Беседа друга[1]
Да је велико добро не само учестовати у врлини, него и врлину хвалити, и да је Давид подигао већи трофеј поштедевши Саула, него када је срушио Голијата, и да је то учинивши[2] више користи себи него Саулу донео, и о његовој одбрани Саула.
1. Ви пре неки дан похвалисте Давидову незлобивост, а ја се задивих код благоволенија и љубави ваше према Давиду. Јер не само учестовати и ревновати врлину, него и хвалити оне што у врлини учествују и дивити им се доноси некакву, не малу, плату, као што нам, наиме, не само ићи за неваљалатвом, него и хвалити оне што у њему живе, доноси не мало кажњавање, и ако треба нешто необично казати, теже од (кажњавања) самих оних што у неваљалству живе. Да је то истинито, показује Павле, у оним (речима), пошто је, наиме, набројао сваки вид злоће, и осудио све што законе Божје преступају, навео је о њима говорећи: Који познавши праведност Божју, да они који то чине заслужују смрт, не само да то чине, него и одобравају онима који то чине; зато немаш оправдања, о човече (Рм 1,32;2,1). Видиш ли да је тако казао зато да покаже да је то теже од онога. Хвалити, наиме, оне што греше много је већи разлог за кажњавање него грешити, и с пуним правом, јер такав суд је ствар развраћене воље и болести неизлечиве. Онај, наиме, који након што је сагрешио признаје грех, временом ће некад моћи доћ себи, а који хвали неваљалство, себе је лишио лечења кроз покајање. Тако да је Павле с правом показао да је то теже од онога. Као што ће, дакле, не само они што раде лоше ствари, него и они који их хвале, узети учешћа у истом, или још тежем кажњавању, тако и они који хвале добре (људе) и диве им се, јесу саучесници у венцима који њима предстоје. Исто то може се опет из Писма видети. Обраћајући се Аврааму Бог каже: Благословићу оне што тебе благослове, и проклећу оне што тебе куну (1Мојс 12,3). Човек то може видети и на Олимпијским играма. Не само онај што добија победнички венац, нити само они што напоре и знаојења подносе, него и онај што се диви победнику убирају не мање задовољство од проглашења победником. Управо због тога и ја сматрам блаженим не само племенитог оног мужа за мудрољубље (његово), него и вас за благоволеније (према њему). Јер он се борио, победио и овенчан био, а ви похваливши ту победу, отишли сте (из цркве) добивши не мали део победничког венца.
Како би, дакле, задовољство било обилније и корист већа, хајде да вам отплатимо и оно што је преостало од те повести. Јер писац, казавши речи којим је затражено заклање (Саула), додао је: Не даде им устати и убити Саула (1Сам 24,8), хотећи да покаже истовремено и жељу војникâ за заклањем, и храброст Давидову. Премда многи који су непријатељи (једни другима) сматрају да су мудрољубиви ако сами и не прихватају убити, али неће спречити друге што намеравају убити. А Давид није тако, него је као какав залог узевши, и намеравајући да затражи полагање рачуна, не само да се сâм није дотакао непријатеља, него је и друге што су га хтели убити спречио, уместо непријатељ поставши телохранитељ (Саулов) и копљоноша најбољи. Тако да човек не би погрешио казавши да је Давид тада више био у опасности, него Саул. Јер није мали страх поднео на сваки начин трудећи се да га избави од напада војникâ, нити се толико бојао да ће сам бити убијен, колико је био у страху да неки од војника, препустивши се гневу, не убије тога човека; због тога је и саставио такво оправдање. Војници су тужили, спавач је био оптужени, непријатељ (његов) је износио одбрану, а судио је Бог ‒ и суд Давидов је потврдио. Јер без помоћи Божје (Давид) не би имао снаге надјачати војнике док бесне, него је благодат Божја била та што седи на уснама Праведниковим и даје силу убеђивања његовим речима. А и Давид није мало томе допринео, будући да их је, наиме, претходно време тако васпитавао, због тога их је у време подвигâ нашао спремне и послушне. Јер он није као војсковођа пред војнике, него као свештеник (пред паству), тако је стао пред њих, и она пећина на крају беше Црква. Као неко који је епископство добио, тако је њима беседио, и после те беседе је принео жртву чудесну и парадоксалну, не теле приневши на жртву, не овна заклавши, него оно што је много дароценије од њих, приневши Богу кротост и благост, смиривши неразумну срџбу, и гнев убивши и умртвивши удове који су на земљи (Кол 3,5). И он сâм је постао и жртва, и жрец, и жртвеник. Јер разум што је принео кротост и благост, и сама кротост, и благост и срце које беше са њима принето, све то беше од њега.
2. Пошто је, дакле, принео лепу ту жртву, победу однео, и ништа у погледу добијања победничког трофеја није пропустио, на крају устаде и претпоставка тих подвига (Давидових), Саул, и изађе из пећине не знајући ништа од онога што се десило. А изалазио је и Давид иза њега (1Сам 24,9), слободним очима надаље гледајући према небу, и више се тада радујући него када је оборио Голијата и одрубио главу варварину. Јер ова побееда била је блиставија од оне, плен часнији, добит сјајнија, трофеј славнији. Јер тамо је била потребна и праћка, и камен и сврставање у бојни строј, а овде је све то постала мисао, победа је без оружја извојевана, победни трофеј без крви подигнут. Излазио је, дакле, не носећи главу варваринову, него умртвљену срџбу и ослабљен гнев, и тај ратни плен није у Јерусалим одлагао, него на небо и у Град вишњи. Сад му нису излазиле у сусрет жене играјући и похвале му казујући, него је народ ангелски одозго запљескао дивећи се мудрољубљу и кротости. Јер излазио је задавши непријатељу небројене ране, Саула спасавши, а истинитог непријатеља, ђавола, удацима многим ударивши. Јер као што се он радује и весели кад се ми гневимо и тучемо, и једни на друге ударамо, тако се опет кад смо мирни и сложни, и кад савлађујемо гнев, стиска и унижава, пошто је непријатељ мира, мрзитељ слоге и отац сваке опачине. Излазио је, дакле, Давид десницу (своју) имајући колико сва икумена вредну заједно са главом овенчану. Јер као што код најбољих бораца, цареви пре главе често десницу боксера или борца овенчавају, управо тако и је и Бог овенчао руку ону која је имала снаге сачувати мач чист, показати Богу нож неокрвављен и супротставити се толиком налету гнева. Није излазио имајући (на глави) круну Саулову, него је излазио носећи венац праведности; није излазио носећи порфиру царску, него је излазио оденут у кротост што људску природу надилази, хаљину од сваког царског плашта блиставију. Излазио је из пећине у истој оноликој слави као Три младића из пећи (вавилонске). Јер као што њих ватра није сагорела, тако и овога ватра гнева није спалила. И ватра извана се оних дотакавши ништа није учинила, а овај је имајући унутар себе ужарено угљевље (гнева), и гледајући ђавола како споља ту пећ потпаљује призором непријатеља, наговором војникâ, лакоћом убиства, одсуством помоћникâ (Саулу), сећањем на прошле догађаје, страхом од будућих — све је то, наиме, распаљивало већи пламен (гнева) него грање, смола и слама и све друго пећ вавлилонску — и он не сагоре нити пострада од ичега од чега је природно било страдати, него изађе (из пећине) чист, и гледајући лице непријатеља, ту је понајвише био мудрољубив. Јер видевши га како спава остајући непокретан и ништа не могући да уради, себи је рекао: „Где је сад она срџба (његова)? Где неваљалство? Где толике заседе и сплетке? Све то одлази и пропада са краткотрајним сном, и цар лежи везан, а да се ми о томе не договорисмо нити ишта урадисмо“. Гледао је спавача и философирао о свима нама заједничкој смрти. Јер сан није ништа друго до привремена смрт, једнодневна кончина.
Не би се човек овде неправовремено присетио и Данила. Јер као што је он изашао из јаме надјачавши звери, тако је и овај из паћине (изашао), друге, горе звери надјачавши. Као што су, наиме, око онога Праведника стајали са свих страна лавови, тако су се и овоме, од свих лавова горе, страсти наметале: с једне стране срџба због прошлих догађаја, са друге страх од будућих, па ипак, он је обе звери смирио и ућуткао, на делима нас поучивши да ништа није сигурније него поштедети непријатеља, нити ишта опасније него хтети се осветити. Онај који је хтео напасти (Давида), лежао је огољен и ненаоружан, од свих остављен, предан као заробљеник, а овај што се сваки пут (пред њим) повлачи, иако с правом бира ударити (на њега), без икаквих лукавстава, оружја, и војникâ, непријатеља је добио у руке, и оно што је од свега веће било је ово: Бога је на веће благоволеније према себи привукао.
3. Не сматрам, наиме, због тога блаженим светог оног (човека), не зато што је под ногама својим видео непријатеља како лежи, него зато што га је добивши га у шаке ‒ поштедео. Јер оно прво је било ствар силе Божје, а ово друго ствар његовог мудроубља. И како ли су надаље војници (његови) њега с правом слушали? Са коликим благоволенијем били према њему расположени? Јер да су небројене животе имали, не били ли их све спремно дали за војсковођу, на делу познавши преко бриге о непријатељу благоволеније његово о својима? Јер он који је према онима што су му бол нанели кротак и благ, много више ће тако бити расположен према онима који су му благонаклони, што му је био највећи залог безбедности. Били су, наиме, не само благонаклони (према њему), него и спремнији за (борбу) са непријатељима знајући да имају Бога што за њих ратује, Њега што је вазда уз војсковођу, и све ствари лаким чини. А Давиду су надаље били послушни не као човеку, него као Анђелу. И пре узвратнога дара од Бога, он је већ ту имао већу корист од спасенога Саула, победу извојевао блиставију него да је заклао Саула. Шта би, наиме, толико добио заклавши непријатеља, колико је сада добио поштедевши га? На исто, дакле, и ти рачунај кад добијеш (у руке) онога што ти је бол нанео: да је много веће и корисније поштедети него уништити га. Јер онај што је уништио, често ће себе осудити, лошу савест имати свакога дана и часа прогањан оним грехом, а који је поштедео савладавши се кратко време, радује се после тога и весели, добре наде имајући и узвратне дарове од Бога очекујући за незлобивост (своју). Па ако некад и западне у неку страхоту, са слободом многом ће заискати од Бога награду, као што је и овај све то добио, велике и чудесне добивши од Бога касније награде за бригу своју о непријатељу.
Да видимо, међутим, и догађаје после тога. И изађе, каже, Давид из пећине иза Саула и повика за њим, овако говорећи: Господине мој, царе! И погледа Саул иза себе, и сагну се Давид лицем својим до земље и поклони му се (1Сам 24,9). То му доноси украс ништа мањи од поштеде непријатеља. Јер није било ствар макар које душе то не надути се од доброчинстава учињених ближњем, или још боље: не чинити оно што чине многи који као одбегле робове, тако презиру оне којима су доброчинство учинили и обрве (пред њима) подижу. Али није тако (учинио) блажени Давид, него се и после доброчинства још више држао мере. А узрок: мислио је, наиме, да ниједно од тих дела (његових) није ствар његовог труда, него је све приписао благодати Божјој. Због тога сâм спасавши (Саула) сâм се клања ономе којега је спасао, и назива га царем, а себе слугом, положајем оним смирујући надутост, срџбу кротећи и завист искорењујући. Да чујемо и сâмо оправдање: Зашто слушаш глас народа који говори: Гле, Давид тражи душу твоју? (1Сам 24,10). И заиста, нешто пре тога писац је казао: Сав народ беше са њим, и угоди у очима слугу царевих, и син владарев и сва војска се сврсташе са њим. Како, дакле, овде каже да су клеветали, тужили и Саула (против њега) подбадали? Да Саул, наиме, није од других наговорен, него сâм од себе то неваљалство порађајући, ратовао са Праведником, и то је објавио онај што је књигу написао, казавши: Из славе (Давидове) изроди се завист, и напредујући узрасташе свакога дана (в.1Сам 18,9.29). Због чега, дакле, (Давид) на друге преноси кривицу говорећи: Зашто слушаш речи нарога који говори: Гле, Давид тражи душу твоју? Да му пружи прилику да одбије од себе неваљалство. Исто то и очеви често чине код синова (својих), понеки од њих узевши сина својега развраћенога, што је многа неваљалства учинио, премда убеђен да се сâм од себе насукао у неваљалству, ипак често на другога преноси прекоре, овако говорећи: „Знам да грех није твој, други су те искварили и завели, сво прегрешење је њихово“. Јер онај, када то чује, моћи ће мало се од злоће одвративши, лакше вратити врлини, стидећи се и црвенећи да се покаже недостојним таквога гласа о себи. Исто то је и Павле учинио пишући Галатима. После многих и дугих оних речи и неисказивих осуда, пред крај Посланице, хотећи да отклони оптужбу од њих, како би, мало одахнувши од осуда, могли прећи на одбрану, овако некако вели: Ја се уздам у вас да ништа друго нећете мислити, а онај који вас збуњује сносиће осуду, ма ко био (Гал 5,10).
Тако је и Давид овде учинио. Јер казавши: Зашто слушаш речи народа који говори: Гле, Давид тражи душу твоју, показао је да постоје други који га подбадају, други који га кваре, на сваки начин трудећи се да му пружи одбрану од осудâ. А затим, сам себе правдајући, каже: И ево, видеше очи твоје данас да те предаде Господ у руке моје у пећини, и не хтедох погубити те, и поштедех те и рекох: Нећу навести руку своју на гоподина мојега, јер је помазаник Гоподњи (1Сам 24,11). Они, дакле, клевећу на речима, а ја се бранм самим стварима, и на делима отклањам оптужбу. Нема ми потребе за речима, кад исход на самим стварима јасније од сваке речи може показати ко су они, а ко сам ја, и да је клевета против мене подметање и лаж. А за то не позивам другог сведока, него тебе самог што си од мене добро дочекао.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὅτι μέγα ἀγαθὸν οὐ τὸ μετιέναι μόνον ἀρετὴν, ἀλλὰ καὶ τὸ ἐπαινεῖν ἀρετήν· καὶ ὅτι μεῖζον ἔστησε τρόπαιον φεισάμενος τοῦ Σαοὺλ ὁ ∆αυῒδ, ἢ ὅτε τὸν Γολιὰθ κατήνεγκε· καὶ ὅτι ἑαυτὸν μᾶλλον ἢ τὸν Σαοὺλ ὠφέλησε τοῦτο ποιήσας· καὶ εἰς τὴν ἀπολογίαν αὐτοῦ τὴν πρὸς τὸν Σαούλ; њен латински наслов је: Homilia 2. Quod magnum sit bonum, non tantum exercere virtutem, verumetiam laudare: quodque David magnificentius tropaeum erexerit parcendo Saüli, quam prostrato Goliath: quodque haec faciens magis profuerit sibi quam Saüli: deque excusatione ipsius apus Saülem. Грчки текст: PG 54, 687-695.
[2] Поштедевши Саула.