Беседа трећа[1]
Да је опасно ићи у театре, и да нас то чини готовим прељубочинцима, и да је то узрок нерасположења и рата (у дому), и да је Давид у поступцима према Саулу надишао сваки вид незлобивости, и да је кротко подносити отимање исто што и дати милостињу.
1. Многу су, мислим, од оних што су пре неки дан, нас оставивши пребегли на гледање безакоња, данас присутни. Хтео бих да их јасно видим, те да их избацим из свештених предворја, не да за стално остану изван, него да се кад се поправе опет врате, будући да и очеви често избацују из дома непослушну децу, и одвајају их од трпезе, не да за стално отпадну од њих, него да се, том опоменом бољи бивајући, са себи доликујућим гласом врате отачком наслеђу. Исто то и пастири чине, сипљиве овце одвајају од здравих, како би се кад одбаце са себе зло болести, безбедно вратиле здравим (овцама), и да болесне не би сво стадо заразиле оном болешћу. Управо због тога и ми хоћемо њих да видимо, али и ако их не можемо издвојити овим чулним очима, беседа ће их свакако препознати, и дотакавши се савести њихове, убедити их да лако својевољно изађу, учећи их да је унутра (у Цркви) само онај који има намеру достојну боравка овде, а који у свештеном овом сабрању учествује са развраћеним начином живљења, макар телом овде ушао, избачен је и више прогнан од оних што су ван (Цркве) и никако не могу узети учешћа на свештеној трпези[2]. Јер они који су по законима Божјим избачени (из Цркве), остајући изван, још увек имају добре наде, јер ако пожеле исправити своја прегрешења због којих их је Црква избацила, моћи ће се опет овде вратити са чистом савешћу. А они који су себе запрљали и, иако им је заповеђено да не кроче (овде) пре но што са себе не очисте прљавштину грехова, тако су бестидни да рану још тежом чине, чир већим. Није, наиме, тако страшно грешити, како је страшна безосећајност после греха, и не веровати свештеницима који те такве ствари заповедају. И шта су, кажеш, то толико њима згрешили да их избацују из свештених ових ограда? А који други, од тога већи грех тражиш, кад они учинивши себе готовим прељубочинцима, бестидно, као бесни пси, наскачу на ову Свештену трпезу? А ако хоћеш знати и начин прељубочинства, ја ти нећу моју реч казати, него Онога који ће сав живот наш судити: Који погледа, каже, жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт 5,28). Па ако жена која се случајно нађе на тргу, како се деси обучена, често може ухватити човек који је радознало гледа гледањем тога призора, они који не тек онако и случајно, него са толиком ревношћу да се ни на Цркву на обазиру, због тога и пењу горе (у амфитеатре) и тамо читав дан проводе, и приковани су за призоре бешчасних оних жена, како ће они моћи говорити да их нису погледали са жељом? Ту где су и речи развратне, песме блудне, глас што уживање много носи, исцртавање очију, руменило образâ, хаљина преко сваке мере изазовно скројена, држање пуно опсенарства многога, и многе друге опсене припремљене за превару и намамљивање оних што гледају; где је лакомисленост посматрачâ, забава многа, позив самог места на неуздржање, и већ пристиглих, и песама што ће уследити после тога, заводљива мелодија фрулâ и других таквих (инструмената) што смекшава чврстину размишљања, а душе оних што су ту засели припрема за лукавства блудницâ и чини их уловљеним. Јер ако овде где су псалми, молитве, слушање божанских речи, страх Божји и благочестије много, често, као какав зао разбојник, пожуда крадом уђе, како они што седе у амфитеатрима и ништа здраво нити гледају нити слушају, него су испуњени грдобом многом и многом млитавошћу, и са свих страна опседнути, и посредством ушију и посредством очију, како они могу бити изнад неваљале оне пожуде? А не могући то, како ће се једном моћи ослободити осуда за прељубочинство? А они који се нису ослободили осуда за прељубочинство, како ће моћи без покајања прекорачити света ова предворја, и учестовати на лепом овом сабрању?
2. Управо због тога их опомињем и тражим да справши најпре са себе грех од тога гледања исповедањем, покајањем и свим другим, тако слушају Божанске речи. Да нам то, наиме, није мало прегрешење може се јасно видети и из примерâ. Јер ако неки слуга у ковчег где је одложена господарева одећа, скупоцена и златоткана, одложи свој огртач, прљав и пун ваши, зар би ти, реци ми, ту увреду мирно поднео? И шта, ако би неко у златни сасуд, у коме обично за стално миро стоји, излио ђубре и блато, не би ли томе батине одредио? И онда, о ковчезима и судовима, хаљинама и мирисима показујемо толики промисао, а за душу своју мислимо да је од свега тога простија? Ту где је духовно миро изливено, убацујемо ђаволску помпу, сатанска уживања и песме блуда пуне? И како ће Бог, реци ми, то поднети? Премда, није толика разлика између мира и блата, између хаљина господаревих и слугиних, колико је растојање између духовне благодати и тога неваљалога дејства. И ниси у страху, човече, истим очима гледајући и постељу на позорници где се савршава гадна драма прељубе, и свештену ову трпезу, где се савршава страшна Тајна? Истим ушима слушајући срамне речи блуднице, и Пророка и Апостола што те у Тајинства уводе? Истим срцем прихватајући отрове погубне, и Жртву, свету и страшну? Нису ли отуда извртања живота, раскиди бракова, ратови и свађе у кућама? Јер кад, раслабивши се од тамошњег гледања и поставши надменији и раскалашнији, и непријатељ сваке целомудрености, вративши се кући видиш своју жену, свакако ћеш је зловољније гледати, каква год да је. Јер од пожуде у амфитатрима распаљене, и заробљен чудним оним опсеним гледањем, ти њу целомудрену и уредну, заједничара у свему животу твом, не поштујеш, вређаш и небројеним погрдама излажеш, немајући уопште ништа пребацити јој, него стидећи се да искажеш ону страст и покажеш рану са којом си се отуда вратио, измишљаш друге изговоре, тражећи поводе за несмислену омразу, и не обазирући се ни на кога у кући, зинуо си у скверну ону и нечисту пожуду, од које си рану и задобио; и имајући ехо гласа унутра у души, држање, погледе и покрете, и све друге идоле блуда, ништа у дому не гледаш са задовољством. И што говорим о жени и дому? И саму Цркву ћеш зловољније гледати, и са омразом слушати речи и о целомудрености и честитости. Јер то што се ту говори неће ти више бити поука, него оптужница, и мало по мало запавши у очајање, сасвим ћеш се одбити ос свекорисне те поуке. Зато вас све молим и сами да избегавате боравке у театрима, и оне што се тамо баве да одвлачите (отуда). Јер није забава, него погибија, одмазда и казна све што тамо бива. Каква је, наиме, корист од привременог тог задовољства, када се из тога израђа бол непрекидан, и дану и њоћу подбадан пожудом, свима си непријатан и неугодан? Испитај себе, какав си враћајући се из цркве, а какав враћајући се из театара, упореди једно и друго и нећеш имати потребе ни за каквом нашом беседом. Јер биће ти довољно и то поређење да ти покаже како величину и корист овдашњу, тако и штету тамошњу. Ово сам већ казао љубави вашој никада нећу стати говорећи вам то. Јер оне што болују од те болести ћемо утешити, а здраве ћемо безбеднијима учинити; и једнима и другима је беседа о тим стварима корисна, једнима како би одустали (од одласка у театре), а другима да не западну (у то).
Но будући и да прекоре ваља умерено чинити, зауставивши опомену на овоме, отплатићемо вам остатке претходног предмета вративши се опет на Давида. И зографима је, наиме, обичај да кад намеравају израдити неку слику сличну (узору), један, два и три дана седе поред оних које намеравају насликати, како би непрекидним посматрањем сачували непогрешиву тачност облика. Пошто, дакле, и нама предстоји живописати, не изображење телесног облика, него лепоту душе и мислену благоликост, и данас ћемо ставити пред вас Давида, како бисте сви ви у њега гледајући, сваки поједини у својој души изобразио благоликост Праведника, кротост и благост, великодушност и сваку другу врлину његову. Јер ако слике тела доносе некакву утеху онима који их гледају, много више (то чине) слике душе. И оне (прве) није могуће свуда гледати, него је неопходно непрекидно засести на једном месту, а ову где год хоћеш понети, нема никакве сметње. Одложивши је, наиме, у ризнице душе, где год да си, моћи ћеш непрекодно у њу гледати, и корист многу из ње узбрати. И као што људи који на очима болују држећи сунђере и крпе од зеленкасто-плавих хаљина и непрекидно у њих гледајући добијају некакво олакшање у својој болести од те боје, тако и ти, ако имаш пред очима својим икону Давида и непрекидно у њу погледујеш, макар ти оку душе гнев небројено пута досађивао и мутио га, гледајући на икони врлину тога карактера, сачуваћеш здравље и чисто мудрољубље.
3. И немој нико да ми говори: „Грозног непријатеља имам, ужасног, непоправљивог“. На којег год да укажеш, није гори од Саула; пошто га је Давид једном, два и више пута спасао, овај је њему небројене сплетке уприличио, а затим, заузврат за она доброчинства, истрајавао чувајући своје неваљалство. Шта, наиме, имаш казати? Да ти је земљу узео, неправду причинио у пољима, међе померио, робове твоје уграбио, увредио те, похлепан био и до сиромаштва те довео? Али ти још живот није узео, што се онај трудио (учинити); а ако се потрудио и живот ти одузети, можда се једном на то одважио, а не два, три и више пута као онај; а ако и јесте једном, два и више пута, али није пошто си му толика доброчинства учинио, али није једном и други пут допавши ти шака, спасен; а ако је и то, опет Давид има предност пред тобом. Јер није исто бити тако мудрољубив при Сатром (Завету), и сада, после благодати даривати исте такве дарове. Давид није чуо причу о десет хиљада таланата и стотини динара, Давид није чуо молитву која говори: праштајте људима дугове њихове као Отац ваш небески; није видео Христа распетога, није (видео) изливену Крв часну, нити чуо небројене речи о мудрољубљу, није уживао ту Жртву, није се причестио крвљу Господњом, него је одгајајући се на законима несавршенијим, законима што ништа слично не траже, стигао до самог врхунца мудрољубља у благодати. И ти често гневећи се злопамтиш за оно што је било, а он је био у страху и за будуће, знајући добро да ће му отаџбина бити недоступна, и живот му неће бити за живљење ако спасе непријатеља, и није одустао од тога старања и све је радио служећи својега непријатеља. Ко може указати на већу незлобивост од те? А да би и по ономе што сада бива научио да је, ако хоћемо, могуће измирити се са сваким човеком што се према нама непријатељски држи, (чуј ово): шта је од лава свирепије? Па ипак, људи га кроте, умење надјачава природу, и он од свих звери насвирепији и царственији постаје од сваког јагњета кроткији, и по тргу иде никога не плашећи. Које ћемо, дакле, имати оправдање, које извињење, с једне стране звери кротким чинећи, а с друге говорећи да људе не можемо никада ублажити, нити учинити да се према нама с љубазношћу односе? Премда је звери кротост мимо природе, а човеку је мимо природе да буде диваљ. Кад, дакле, природу савладавамо, које ћемо имати оправдање говорећи да се слободни избор воље не може поправити? А ако се још желиш расправљати, казао бих ти ово: ако (непријатељ твој) болује болести неизлечиве, колико ти је већи напор, толика ти је и плата, теби што истрајаваш и негујеш њега што неизлечиву болест болује.
На једно само да гледамо, не (на то) како да ништа зло не дочекамо од непријатељâ, него како ми њима ништа зло не учинимо, и ни од чега страшног нећемо пострадати, макар небројене страхоте дочекали, као што, дакле, и Давид, гоњен, бежећи, док му је сâм живот у опасности био – ни од чега страшног није пострадао, него је још од тога блиставији био, и часнији и свима дражи, не само људима, него и самоме Богу. Какву је, наиме, свети тај човек неправду доживео толике страхите доживевши од Саула? Не опевава ли се све до данас, и није ли блистав на земљи, блистав и на небу? Не чекају ли га добра неизрецива и Царство небеско? А какву је корист имао кукавни и јадни онај човек толике сплетке му приређујући? Није ли и без царевања остао и жалосној смрти био изложен заједно са сином, од свих осуђен, и што је најтеже, сада вечене одмазде дочекује?
И уопште, шта је то што пребацујући непријтељу не желиш се са њим измирити? Узео ти је паре? Али ако то отимање храбро поднесеш, толику ћеш примити плату, колику и да си исте те паре дао у руке сиромахâ. Јер и који је сиромасима дао, и који нити похлепнику прети, нити га проклиње, и један и други Бога ради то чине. Кад је, дакле, претпоставке трошка иста, очито је да је и венац један.
Али, непријатељ ти је о животу радио и покушао те убити? У мучеништво ти се та ствар рачуна, ако нападача који је непријатељство до те мере довео, међу доброчинитеље убрајаш, и истрајаваш молећи се за њега, и Бога зазиваш да буде милостив.
Наставак потражите у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὅτι ἐπισφαλὲς τὸ εἰς θέατρα ἀναβαίνειν, καὶ ὅτι μοιχοὺς ἀπηρτισμένους ποιεῖ, καὶ ὅτι ἀθυμίας αἴτιον καὶ πολέμου τοῦτο· καὶ ὅτι πᾶν ἀνεξικακίας εἶδος ὑπερεβάλετο ὁ ∆αυῒδ ἐν τοῖς κατὰ τὸν Σαούλ· καὶ ὅτι τὸ φέρειν ἁρπαγὴν πράως τοῦ δοῦναι ἐλεημοσύνην ἴσον; њен латински наслов је: Homilia 3. Quod periculosum sit adire spectacula, et ea res adulteros perfectos faciat, it hinc tristitia contentioque nascatur: tum quod omne tolerantiae genus David in iis, quae fecit erga Saülem, superavit: postremo quod rapinam aequo animo ferre, non minor virtus sit, quam largiri eleemosynam Грчки текст: PG 54, 695-708.
[2] Тј. причестити се.