Беседа прва[1]

Да се и на Педесетницу, и увек, треба присећати поста, и да не користи само присуство поста, него и сећање на њега; и о промислу Божјем, и да је, заједно са другим стварима, не мали део његов љубав родитеља према потомцима, и да је не само очевима, него и мајкама наложено доводити децу у ред, и при крају о Ани[2].

1. Кад испратимо неког госта којега смо увели код нас љубазно га примивши на неколико дана заједничаривши са њим и речима и сољу, тога дана после одласка (његовог) кад се постави трпеза, одмах се присећамо њега и (наших) речи разговорâ, и жудимо за њим са љубављу многом; управо то да чинимо и код поста. Јер пост би уведен код нас на четрдесет дана, прихватисмо га љубазно, и испратисмо; а пошто сада намеравамо поставити трпезу духовну, да се сетимо поста и свих добара што нам од њега настадоше. Јер не само присуство поста, него и сећање на њега може нам највеће користи донети. И као што нас они које волимо испуњавају задовољством многим не само када су присутни, него и кад нам на ум дођу, тако и дани поста: и сабрањâ, и заједнички боравци (овде), и друга добра која од њега добисмо, радују (нас) и сећањем (на њих); ако бисмо се свега тога сабраног (уједно) присетили, велика добра и у ово време добијамо. А ово говорим не приморавајући вас да постите, него убеђујући да не будете раскалашни, нити расположени као многи људи — ако уопште треба звати људима њих који су расположени тако малодушно — који као с ланца пуштени и као какве тешке тамнице се олободивши, један другоме говоре: Једва једном препловисмо тешку пучину поста; други, још слабији, већ су у страху од будуће Четрдесетнице. А то бива од тога што све остало време у обиљу себе предају раскалашности, неуздржању и сваком пијанству. А ако бисмо се потрудили и остале дане живети часно и скромно, онда бисмо и за постом што је прошао чезнули, а и онај што ће тек доћи са задовољством многим прихватили. Јер шта нам од поста није добро? Он све пуни миром и чистом ведрином. Нису ли домови ослобођени ужурбаности, трке и збрке? А још и пре домова размишљање оних што посте ужива такво смирење, сав град опонаша то благоустројство у размишљању и у домовима. Не могу се, наиме, увече чути људи да певају, нити дању букачи и пијанци, људи што вичу и лудују, него се на све стране може видети тиховање. Али сада није тако, него одмах од зоре вика, збрка и трка куварâ, и многи дим у домовима, многи дим у помислима, док се страсти у нама потпаљују и пламен се подиже, онај у неумесним пожудама од раскалашности. Због тога да тражимо и прохујали пост, јер он је све то смирио. Ако смо одложили напор (поста), да не окончамо жељу за њим, нити да угасимо сећање (на њега), него кад ручаш и одморивши се изађеш на трг, и видиш да дан већ иде ка вечери, ушавши у ову цркву, и дошавши код овога амвона, присети се времена поста у које нам је црква била пуна мноштва (народа), а спремност на слушање силна, много и задовољство, размишљање свију будно, и све то сабравши (уједно), присети се тих дивних дана. Па ако намераваш трпезу поставити, са тим сећањем се прихвати јелâ, и никада нећеш моћи склизнути у пијанство, него као што они који имају жену часну, целомудрену и благородну, коју силно љубе, ни кад је она одсутна не би били са блудницом и женом развратном, пошто им жеља за женом унапред држи душу и не пушта да други ерос уђе у њу, управо тако бива и код поста и пијанства. Ако се, дакле, сећамо оне благородне и целомудрене[3], ову јавну блудницу, мајку сваке непристојности — о пијанству говорим — са лакоћом многом ћемо одбити (од себе) кад жеља за постом, силније од сваке руке одгурне (од нас) бестидност пијанства.

Због свега тога молим да те дане вазда држимо на уму, а како бих и ја нешто томе сећању помогао, исти предмет за који сам се онда спремио покренути, исти тај ћу и сада покушати да изведем на среду, тако да вам и том сличношћу поуке настане некакво сећање на оно време. Ви сте, наиме, то можда заборавили, зато што смо у међувремену многе разговоре иамли и о другим стварима. Јер када је отац (наш) дошао са дугог путовања[4], неопходно је било казати све што се десило на двору, после тога се окренути Јелинима[5], да би се они од оне несреће бољи поставши, и из јелинског лутања к нама прибегавши, са строгошћу укоренили (у вери), поучити их каквога мрака су се ослободили и каквом светлу истине прибегли. После тога, опет, многе дане имадосмо светковине Мученикâ те неправовремено беше време проводећи у гробницама Мученикâ, удаљити се отуда без похвала што Мучницима приличе. Те, пак, похвале наследила је опет опомена о заклињањима; а кад видесмо сво сељаштво како је у град ступило[6], пожелесмо дати им попутнину (за повратак), и тако их све одаслати од нас.

2. Дакле вама због тога не би било могуће лако вратити (у сећање) истраживање које нам је онда Јелинима настало, а ја који сам у тим стварима увежбан, и имам такво занимање, казавши вам нешто мало од тада казанога, моћи ћу вас подсетити на читав предмет (ондашњих) беседâ. Шта нам је, дакле, биоо предмет? Истраживали смо како је Бог у почетку промишљао о роду нашем, и како нас је васпитао у стварима корисним, док још не беше слова, нити су Писма била дата, и показасмо да (нас) је руководио ка богопознању преко посматрања творевине; и ја вас, узевши вас не за руку, него за размишљање, проведох свуда по творевини, показујући (вам) небо, и земљу, и море, и језера, и изворе, и реке и пучине дуге, ливаде и вртове, њиве што родом бујају, дрвета плодовима отежала, врхове горâ шумама покривене, кад и о семенима, и травама, и цветовима и биљкама што дају плод, и онима што не дају, о бесловесним животињама, питомим и дивљим, воденим и копненим, о амфибијама, о онима што ваздух секу и онима што се по земљи вуку, и о самим стихијама свих ствари многе ствари сам рекао, и код сваког појединог (дела творевине) сви заједно узвикивасмо, пошто нам разум клону пред тим бесконачним богатством не могући да појми све: Како се узвеличаше дела твоја, Господе (Пс 91,6), све си премудрошћу створио. И не дивисмо се мудрости Божјој само због мноштва (створењâ), него и због овога двога: што је лепу и велику и чудесну творевину створио, и што је опет на свему видљивом утиснуо многе знаке немоћи, оно прво да се (човек) диви код те Мудрости и да оне што то гледају привуче на служење Њему, а друго да они што гледају лепоту и величину њихову не би, оставивши по страни Творца, уместо Њему, клањали се стварима видљивим; пошто такву заблуду може да исправи слабост у њима. (Говорили смо) и како је сва творевима пропадљива, и да ће се преобразити у бољи облик, и када (ће то бити), и зашто, и због чега је настала трулежна, и све то тада философирасмо вама, показасмо силу Божју и у томе што је у пропадљивим телима израдио толику лепоту, што је у почетку њима Бог доделио: лепоту звездâ, неба, сунца. И уистину се, наиме, зачуди како то да кад су толике године прошле та тела не доживеше ништа што трпе наша тела, нити од старости постадоше слабија, нити ослабише од болести или слабости некакве, него им Бог, као што малопре рекох, на почетку додели да зрелост и лепоту њихова траје сачувана, и нити сунчева светлост утрну, нити младост звезда потамне, нити ведрина неба исцуре, нити се морске међе померише, нити се сила земље угаси, сила рађања годишњих плодова. А да су и та тела пропадљива доказали смо и по мислима (нашим) и по Божанским Писмима, да су лепа, светла и чувају младост у цвату, то сведочи свакодневни поглед оних што гледају, чему се понајвише треба задивити Богу што их је тако у почетку створио.

Па пошто су се неки док смо ми то говорили противили говорећи: „Није ли онда човек нечаснији од свега видљивог, ако небеско тело, и земља, и сунце и све звезде толико времена потрајаше, а он после осамдесет година слаби и умире?“ Најпре да кажемо то да живот не престаје потпуно, него оно главније и неопходније — душа — траје непрестано бесмртна, ниједно од тих страдања не трпећи, а трулежност бива на оном неважнијем; друго, да и тиме човеку више указујемо част. Јер старост и болести не подносимо тек онако, нити без неког узрока, него праведно и на корист: праведно јер падосмо у грех, а на корист да бисмо безумље настало нам из лакомислености преко тих недостатака и страдања исправили. Није, дакле, Бог пустио да то бива остављајући нас без части. Јер да јесте, не би оставио да нам душа буде бесмртна. Али није ни наше тело створио таквим немоћан будући (да га створи трајним). Јер да је био немоћан не би ни небо, ни звезде и тело земље успео сачувати толико време, него (је тело наше створио таквим) да нас учини бољим и целомудренијим и Њему покорнијим, што је претпоставка свега спасења. Због тога није учинио да небо до сада буде старошћу заробљено, нити другим неким таквим слабостима. Јер лишено слободне воље и душе, нити сагрешити, нити се поправити може, стога и нема потреба за исправљањем. А нама, разумом и душом почастованим, неопходна је била целомудреност што настаје у таквим страдањима, и смиреноумље, будући да је човек који је први на почетку настао, пре свих других, пао у безумље. А иначе, да је као наша тела, небо требало уредити тако да стари, многи би (у томе) препознали немоћ Творца, да није успео једно тело сачувати током многих периода година, а овако Он њима и сâм повод (да то кажу) укида пошто дела (Његова) током толиког времена трају.

3. Уз ово што је казано, ни на томе не стаје наш (живот), него кад смо у постојећем животу добро целомудрени, тела (наша) ће васкрснути у већој слави, и биће блиставија од неба, сунца и свих других (небеских тела) и преселиће се ка горњем уделу. Дакле, један начин богопознања је овај преко свеколике творевине; а други, не мањи, је онај савести, кога и онда свега изложисмо речима многим показујући како сами од себе имамо знање добрих, и оних које то нису (ствари), и како унутар нас савест о свему томе одјекује. Ова два, наиме, учитеља настали су нам на почетку: творевина и савест, и ниједно од њих ни глас не пустивши, ћутећи су васпитавали људе. Творевина, наиме, задивљујући посматрача у гледању, води га до дивљења Ономе који ју је створио, а савест одјекујући унутар (нас), подметала нам је све што треба радити, и сила њену, и одлуку суда (њеног) познајемо преко изгледа ствари. Јер када она унутар нас оптужи грех, поглед споља се помути и то пуни (човека) тугом многом. И опет, прави нас бледим и уплашеним кад смо уловљени у неком ружном (чину), и глас (савести) не чујемо, а преко спољашњег изгледа сагледавамо унутарњу зловољу. Заједно са ова два, беседа ја показивала и трећег учитеља, додатог старањем Божјим, не више безгласног, као ови претходни, него таквога који речју, опоменом и саветом доводи у ред вољу нашу. Који је тај? Свакоме (од нас) додељен отац. Бог је, наиме, због тога удесио да постоји љубав родитеља према нама да бисмо имали васпитаче врлине. Јер не чини оца само дати семе, него и лепо васпитати, нити мајком чини изнети трудноћу, него лепо отхранити (дете). А да је то истина, и да очеве не чини природа, него врлина, то би нам и сами родитељи признали. Јер они почесто са синовима својим, кад виде да су лоши постали и у неваљалство срљају, прекидају сродство, објављујући да синовима својим чине друге, почесто ни са које стране њима блиске. Зар ишта може бити необичније од тога кад родитељи одбацују оне које су родили, а оне које нису родили прихватају?

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Λόγος α’. Εἰς τὸ δεῖν καὶ ἐν τῇ Πεντηκοστῇ καὶ ἀεὶ τῆς νηστείας μεμνῆσθαι, καὶ ὅτι οὐ παρουσία μόνον, ἀλλὰ καὶ μνήμη νηστείας ὠφελεῖ· καὶ περὶ τῆς τοῦ Θεοῦ προνοίας, καὶ ὅτι μετὰ τῶν ἄλλων οὐ μικρὸν μέρος αὐτῆς ἡ φυσικὴ τῶν γονέων περὶ τὰ ἔκγονα φιλία· καὶ ὅτι οὐ πατράσι μόνον, ἀλλὰ καὶ μητράσιν ἐπιτέτακται τὰ παιδία ῥυθμίζειν, καὶ πρὸς τῷ τέλει περὶ τῆς Ἄννης; њен латински наслов је: Sermo 1. Quod oportent et in Pentecoste et semper jejunii meminisse, et quod non praesentia solum, sed etiam recordatio jejunii sit utilis: et de Dei providentia, quodque non patribus solum, sed et matribus praeceptum sit, ut liberorum mores componant, et ad extremum de Anna. Грчки текст: PG 54, 631-643.

Наставак беседе потражите у штампаном издању

[2] Беседа је казана 387. године, после Беседа о Статуама, дакле, после Васкрса 387. године а пре Педесетнице.

[3] Тј. поста, именица пост у грчком је женског рода.

[4] Ово је јасна алузија на путовање остарелог епископа Флавијана у Константинопољ, на царски двор, да моли за милост после рушења царских статуа пред почетак Великог поста 387. године, када су и настале чувене беседе о Статуама (в. Дела, том 3). У 21. беседи коју је држао на сам дан Пасхе, Златоусти говори о повратку Флавијановом.

[5] Ове беседе у којима се Златоусти обраћа Јелинима (тј. паганима) после Васкрса 387. године нису сачуване.

[6] Беседа 19.