О Давиду и Саулу - прва

О Давиду и Саулу, и о незлобивости, и о томе да непријатеље треба штедети и ни кад су одсутни зло (о њима) говорити[1]

1. Кад се деси да се у телима распламса каква дуга и тешка упала, онда треба много времена и труда, многе мудрости (употребе) лекова да се бреме упале безбедно скине. Исто се може видети и код душе. Јер када човек пожели заједно са кореном ишчупати страст што се у души укоренила и много времена тамо борави, није му за исправљање довољано наговарање од једног, нити два дана, него је често потребно много дана говарати о том предмету, ако не намеравамо беседити из частољубља и на угађање, него на добит и корист. Управо због тога, оно што смо учинили код заклињањâ многе дане узастопно беседивши вам о том предмету[2], исто то и са гневом да урадимо, и о њему да чинимо непрекидно саветовање према могућности нашој. То је, наиме, како ми се чини, најбољи начин поуке: са саветовањем о нечему не стати пре но што на делу видимо то што саветујемо. Јер онај који данас говори о милостињи, сутра о молитви, после тога о кротости, а онда опет о смиреноумљу, ништа од тога неће моћи учврстити у слушаоцима непрекидно прелазећи од овога на оно, и опет од тога на друго нешто; онај, међутим, што намерава учврстити то што говори у слушаоцима, тај не треба да стане о истом опомињући и саветујући, нити на друго нешто да пређе све док не види да се претходна опомена у слушаоцима добро укоренила. Исто то и учитељи чине, децу не наводе на срицање пре но што виде да се у њима учврстило знање слова.

Пре неки дан, дакле, прочитавши вам причу о стотину динара и десет хиљада таланата, показасмо колико је зло било злопамтити. Јер онога којега десет хиљада таланата није погубило, њега истог је потопило стотину динара, и већ дати му опроштај опозвало, дар натраг узело, и њега ослобођеног полагања рачуна, поново увело у судницу, одатле у тамницу бацило и тако одмазди нескончивој предало. Данас ћемо, пак, беседу навести на други предмет. Требало би, наиме, ако ћемо право, да онај што говори о благости и кротости, и сâм собом да нуди примере (тих врлина), те и на делима поучава (слушаоце). Но будући да ми веома оскудевамо у врлини, једнога од светих (људи) извевши на среду, и поставивши га пред очи ваше, упутићемо вам очигледну и силну молбу, као какву архетипску икону, позивајући и вас и нас саме да опонашамо врлину тога Праведника.

Кога, дакле, ваља извести на среду говорећи о благости? Кога другог, него онога што је свише добио сведочанство, и којему се код тога понајвише ваља дивити? Нађох, каже наиме (Господ), Давида Јесејева, мужа према срцу мојему (ДАп 13,22). А када Бог објављује, онима што противрече не преостаје никакв изговор. Јер суд (Његов) је неподкупив, Бог не суди на угађање, нити из омразе, него доноси суд по голој врлини душе. И не изводимо га на среду само због тога што је Од Бога глас добио, него и зато што је од оних на Старом (Завету) одгојених. Јер то да се у благодати јави неко чист од гнева, који непријатељима опрашта сагрешења и штеди оне што су га ожалостили, то није ништа чудно после смрти Христове, после опроштаја толиких сагрешења, после заповести испуњених мудрољубљем, али у старини, када је закон (Мојсијев) допуштао извадити око за око и зуб за зуб, и ономе који је ти је неправду нанео осветити се истим, тада да се појави неко што надилази мере тих заповести и стиже до мудрости апостолске, кога од слушалаца то не би запрепастило? А кога од оних што не ревнују (то исто) не би лишило свакога саосећања и оправдања? Како бисмо, пак, тачније познали врлину његову, допустите ми да беседу поведем од раније, и кажем вам доброчинства која је блажени овај муж учинио Саулу. Јер просто се не осветити непријатељу што нам је бол нанео, није ништа чудно, али поштедети човека којему си многа и велика доброчинства учинио, а он се, заузврат за та доброчинства једном, два и више пута подухватио тога да убије тебе, својега добротвора, њега дакле узевши у руке и властан будући да га убијеш, њега пустити и избавити од напада других, и то пошто ти је опет хтео исто учинити, шта још таквоме на крају недостаје до обиља мудрољубља?

2. Која је, дакле, доброчинства Давид учинио Саулу, када и како, саслушајте у овој краткој повести. Некада је, наиме, Јудеје сустигао рат најтежи, и док су сви су у страху у мишју рупу били сатерани, и нико да се усуди провирити, него је сва држава била у (опасностима) крајњим, сваки поједини (од њих) гледајући смрт пред очима, сви заједно су свакога дана очекивали да ће умрети живећи живот кукавнији од оних одведених на погубљење, Давих дошавши од оваца у (војни) табор, док му недораслост узраста и умења (ратовања) није допуштала (да се подухвати) напора ратовања, он сав рат прихвати на себе, и учини дела силнија од свакога надања. Премда, и да ништа није учинио, требало га је овенчати само због спремности његове и одлучности. Да је, наиме, то учинио неки војник у пуној снази, ништа чудно, јер закон ратовња то тражи. А он, гледајући како му никаква принуда не прети, него му многи то бране — брат га је, наиме, укорио, цар гледајући незрели узраст његов и величину опсаности, задржавао га је и заповедио му чекати, говорећи: Не можеш кренути (у бој), јер ти си дечак, а он муж, ратник од малдости своје (1Сам17,33) — ипак, немајући никакав ваљан разлог да га вуче, сâм од себе у себи се распаливши ревношћу Божјом и љубављу према отаџбини, као овце, а не људе гледајућ (пред собобм), и као псе, а не толику војску намерајвајући да гони, тако је без икаквог страха трчао на варваре; и тада је толико старање о цару показао, да је и пре борбе и победе, њега погнутога погледа подигао. Не само да му је делима после тога био од користи, него га је и пре тога тешио речима и убеђивао да има поуздања и гаји добре наде у погледу будућности, овако говорећи: Нека не клоне срце господина мојега због њега[3], јер ће слуга твој кренути и борити се са тим иноплемеником (1Сам 17,32). И зар је то мала ствар, реци ми, никакву принуду немајући положити свој живот, и ускочити усред непријатељâ у корист оних од којих никада ништа ваљано ниси дочекао? Зар га после тога није требало за господара именовати и спаситељем државе прогласити, (спаситељем) који је, благодаћу Божјом, сачувао владавину царску, родно тло и животе свима? Које би друго доброчинство, реци ми, било веће од тога? Јер доброчинство (његово) није било везано за паре, нити славу и моћ, него за сâм живот (царев), избавио га је са самих капија смрти, и колико је до људи, цар је надаље захваљујући њему живео и имао власт.

Чиме му је, дакле, после (свега) тога (цар) узвратио? Ако је неко, наиме, видео величину делâ (Давидових), ни да је, узевши круну са своје, Давиду на главу ставио, још му не би како треба узвратио, него би му још увек већи део дуговао. Јер онај му је и живот и царство даровао, а овај би му уступио једино царство. Но, да видимо узвратне дарове његове. Који су, дакле, они били? Подозрење је надаље према њему гајио: гледаше на њега попреко од дана онога (1Сам 18,9). Због чега и зашто? Неопходно је, наиме, казати и узрок подозрења. Ниједан, наиме (узрок), који год човек да каже, неће казати праведан. Јер према ономе који му је душу спасао и живот даровао, који би праведан повод подозрења био? Али да видимо и узрок непријатељства, како бисте знали да и због тога, ништа мање него због победе, поштујете Праведника, због ствари због којих је трпео подозрење и нападе (од Саула) после тога. Шта је, дакле, био узрок подозрења? Кад је (Давид) скинуо главу варвару, и враћао се (после боја) носећи плен: Изађоше, каже, (жене) играјући, певајући и говорећи: Удари Саул са хиљадама својим, и Давид са миријадама својим. И разгневи се Саул и гледаше попреко на Давида од дана онога надаље (1Сам 18,6-9). Због чега, реци ми? И заиста, ако се то и неправедно говорило, ни тако није требало према Давиду да буде са омразом расположен, него познавши по ономе што се десило благоволеније његово, и да је ничим принуђен, нити присиљен из наклоности своје (према Саулу), себе изложио толикој опасности, надаље никада више не подозревати о њему ништа лоше. А овако, (Давид) је с правом имао похвале, и ако треба нешто чудно казати, (жене) су то говорећи више угодиле Саулу, него ли Давиду, и требало га је љубити што су му хиљаде доделиле. Што се, дакле, зловољи што су Давиду доделиле миријаде? Да је, наиме, извршио неки (подвиг) у рату, и малим делом допринео, (оне би) добро говориле Саул са хиљадама, и Давид са миријадама. Али ако је он сâм страхујући и стрепећи седео у (табору) свакога дана очекујући да умре, а овај све (сâм) урадио, како да није неумесно да се, нимало се не сукобивши са оним опасностима, зловољи зато што није добио више похвале? Јер ако је требало зловољити се, онда је Давид требало да се зловољи што је све сâм урадио, а други добио део славе.

3. Ништа од тога, међутим, не говорим, него бих указао ово: нека буде да су жене лоше урадиле и да је то достојно осуда и оптужби, али какве то везе има са Давидом? Није он, наиме, саставио те песме, нити их је он наговорио да говоре шта су говориле, нити удесио да похвала настане на тај начин. Тако да ако је требало љутити се, требало је да се (Саул) на њих љути, а не на добротвора заједничке државе, достојног небројених венаца. А Саул, њих оставивши по страни, ишао је на Давида. И да је блажени (Давид) погордивши се од славе оне почео да завиди владару, вређа га и пљује царевање његово, завист (Саулова) би можда имала некакав разлог, а ако је он постао још кроткији и блажи, и истрајавао држећи се места међу потчињенима, који праведан повод је имала жалост (Саулова)? Кад се, наиме, онај којему се указују почасти узноси над покровитељем, и почастима се служи на увреду ономе, страст (зависти) има некакав повод, али када остане поштујући га, или боље, још више га дворећи и уступајући му у свему, који би изговор завист на крају могла да има? Тако да ако ни због једног другог доброг дела, због тога самог га је требало волети што је добивши такав повод да се прихвати тираниде, истрајавао чувајући себи доликујућу кротост. Ништа га, наиме — не само та претходна (дела), него ни она после тога, много већа — није учинило надменим.

А која су та каснија? Беше, каже, Давид сложно на свим путевима својим, и Господ Сведржитељ беше са њим (1Сам 18,14), и сав Израиљ и Јуда љубљаху Давида, што сâм излажаше и улажаше пред лицем народа (1Сам 18,16). И Мелхола, кћи Саулова и сав Израиљ заволе њега (1Сам 18.20.28). И Давид беше сигуран мимо све слуге Саулове, и име његово би поштовано силно (1Сам 18,30). И Јонатан, син Саулов, заволе Давида веома (1Сам 19,1). Па ипак, придобивши сав народ и дом царски, и на све стране побеђујући у ратовима, нигде не грешећи, и такве за она добра дела (своја) добивши узвратне дарове, није се (тиме) саплео, нити је царство пожелео, нити се непријатељу[4] осветио, него је истрајавао добро чинећи, и успевајући у ратовима за њега. Коју звер и дивљака то не би убедило да прекине непријатељство и одврати се од опачине? Али сировину ону и нечовека ни то није убедило, него се слеп за све то, и душу предавши зависти, подухвата тога да га убије! И то, (знате ли) док шта чини? Јер то је још веће и чудесније. Док поје уз псалтир и смирује лудило његово. А Давид, каже, трзаше жице пслатира руком својом, као свакога дана, и копље беше у руци Сауловој, и диже Саул копље и рече: Да ударим на Давида; и удари у зид, и узмаче Давид од лица његовог двапут (1Сам 18,10-11). Зар може човек казати веће обиље неваљалства од тога? А и одмах после тога. Само што су непријатељи отишли, (Израиљци) повратили себи државу и сви жртве приносили за победу, (Саул) се подухвати да убије добротвора, спаситеља и урочника свих оних добара, (опет) док уз псалтир поје (в.1Сам 19,10), и ни претпоставка доброчинства није смирила њега полуделога и поремећенога, него и једном и други пут хитнуо копље хотећи да га убије. Такве узвратне дарове му је дао заузврат за опасности[5]. И то је више пута учинио, не у једном дану. А свети онај (човек) и после свега тога је истрајавао њему служећи и старајући се за спасење његово, сврставајући се у бојни строј у свим ратовима, својега убицу спасавајући сопственим опасностима, и ни речима ни делима не ожалости дивљу ону звер, него се у свему повлачио и био покоран; награду одређену му за победу[6] не добија, али он и лишен награде за опасности, никада речју не пребаци, ни војницима ни цару, јер није то радио за награду људску, него примајући награду свише. И није чудесно само то што није заискао плату, него што ју је и када му је дата – одбио, због обиља смиреноумља. Будући да га, наиме, Саул све покрећући и предузимајући није успео убити, припрема му мамац посредством (обећаног) брака, и смишља нови неки начин свадбеног поклона и мираза. Јер цар, каже, не жели свадбене дарове, него стотину необрезаних, да се освети непријатељима царевим (1Сам 18,25). А то што говори је следеће: „Ухвати ми, каже, стотину мушкараца, и то ће ми бити уместо свадбених дарова“. А то је говорио хотећи да га, под изговором свадбе, преда непријатељима.

Наставак потражите у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὰ κατὰ τὸν ∆αυῒδ καὶ τὸν Σαοὺλ, καὶ περὶ ἀνεξικακίας, καὶ τοῦ δεῖν φείδεσθαι τῶν ἐχθρῶν, καὶ μηδὲ ἀπόντας λέγειν κακῶς; њен латински наслов је: Homilia 1. De Davide et Saüle, deque tolerantia, et quod oporteat inimicis parcere, nec de absentibus male loqui. Грчки текст: PG 54, 675-686.

[2] Златоусти циља на Беседе о статуама које је држао Антиохијцима током Великог поста 387. године. Види Дела, том 3.

[3] Голијата.

[4] Саулу.

[5] Подразумева се: за опасности којима је Давид себе изложио у ратовима које је водио у корист Саула.

[6] Руку Саулове кћери.