Беседе о Ани - беседа четврта

Беседа четврта[1]

Онима што напуштају сабрања и одлазе у театре, и да је од бављења у театрима боравак у Цркви не само кориснији, него и угоднији; и о другом казивању молитве Анине, и о томе да се треба непрекидно молити и на сваком месту, макар били на тргу, путу, постељи.

1. Не знам које речи данас да употребим. Јер гледајући сабрањâ (овдашња) како се умањују, Пророци вређају, Апостоли занемарују, Оци презиру, а увреда се преко слугу на Господара преноси, желим да опоменем, но не видим (овде) присутне оне који су дужни оптужбу чути, него (видим) вас којима таква опомена и упозорење нису потребни. Ни тако, међутим, не треба ћутати, удесили смо наиме да бол због њих мало одуши споља, избацивши га (из себе) речима, а учинићемо да се они и сâми стиде и црвене, натовариши им толике тужиоце ‒ све вас који ово слушате. Јер да су дошли овде, чули би само нас како их коримо, а овако, избегавши прекор од нас, све ће то чути од вас. Тако и пријатељи чине, кад не нађу одговорне, намере се на њихове пријатеље, да им они кад оду пренесу казано. Исто то је и Бог учинио, оставивши оне што су сагрешили према Њему, намерио се на онога што ништа није сагрешио, Јеремију, говорећи: Виде ли шта ми учини неразумна кћер Јудина? (Јер 3,6) Управо због тога и ми вама говоримо против оних, како бисте их када одете одавде исправили. Јер ко би поднео толику лакомисленост? Једном недељно се овде сабирамо, и ни тога дана не прихватају не гледати на животне бриге, а ако им човек пребаци, одмах истурају напред сиромаштво, храну неопходну, посао неодложан, смисливши оправдање горе од сваке оптужбе. Шта би, наиме, било горе од тог оправдања, него кад нам се од ствари Божјих друго нешто јавља неопходнијим и важнијим? И заиста, ако је то (што говоре) истина, онда, као што рекох, та одбрана постаје оптужба. А како би знали да су то изврдавања, изговори и параван за лакомисленост, ја ништа нећу говорити, прексутрашњи дан ће разобличити све њих који се тим стварима изоварају, кад се сав град на хиподром пресели, кад се и домови и тргови испразне због незаконог оног гледања. И овде се не може видети ни главни део цркве испуњен (народом), а тамо не само хиподром, него људи заузимају и спратове кућа, и домове, и (горње) собе, и узвишења, и небројена друга места, и ни сиромаштво, ни посао, ни слабост телесна, ни бол у ногама, нити ишта друго од тих таквих ствари не спутава то незадрживо лудило, него људи остарели, силније од младића у цвету малдости, трче тамо срамотећи седу косу (своју), узраст свој извргавајући руглу, саму старост предметом подсмеха чинећи. Кад овде уђу, као да мучнину осећају, сматрају да им све смета и уморе се од слушања божанских речи изговарајући се тескобом и загушљивошћу и таквим стварима, а тамо им сунце бије у голу главу, газе их и гурају, притискају са силоном многом и небројене друге страхоте трпе, а као на ливади цветној да уживају, тако су расположени. Због тога су нам градови искварени, јер су неваљали учитељи младости. Јер како можеш младића који је нупристојан и разуздан уразумити, сâм се седе главе за таквим стварима поводећи, сâм се после толиког времена не заситивши оних најотужнијих призора? Како можеш довести у ред сина, како казнити слугу што греши, како другога посаветовари да се брине о ономе што треба, у старости се таквим стварима срамотећи? Ако младић увреди старца, овај се одмах позива на своје године, и небројене (друге старце) има уз себе што се срде, а кад младића треба приводити разуму и бити некакво правило врлине, нигде ни речи о годинама, него (стари људи) од њих самих маникалније иду на незаконо гледање. Говорим ово и дотичем се стараца, не ослобађајући младиће оптужбе и пребацивања, него преко оних (првих) ове обезбеђујући. Јер ако старац не треба (да иде тамо), много пре (не треба) младић. За старце је, наиме, то смех многи, и још већа грдоба, а за младе је то тежа погибија, дубљи понор, онолико колико је младима пожуда већа, и пламен у њима жешћи, те ако споља добије само мало дрвета ‒ све плане. Јер младић је подложнији и гневу и пожуди, зато и потребује више страже, жешћу узду, безбедан зид и препреку.

2. И немој ми, човече, рећи да то гледање доноси задовољство, него да ли оно, заједно са задовољством, доноси и штету, то ме поучи. И што говорим о штети? Да та работа не доноси ни задовољство, по овоме ће бити јасно. Враћајући се са хиподрома, сретни се са онима што се враћају из Цркве, и са тачношћу познај ко је у већем задовољству, онај што је чуо пророке, добио благослов и поуку, Богу се помолио за своја прегрешења и савест своју олакшао, те код себе не зна ни за шта (грешно), или ти који си оставивши мајку[2], Пророке оставивши без поштовња, Бога увредивши, са ђаволом коло заиграо, богохулнике и људе што псују слушао и време потрошио залуд и улудо, никакву корист немајући отуда кући донети, ни телесну ни духовну. Тако да, понајвише због задовољства овде треба долазити. Јер тамо, одмах (по одласку) оптужба савести, кајање код тога што се десило, стид и прекор да очи не смеш подићи, а овде све супротно: смелост, слобода говора, и без икакве бојазни можеш са свима разговарати о свему што си овде чуо. Дакле, кад изађеш на трг и видиш како сви трче на оно гледање, ти одмах прибегни Цркви, и мало се савладавши, непрекидно се наслађуј божанским речима. Јер ако повучен мноштвом одеш тамо, мало се забавивши, читавог дана ћеш туговати, и следећи и многе друге (дане) осуђујући себе; а ако се мало уздржиш, читавог дана ћеш бити радостан. Обично се, наиме, не дешава тако само код тога, него и код свега другог. Јер зло доноси неко привремено задовољство, а бол (од њега) је непрекидан; врлина пак (доноси) краткотрајан напор, а корист непрекидну, заједно са радовањем. На пример, човек се помолио Богу, заплакао, на кратко бол осетио током молитве, други је читавог дана био раскалашан, а онда милостињу дао, постио, друго нешто добро учинио, или, увређен, није погрдама (на увреду) узвратио, кратко време савладавши се и уздржавши срџбу, стално се наслађује и радује присећајући се оних својих добрих дела. А код неваљалства је супротно, неко је увредио, на погрде погрдама одговорио, после тога, дошавши кући, изједа се сећајући се речи (својих), које често донесу велику штету. Тако да ако јуриш за задовољством: Бежи од младалачких жеља (2Тим, 2,22), брини о целомудрености, и пази на слушању божанских речи.

Ово вам говоримо како бисте и ви онима[3] то говорили, и непрекидно их затрпавајући тим речима, одвукли их од сваке неваљале навике, и убедили да све чине са одговарајућим разбором. Јер код тих таквих што се тек онако и залуд заносе, човек неће наћи да постоји ревност за похвалу, и то ћу јасно показати на следећем сабрању. Јер кад будемо савршавали Свету Педесетницу, дотрчаће толико мноштво (људи) да ћемо се сви овде тискати. Па ипак, ја не одобравам такво сабрање, је оно је (ствар) навике, а не благочестија. Шта би, дакле, то било јадније од њих, кад је лакомисленост њихова пуна толиких осуда, а и оно што изгледа да је ревност ‒ није за похвалу? Јер онај што у овом божанском сабрању учествује ревношћу, жељом и чедним разубором, тај то непрекидно треба да чини, а не са онима што се само на празник појављују, и онда опет нестају, поводећи се попут стада.

 

[1]  Наслов беседе на грчком гласи: Πρὸς τοὺς τὰς συνάξεις καταλιμπάνοντας, καὶ εἰς τὰ θέατρα ἀναβαίνοντας, καὶ ὅτι οὐ μόνον χρησιμωτέρα τῆς ἐν θεάτροις διαγωγῆς ἡ ἐν ἐκκλησίᾳ διατριβὴ, ἀλλὰ καὶ ἡδίων· καὶ εἴς τε τὴν δευτέραν ῥῆσιν τῆς εὐχῆς τῆς Ἄννης, καὶ εἰς τὸ δεῖν συνεχῶς εὔχεσθαι, καὶ ἐν παντὶ τόπῳ, κἂν ἐν ἀγορᾷ ὦμεν, κἂν ἐν ὁδῷ, κἂν ἐπὶ κλίνης; њен латински наслов је: Sermo 4. Ad eos qui collecta relicta ad theatra ascendunt: et quod non solum utilius sit in ecclesia versari, quam in theatris, sed etiam jucundius: et de secunda parte precationis Annae: quodque indesinenter it in omni loco precari oporteat, vel in foro, vel in via, vel in lecto.. Грчки текст: PG 54, 660-668.

[2] Тј. Цркву.

[3] Који нису дошли у Цркву.