Беседе о Ани - беседа друга

Беседа друга[1]

О вери Аниној, мудрољубљу и кротости њеној, и о поштовању према свештеницима, и да се треба молити и започињући и завршавајући обед.

1. Ништа, мили моји, није једнако молитви, нити од вере силније. И једно и друго нам је пре неки дан Ана показала: приступивши Богу са оба та дара, завршила је оно што је хтела ‒ осакаћену природу исправила, закључану материцу отворила, срамоту са себе скинула, погрде супарнице прекратила, себи слободу многу (пред Богом) вратила са камена неродног бујан клас пожњевши. И сви чусте како се помоли, увери (Господа) и доби (тражено) ‒ роди, одгоји и подиже Самуила. Тако да човек не би погрешио назвавши ту жену уједно и мајком и оцем детета. Јер ако муж и јесте посејао, али је молитва семену дала силу, и зачетке рођења Самуиловог часнијим учинила. Јер нису, као код осталих, само сан и састајање родитељâ били зачеци тога рођења, него молитве, сузе и вера, и Пророк је имао часније од других рођење, због вере мајке (своје). Зато би неко о тој жени благовремено рекао: Који сеју у сузама, у радости ће пожњети (Пс 125,5). Њу да следимо, мужеви, њу да опонашамо, жене, јер је та жена учитељ оба пола. Које су јалове да не очајавају, које су мајке, тако да одгајају рођену децу, и сви да ревнујемо мудрољубље те жене пре порођаја, веру њену на порођају, ревност после порођаја. Јер шта би то било мудрољубивије од те жене која је несрећу (своју) тако неподношљиву поднела кротко и храбро, и није стала пре но што је разрешила ту страхоту и нашла крај диван и чудесан, не добивши доле[2] никаквог савезника и помоћника? Јер она је знала човекољубље Господарево, зато је сама приступила и остварила оно што је хтела. Исправљање те туге није потребало људску помоћ, него божанску благодат, није то била ствар трошења пара како би јој неко доневши злата разрешио тугу, није то била ствар немоћи тела, да би је лекарски помоћници утешили и отерали болест. Природа је била осакаћена, потребовала је Руку свише. Зато је оставивши све на земљи потрчала ка Господару природе, и није одустала пре но што Га је убедила да разреши бездетност (њену), отвори материцу и јаловицу учини мајком. Блажена је не због тога што је мајка постала, него зато што је то не будући ‒ постала. Оно прво било је опште дело природе, а ово друго дело изузетности те жене. Блажена је, дакле, и због трудова оних, блажена ништа мање и због свега пре тих трудова. Знате, наиме, сви, и жене и мужеви, да жени није ништа неподношљивије него да нема децу, и макар колико благостање уживала, никад не може одагнати од себе бол што настаје од те ране. А ако је то тако неподношљиво сад кад само позвани ка већем мудољубљу, кад ходамо ка небу и постојеће нам је ништа, него се спремамо за други живот, и кад је многа је похвала девствености, замисли коликим се злом то сматрало тада кад код старих никакве наде није било у будуће нити појма, него су све радили за постојеће, и кад је бити јалова и без деце била некакво проклетство и осуда. Не може се исказати, нити речју представити бол од такве ране. Сведоче то жене које су показале свако мудрољубље, а нису поднеле ту несрећу, него су се једне зловољиле на мужеве, а друге сматрале да такав живот није за живљење. А ова жени није била притиснута само тугом због јаловости, него и другим страдањем: гневом због погрдâ супарнице. И као што кад почну да дувају узајамо супротни ветрови и лађу што се нађе између убаце у (њихову) борбу, те се дижу таласи многи и са стране крме, и са стране прамца, кормилар што је сео уз кормило спасава лађу одбијајући налете таласâ мудрошћу умења свога, тако и ова жена онда, као супротни ветрови, гнев и туга су напали на њену душу кидајући помисли њене, и многе таласе подижући, и то не два, три или двадесет дана, него читаве године, јер: довољно дуго, каже, ту буру је подносила храбро, и није допустила да јој разум потоне. Страх Божји је, као кормилар што је уз кормило сео, уверавао да храбро подноси то таласање, и није стао крманећи њеном душом све док није увео у мирну луку брод душе њене натоварен товаром, утробу испуњену скупоценим благом. Јер тај брод није носио злато или сребро, него Пророка и свештеника, двострука је била светиња те утробе: што је дете које је носила било такво, и што је бременитост зачетак добило од молитве и благодати свише.

2. И није само тај товар био необичан и чудесан, него је и начин трговања био још необичнији, јер није предат људима, нити неким трговцима и препродавцима, него га је она, изневши га одмах са лађе продала Богу, и направила толику добит колику је Богу био обичај чинити. Јер након што га је узео, дао јој је заузврат друго дете, или боље: не једно, два, три или четири, него много више: Јер нероткиња, каже, роди седморо (1Сам 2,5) и камата надмаши главницу. Такво је, наиме, пословање са Богом, не доноси мали део главнице, него њу вишестроко умножену. И није јој дао само женску децу, него је пород њен саставио од обе природе, тако да јој задовољство буде потпуно. Ово говорим не само да бисте то похвалили, него и да следите веру и незлобивост те жене, о којој једним делом чусте и пре неки дан; а како бих вам и остало отплатио, допустите ми да мало побеседим о речима које је после прве молитве казала свештенику и детету свештениковом, како бисте познали кротку и питому памет те жене. И би, каже, да се умножи молитва њена пред Господом, и Илиј, свештеник, мотраше на уста њена (1Сам 1,12). Писац нам овде сведочи о двострукој врлину те жене: истрајности у молитвама и будности разума, једно је казао посредством онога: умножи се, а друго тиме што је додао: пред Господом, јер сви се ми молимо, али не сви пред Господом. Кад, наиме, тело лежи на земљи, и уста тек онако брбљају, а разум лута свуда около по дому и тргу, како ће такав моћи казати да се помолио пред Господом? Пред Господом се, наиме, моли који је душу одасвуд у себе сабрао и нема ништа заједничко са земљом, него је себе на сâмо небо преселио и сваку људску помисао од душе одбацио, као што је, дакле, и ова жена онда учинила, јер сва се сабравши у себе и непрегнувши размишљање зазивала је Бога са болном душом. А како јој се, кажеш, умножи молитва, премда је мера женине молитве била кратка? Јер она није развукла у дужину речи (молитве), нити је мољење растегла на дугачко, него је казала мало простих речи: Адонаи, Кирије Елои Саваот, ако погледавши погледаш на понизност слушкиње своје, сетиш ме се и не заборавиш слушкињу своју и даш слушкињи својој чедо мушко, даћу га пред Тобом, дар до дана смрти његове. И вино и опојна пића никако неће пити, и гвожђе[3] се неће попети на главу његову (1Сам 1,11). Какво је то мноштво речи? На шта је, дакле, (Писмо) циљало казавши: умножи се? Непрекидно је исте речи говорила и није престајала много трошећи време на исте речи.

Тако је у Еванђељима Христос наложио молити се. Казавши, наиме, ученицима да се не моле као незнабошци и не празнослове (в. Мт 6,7), одредио нам је и меру молитве, показујући да бити услишен не лежи у мноштву речи, него у трезвености душе. Како је, дакле, кажеш, ако се треба молити са мало (речи), (ученицима) казао причу да се треба увек молити, и да је била нека удовица која је непрекидношћу наваљивања судију окрутног и нечовечног, који нити је страх од Бога имао, нити стид пред људима, учесталошћу долазака смекшала? (в. Лк 18,3-5) И како то да и Павле опомиње говорећи: У молитви истрајавајући (Рм 12,12) и опет: Непрекидно се молите (1Сол 5,17)? Јер ако не треба развлачити дугачке речи и треба се непрекино молити, то је супротно једно другом. Није супротно — не било! — него веома сагласно. Јер и Христос и Павле су заповедили чинити кратке и честе молитве, са малим размацима. Јер ако говор развучеш на дугачко, немаран поставши даћеш ђаволу слободу многу да ти приступи и саплете те, и размишљање ти одврати од онога што гвориш, а ако молитве чиниш непрекидно и често, сво време делећи учесталошћу (молитава), лако ћеш моћи бити целомудрен и саме молитве чинити са трезвеношћу многом. Што је и она чинила, не развлачећи дуге говоре, него непрекидно и често приступајући Богу. А затим, пошто ју је свештеник ућуткао, јер то значи оно: мотраше на уста њена, и усне њене се мицаху, а глас њен се не чу, беше приморана да саслуша свештеника и одустане од молитве. Би, дакле, ућуткан њен глас, али не беше ућуткана њена слобода, него срце (њено) унутра још више вапијаше. То је понајпре молитва, када се вапаји узносе унутар (душе), то је заправо својствено души намученој, не напоном гласа, него усрђем размишљања доказивати молитву.

3. Тако се и Мојсије молио, зато му и кад ништа не говори Бог каже: Што вапиш к мени? (2Мојс 14,15). Јер људи слушају само овај глас, а Бог и пре њега унутарње вапаје слуша. Могу, дакле, бити услишени и они што не вичу, човек се може и ходајући по тргу молити у мислима са строгошћу многом, и са пријатељима седећи и било шта друго чинећи, гласом силним Бога зазивати — гласом унутарњим велим — и никоме од присутних да то не буде очито. Што је и ова жена учинила. Јер, каже, глас њен се не чујаше (1Сам 1,13), а Бог је услиши. Такав је био унутарњи њен јаук. И рече јој дете Илијево: Докле ћеш се опијати? Одбивши вино твоје од себе, иди од лица Господњег (1Сам 1,14). Овде се понајпре може видети мудрољубље женино. Код куће је ружи супарница, она дође у храм, и дете свештениково је увреди, свештеник прекори. Побеже од буре у дому, дође у луку, и опет (и тамо) нађе таласе; дође да добије лек, и не само да га не нађе, него је још и додатни ударац са погрдама прими, а од њих се рана још више отвори. Знате, наиме, како су болне душе расположене према погрдама и увредама. Као што теже ране, не подносећи ни случајан додир руке, од њега постају још горе, тако је и душа напаћена ‒ незадовољна и љути се на све, гризе се и од најмање речи. Па ипак, ова жена није осетила ништа од тога, и то док је дете ружи. Да је, дакле, тај што ју је увредио био свештеник, њена незлобивост не би била ништа чудесно, јер величина чина (свештениковог) и тежина власти би је и невољну убедили да буде умерена. А овако, она се ни на дете свештениково није наљутила, зато је још и више Бога на благоволеније к себи привукла. Тако и ми, ако нас грде и небројене трпимо страхоте, кад те што нас грде подносимо храбро, веће ћемо од Бога себи привући благоволеније. По чему се то види? По ономе што се Давиду десило.А шта је он доживео? Једном је био избачен из отаџбине и дошао у опасност од губитка слободе и самога живота, и кад је војска прешла на страну неуздржанога онога младића, тирнина што се о оца огрешио, лутао је по пустињи и није се наљутио, нити озловољио на Бога, нити рекао: „Шта је сад ово? Допустио је сину да устане на оца? Ако би и имао право прозивати га, ни тако то не би требло да настане; а овако ни малу ни велику неправду од нас не претрпевши, иде около жудећи да десницу (своју) обагри крвљу отачком, а Бог гледајући то – допушта?“ Међутим, он ништа од тога није рекао. И што је заиста још веће и чудесно, то је да док лута од свих одбачен, неки Семеј, човек зао и скверан, нападе на њега називајући га убицом и човеком нечистим, изливајући на њега и друге небројене погрде: а овај ни тако не подивља. А ако би неко говорио: „Да, и шта је ту чудно што се није осветио, слаб будући и немајући снаге?“ Најпре да му кажемо то да се ја њему не бих тако зачудио да је круну царску носећи и на престолу седећи поднео оне што га грде, као што га сад хвалим и дивим му се што у време несреће чува мудрољубље. Јер у првом случају би га величина власти и незнатност увредиоца почесто убедила да се не обазире на увредиоца. И многи други цареви су се често држали таквога мудрољубља, узевши за оправдање обиље лудила увредилацâ. Јер обично није исто трпети погрде кад уживамо благостање, и кад се злопатимо, него кад допаднемо несреће тада нас оне више погађају и жешће гризу. А код овога се, поред казанога и на друго нешто може указати: да је био властан осветити се, али се није осветио. А да би знао да мудрољубље (његово) није било ствар слабости, него незлобивости (види се из следећег): кад је тада војни заповедник тражио да му допусти да оде и одруби главу ономе, Давид не само да није допустио, него се и наљутио, говорећи: Шта је мени до тебе, сине Сарујев? Пустите га да проклиње, како би видео Господ смирење моје и узвратио добрима за клетве његове у дан овај (2Сам 16, 10-12), што се, дакле, и збило.

Наставак беседе потражите у штампаном издању

 

[1]  Наслов беседе на грчком гласи: Λόγος β’. Εἰς τὴν πίστιν τῆς Ἄννης, καὶ εἰς τὴν φιλοσοφίαν, καὶ εἰς τὴν ἐπιείκειαν αὐτῆς, καὶ περὶ τῆς εἰς τοὺς ἱερέας τιμῆς, καὶ εἰς τὸ δεῖν καὶ ἀρχομένους ἀρίστου, καὶ λήγοντας εὔχεσθαι; њен латински наслов је: Sermo 2. De fide Annae, deque philosophia, hoc est, animi moderatione, et modestia ipsius, et de honore deferendo sacerdotibus; et quod tum in initio, tum in fine prandii sit orandum. Грчки текст: PG 54, 643-652.

[2] На земљи. Хоће рећи да се ослонила само на помоћ Божју.

[3] Тј. бритва.