Јер није имала ништа заједничко са земљом, него је сваку људску помоћ презрела, окрилатила благодаћу Духа, и изнад земље подигнута била, у свему ка Богу гледала и тамо тражила разрешење предстојећих страхота. Знала је, наиме, добро је знала да људске ствари, које год да су, опонашају природу оних који их дају, а нама у свему треба помоћ свише, ако намеравамо на сигурном лађу усидрити. Због тога је у свему Богу прибегавала, и добивши благодатни дар, више се радовала Дародавцу и благодарећи говорила: Не постоји нико свет као Господ, и не постоји нико праведан као Бог наш, не постоји свет, осим Тебе (1Сам 2,2). Јер суд Његов је недокучив, каже, и пресуда Његова непоткупива. Виде ли благоразумије душе благоразумне? Јер није себи рекла: „Шта ми се велико десило? Шта сам више од других (жена) добила? Оно што је супарница (моја) одавно и у обиљу добила, то ја имам после дугог времена, уз муке, сузе и молења, искања и напор многи“. Но пошто је била чврсто уверена у Промисао Божји (о њој), не тражи Господу полагање рачуна за то што се десило, што многи људи свакога дана чине, Богу пресуђујући. Ако виде једнога како се богати, а друга сиромашнога, небројене против Промисла Његовог покрећу речи. Шта то чиниш, човече? Павле ти није допустио ни слуги теби сличном судити, овако говорећи: Тако да немојте пре времена ништа судити, док не дође Господ (1Кор 4,5), а ти вучеш Владику на суд и рачун (од Њега) тражиш за урађено, и не стрепиш нити се бојиш? И које ћеш извињење имати, коју одбрану, реци ми, свакога дана гледајући толике доказе Његовог Промисла, а по ономе што нам се чини да је неједнакост богатсва и сиромаштва, осуђујеш ваљано уређење у (свему) осталом, и то неправедно? Јер ако са одговарајућом намером и напрегнутога размишљања пожелиш и то истражити, и да ничег другог нема по почему се познаје Промисао Божји, богаство и сиромаштво би га понајпре јасно показали. Јер ако укинеш сиромаштво, укинуо си сав склоп живота, и искварио живот наш, те неће бити ни морнара, ни крманоша, ни земљоделца, ни зидара, ни ткача, ни израђивача сандала, ни занатлије, ни обућара, ни пекара, ни другог неког таквог, а када њих нема, све ће нам нестати. Јер сада принуда сиромаштва, као неки најбољи учитељ, седи код сваког појединог од њих, и невољне их тера на дела, а да је требало да сви буду богати, сви би живели беспослени, и тако би све пропало и распало се.
Наставак беседе потражите у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Πρὸς τοὺς ἐν ἑορταῖς μόνον συναγομένους, καὶ τί ποτέ ἐστιν ἑορτή· καὶ πρὸς τοὺς ἐγκαλοῦντας τῇ τοῦ Θεοῦ προνοίᾳ, διὰ τὸ πλουσίους εἶναι καὶ πένητας ἐν τῷ βίῳ· καὶ ὅτι χρησιμώτατον ἡ πενία καὶ ὅτι πλούτου πλείονα ἡδονὴν ἔχει πανταχοῦ καὶ ἀσφάλειαν· καὶ εἰς τὴν Ἄνναν; њен латински наслов је: Sermo 5. Adversus eos qui tantum in festis conveniunt, et quidnam sit festum; item adversus eos qui incusant divinam providentiam, eo quod in hac vita quidam sint divites, quidam pauperes: quod paupertas utilissima sit, et quod paupertas plus voluptatis ac securitatis ubique habeat, quam divitiae; itemque de Anna. Грчки текст: PG 54, 669-676.
[2] Сачуване су само две беседе Златоустог на Педесетницу (види том ?). Ни у једној се не помиње прича о блудноме сину, тако да је беседа на коју Златоусти овде алудира, а која је претходила овој, највероватније изгубљена.
[3] Тј. Педесетница.