Беседе о Ани - беседа трећа

Беседа трећа[1]

О Ани и о дојењу Самуила, и да је одлагање порођаја (Аниног) било на корист, и да је опасно и несигурно не бринути о деци.

1. Ако се понекима не чиним досадан и напоран, хтео бих се опет дотаћи истог предмета о коме сам вам и пре неки дан говорио, повести вас к Ани и увести у луг добрих дела те жене, луг што не садржи ружичњак, нити цветове што вену, него молитву, веру и незлобивост многу. Оне, наиме, више благоуханија шире од пролећних цветова, пошто их не заливају извори водâ, него кише сузâ. Јер не чине тако вртове цветним извори вода, као што извори суза заливају изданак молитве, и припремају га да узрасте у највећу висину, што се, дакле, и код ове жене збило. У исто време пусти глас и молитва (њена) на небо устрча и донесе јој плод красан ‒ светога Самуила. Немојте се, дакле, озловољити ако опет почнемо са истим предметом. Јер нећемо казивати исто, него друго нешто ново и свеже. И код чулне трпезе човек може од истих састојака многа јела припремити. Па и златаре видимо како од једног комада злата израђују и наруквице, и огрлице и многе друге златне ствари. Јер ако твар и јесте истога вида, умење је шаролико, и не ограничава се том једноликошћу подлежећег суштаства, сâмо будући разноврсно и шаролико. А ако је ту тако, много пре је (таква) благодат Духа. Да је трпеза њена и разноврсна и многоврсна чуј од Павла који говори: Једноме се кроз Духа даје реч мудрости, другоме реч знања, трећему вера, четвртом дарови исцеливања, помагања, управљања, родови језикâ. А све то чини један и исти Дух, делећи свакоме како хоће (уп. 1Кор 12,8-11). Видиш ли како је (благодат) шаролика? Потоци многи, али је, каже, извор један, јела различита, али домаћин један. Пошто је, дакле, благодат Духа таква, да не клонемо.

Видесмо је јалову, а видесмо и како је мати постала, видесмо је како сузе лије, видесмо је и радосну, осетисмо онда бол заједно са њом, хајде данас и да прославимозаједно са њом. Тако је и Павле заповедио: Радовати се са онима што се радују и плакати са онима што плачу (Рм 12,15). А не треба то чинити само код наших савремника, него и код оних што су давно живели. И немој нико да ми говори: „Да, и каква ће ми корист бити од Ане и приповедања о њој?“ Јер (од ње) нероткиње могу научити како могу мајке постати, а мајке ће опет дознати који је начин одгоја деце најбољи. И не само жене, него и мушкарци ће из те повести извући највећа (добра), васпитавши се да се благо односе према својим женама, ако оне и болују од бездетности, као што се и Елкан према Ани (тако) односио. И не само то, него ће и другу, већу од ове корист извући, познавши да сви родитељи треба да одгајају децу за Бога. Немојмо, дакле, пошто се из ове приповести не могу паре и сребро извући, мислити да нам је слушање бесмислено, него због тога сâмог (да је сматрамо) пробитачном и корисном што не (доноси) злато и сребро, него нешто много веће од тога ‒ благочестије душе и на небесима нам одложена блага, и учи нас како ћемо одбити од себе сваку опасност. Јер понудити паре, то је и људима лако, а исправити природу, разрешити такву тугу, бол укинути, подићи душу што намерава пасти, то ниједном човеку није могуће, него само Господару природе. Зар ти не би, ако болујући болест неизлечиву, сав град обилазећи, паре трошећи и за многим лекарима потребу имајући и не никакву утеху не налазећи, налетиш на жену која се, од исте ствари (као ти) страдајући тога ослободила, (зар не би) стала преклињући је, молећи, искајући да ти покаже онога који ју је ослободио? А овде, гледајући Ану како је на среду стала и страдање своје приповеда, говори ти лек, Лекара показује и без мољења, без позива (да то учини), нећеш да приђеш и узмеш лек, нити саслушаш ту повест са свом строгошћу? И од кога ћеш онда икада моћи добити неко добро? Други су често мора дуга превалили, на путовање дугачко кренули, паре потрошили, напор поднели како би у туђини видели лекара на којега су им указали, и то не превише се уздајући да ће их свакако ослободити болести, а ти, о жено, не намеравајући да се отправиш на дуго путовање, нити да се у иностранство преселиш, нити икакав напор поднесеш — и што говорим о иностранству? — ниси принуђена ни сâм кућни праг прећи, него се можеш у одаји својој са Лекарем срести и без икаквог посредника говорити Му све што пожелиш — јер каже: Ја сам Бог изблиза, а не Бог из далеко (Јер 23,23) — оклеваш и одгађаш то?! И које ћеш оправдање имати? Чије саосећање, кад могући лако и са сваке стране приступачно наћи ослобођење од предстојећих зала, не мариш и спасење сопствено продајеш?! Јер тај Лекар је кадар излечити не само јаловост, него било коју другу болест и душе и тела, само ако пожелиш то. И није чудесно само то да је без (лечење) напора, путовања, трошка и посредникâ, него и то да Он лечење чини без болова. Јер не приступа рани железом и огњем, као што чине лекарски помоћници, него је довољно само да се приклонити, и сва туга, сав бол и страдање одлепршају и беже.

2. Немојмо, дакле, бити немарни, нити одлагати, макар сиромаси били и у оскудицу крајњу запали. Не треба, наиме, новце давати да бисмо се заштитили од сиромаштва. Јер овај Лекар не тражи сребро као плату, него сузе, молитве и веру. Ако то имајући (уз себе) дођеш к Њему, свакако ћеш добити шта год да затражиш, и отићи ћеш са радошћу многом. То се може са више страна дознати, а посебно од ове жене, јер она није злато положила, него молитву, веру и сузе, и то што је заискала добивши, тако је отишла. Немојмо, дакле, мислити да нам је та повест некорисна, јер (Павле) каже: Ово се написа за опомену нама на које дође крај векова (уп. 1Кор 10,11), него да јој приступимо и научимо како је разрешила болест, шта је опет после разрешења учинила, и како употребила дат јој од Бога дар.

Седе, каже, и одоји Самуила (1Сам 1,23). Гле како је даље гледала на дете не само као дете, него као на заветни дар, те двострука љубав код ње настаде: једна од природе, а друга од благодати. А мени се чини да се и боји детета својега, и с правом. Јер ако понеки људи намеравајући да посвете Богу посуде и чаше златне, кад их зготовљене узму, и пре дана посвећења одложе кући, не њих не гледају као на обичне посуде, него као на заветне дарове, и не усуђују се так тако и залуд дотаћи их се као осталих (сасуда), много више је ова жена са таквом намером гледала на дете и пре но што га је увела у храм, и љубила га више него (обично) дете, неговала га као дар заветни, сматрајући да ће се (и она) преко њега посветити, јер дом њен је храм постао имајући унутра пророка и свештеника. Благочестије њено се може видети не само по томе на шта се обавезала, него и по томе што се није усудила ступити у храм пре но што га је одвикла од дојења. Јер рече, каже се, мужу својему: Нећу узићи (у храм) док не узиђе детенце са мном, а кад га одвојим од груди, јавиће се пред лицем Господњим, и седеће тамо до века (1Сам 1,22). Видиш ли? Оставити га дома и отићи (у храм), није сматрала безбедним, јер после добијања дара, није хтела јавити се (пред Гоподом) без дара, а опет, однети га и узевши га вратити се, тога се бојала. Због тога је причекала толико време, да се са даром јави (пред Господом). И однесе га, дакле, и остави, и нити се он већ лишен дојења наљутио — а знате како се обично деца срде када се одвајају од сисања — нити се срдио кад је био одвојен од мајке, него је у Господа гледао који је њу мајком и учинио, нити је она осећала бол одвајајући се од детета, јер благодат што је међу њима посредовала надвладала је приподно осећање, и чинило им се да су једно с другим. И као што лоза укоренивши се на једном простору на далеко пружа изданке, те грозд висећи на многом растојању бива заједно са кореном, управо тако се збило и код ове жене. Јер остајући у граду, изданак њен пружи се све до храма, и тамо обеси грозд зрео, и растојање по месту ништа није засметало, пошто је љубав по Богу спајала мајку и дете. Јер ако је узраст (дететов) био незрео, но врлина му је била зрела, и свима што су узлазили у храм он је био учитељ благочестија многога. Распитујући се, наиме, и дознајући начин његовога рођења, добијали су довољну утеху ‒ наду у Бога. И нико гледајући то дете није ћутке силазио (из храма), него су сви славили Онога што га је мимо очекивања дао. Због тога је Бог одлагао порођај (Анин), да увећа то задовољство, да жену блиставијом учини. Јер они што знају несрећу њену постали су сведоци благодати Божје, тако да је то што је дуго времена била у бездетности њу свима познатијом учинило и удесило да је сви блаженом сматрају и диве јој се, и Богу благодаре за њу. А ово говорим како се и ми, кад видимо свете жене да су у бездетности, или у другој некој таквој страхоти, не зловољимо, нити срдимо и говоримо у себи: „Како то да се Бог не осврну на жену што са толиком врлином живи, и не даде јој дете?“ Јер Он то не чини не обазирући се на нас, него знајући корист нашу боље од нас самих. Уведе га, дакле, у храм ‒ јагње у тор, теле у стадо, у врт унесе ружу без трња, цвет што никад не вене, него непрекидно цвета, кадар на само небо устрчати, цвет чијим се благоуханијем сви по икумени наслађују до дана данашњега. Толики број година прође, а благоуханије врлине се увећава, и не постаде слабије од тога мноштва времена. Таква је, наиме, природа ствари духовних.

3. Попе се, дакле, (у храм) пресадивши (тамо) добро оно дело, и као што трудољубиви земљоделци семе кипарисâ и другог таквог (растиња) најпре стављају у земљу, а затим, кад виде да је семе дрво постало, не остављају га у истој земљи, него извадивши (дрво) отуда преносе га у други простор, тако да, примивши га у своја недра та земља сву своју неокрњену силу покаже на корену, тако је и жена ова учинила. Јер детенце, мимо наде посејано у утроби њеној, пренето је из дома и пресађено у храм, где су извори и токови духовни непрекидни. И на њима (двома) се могло видети испуњено оно пророчко, оно што је Давид говорио овако појући: Блажен муж који не иде на веће безбожних и на пут грешних не стаде, и на седалиште погубникâ не седе, него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ, и биће као дрво посађено крај изворâ вода које ће плод свој дати у време своје (Пс 1,1-3).

Наставак беседе у штампаном издању

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Λόγος γ’. Εἰς τὴν Ἄνναν, καὶ εἰς τὴν τοῦ Σαμοὴλ γαλακτοτροφίαν· καὶ ὅτι χρήσιμος ἡ περὶ τὸν τόκον βραδύτης, καὶ ὅτι ἐπικίνδυνον καὶ σφαλερὸν τὸ τῶν παίδων ἀμελεῖν; њен латински наслов је: Sermo 3. De Anna, deque Samuelis educatione, et quod utilis sit in pariendo tarditas, et quod periculosum sit liberos negligenter habere. Грчки текст: PG 54, 652-660.