Беседа шездесет седма

И рече, каже, Израиљ Јосифу: Ево ја умирем, и биће Бог са вама, и вратиће вас Бог из земље ове у земљу отаца ваших. А ја ти дајем (град) Сикима изузетан, мимо браће твоје, који узех мачем мојим и стрелом (1Мојс 48,21-22) [1]

1. Пре неки дан, најављујући да ћу наметнути крај причи о Јакову, пошто се беседа развуче надугачко, нисмо успели све обећано довести до краја. Зато ћу данас то што вам је пре неки дан остало (недоречено) изнети на среду, како бисмо тако сада, ако Бог дâ, наденули конац (тој причи). Неопходно је, пак, најпре подсетити љубав вашу и показати на чему зауставивши беседу, завршисмо поуку. Знате ваљда и сећате се да (смо је окончали) када је Праведник, намеравајући да благослови Јосифове синове, Ефраима ставио испред Манасије, и док је отац негодовао, он му је казао: Знам, чедо, и овај ће бити у народ, и овај ће се узвисити, али брат његов, млађи, већи ће од њега бити, и семе његово биће у мноштво народâ. И благослови их у дан онај, говорећи:У вама ће се благословити Израиљ, говорећи: Да те учини Бог као Ефрима и Манасију; и постави Ефраима испред Манасије (1Мојс 48,19-20). Дотле дошавши, да вам не бисмо мноштвом казанога затрпали памћење, заустависмо поуку; ако је по вољи, међутим, да видимо данас и оно што следи. Рече, каже се наиме, Израиљ Јосифу: Ево ја умирем, и биће Бог с вама, и вратиће вас Бог из земље ове у земљу отаца ми. А ја ти дајем (град) Сикима изванредан, над браћу твоју, који узех мачем и стрелом (1Мојс 21-22). Пошто је благословио синове (Јосифове) и, унапред видећи будуће догађаје, млађега ставио испред старијега, хотећи уверити Јосифа да то није учинио тек онако нити залуд, него предсказујући будуће догађаје, предсказује му и своју кончину, и да ће се поново вратити из туђине у Ханаан, у земљу отаца својих, и добре наде им подастире, е да се очекивањем окрепе. Јер нада у ваљане ствари вазда сасеца напоре овога живота. Показујући на крају и у време кончине љубав коју је према Јосифу имао, каже му: А ја ти дајем град Сикима изванредан, над браћу твоју, тиме готово објављујући да ће то свакако бити, и по моме предсказању ћете се поново вратити и наследити земљу отаца ваших, и град Сикимљана ти дајем у наследство, изванредан, над браћу твоју, који узех из руке Аморајаца мачем мојим и стрелом. А заправо, шта то значи? Ствари које су Симеон и Леви учинили становницима Сикима он себи присваја и због тога говори: Који узех мачем мојим и стрелом. Али овде би неко благовремено запитао због чега присвајајући себи то што се десило, он после тога намеравајући да ствари стави на своје место, чини записану оптужницу против њих? (Ради то) Праведник не супротстављајући се самом себи, него показујући кротост своје воље, и да је то радио мимо своје воље, јер не само да му се није допало то што се десило, него је и осудио пошто се десило. Због тога, хотећи да покаже нежну љубав према Јосифу, њему уступа Сикима, и каже: Кога узех мачем и стрелом. Јер ако то и јесте било њихово дело, али (град) је у мојој власти. Ако је, наиме, господар деце отац, много пре је господар над оним што су она стекла, а ако је господар, оно што хоће може и разделити. Пошто је, дакле, хтео показати благоволеније према Јосифу, није то учинио само преко благослова Ефраиму и Манасији, него и тиме што је град Сикима изванредан сину оставио у наслеђе. И дозва, каже се, Јаков синове своје и рече: Окупите се, да вам објавим шта ће вас сусрести у последње дане. Саберите се и послушајте Израиља, оца вашега (1Мојс 49,1-2). Гле памет Праведникову. Будући да је предвидео време кончине (своје) дозива децу к себи и каже: Скупите се да вам унапред објавим шта ће вас сусрести у последње дане. Саберите се и послушајте Израиља, оца вашега. Ходите, каже, и дознајте од мене не садашњост, не оно што ће после кратког времена бити, него оно што ће се догодити у последње дане. А то вам не објављујем сâм од себе, него надахнут Духом, због тога унапред већ објављујем оно што ће бити касније, после много поколења. Намеравајући да завршим живот овај, хоћу свакоме од вас, као на стубу бронзаном, утиснути спомен. Обрати пажњу на то како Прведник сабирајући синове, користећи се поретком спољашњег рођења, тако свакоме чини са (сваким од њих) повезано или проклетство, или благослов, и тиме показујући обиље своје врлине. И почиње од првога. Рувим, каже, прворођени, снага моја, и почетак деце моје, жестоко се понашаш, жесток си и нагао! (1Мојс 49,3). Гледај колика је мудрост Праведникова. Јер хотећи да увећа осуду против њега, најпре је казао од природе дату му предност и првенство које је добио поставши почетак деце (Јаковљеве) уживајући достојанство прворођенога, и тек онда, као на бронзаном стубу, утискује грехе слободног избора воље, показујући да никаве користи нема од ствари што природно у нама постоје, ако њима не следе добра дела слободног избора воље, јер она су та која доносе похвалу и додељују прекор. Жестоко се, каже, понашаш, жесток и наго си. Достојанство од природе си, каже, продао својом наглошћу. А затим оставља записан и вид сагрешења, тако да је осуда њему постала највећа поука и онима који ће уследити да се не подухватају истих ствари. Проврио си као вода, да не прокључаш! Јер си се попео, каже, на постељу оца својега; тад упрља лежај на који си се попео (1Мојс 49,4). Наговештава састајање његово са Валом.

2. Гле како је од Духа дарованом му памећу испредњачио и оно што ће Мојсије узаконити: да није допуштено оцу и сину састајати се са истом женом, то исто он тиме што је укорио сина већ забрањује и каже: Упрљао си лежај попевши се на постељу оца својега. Работу незакону си, каже, урадио. Зато, пошто си тако проврио, да не прокључаш као вода. Ништаван ће ти, каже, бити такав подухват, јер си се и не постидевши се оца дрзнуо упрљати постељу његову. Да би, дакле, и у следећим поколењима избегавали такво спајање, због тога је Дух Свети удесио да је та оптужба словима записана, тако да се сви који је чују васпитају и јасно знају да им нема користи од првенства по природи ако њему не следе и (дела) слободног избора воље. А затим, пошто је скверни тај чин довољно истакао, прелази на Симеона и Левија. Симеон и Леви учинише неправду по вољи својој (1Мојс 49,5). Частољубље које су због сестре показали подстакло их је на оно безакоње. А затим, објављујући да су крадом (од њега) своју намеру довели до дела, каже: У договор њихов да не уђе душа моја, и на заверу њихову да се не ослони утроба моја (1Мојс 49,6). Не било ми, каже, узети учешћа у намери њиховој, или сагласити се са оним што је од њих незаконо настало. Јер у гневу свом побише људе (1Мојс 49,6). Непромишљен је, каже, био гнев њихов. Ако је, наиме, Сихем сагрешио, није међутим требало на свима показати толику крволочност. И у прохтеву своме исекоше јунца (1Мојс 49,6). Овде загонетно наговештава сина Еморовог, због узраста његовог назвавши га јунац. А затим, казавши шта су учинили, додаје клетву и каже: Да је проклет гнев њихов, јер је нагао, и јарост њихова, јер се ожесточи (1Мојс 49,7). Циља на лукавство коју су извели преваривши Сихемљане и напавши их на превару. Јер је нагао, каже, гнев њихов, непромишљен, бесмислен. И јарост њихова јер се ожесточи. Кад су, наиме, Сикимити помислили да је њима благоволеније много показано, тада су јарост тешку показавши са њима као са непријатељима поступили. И казавши грех који су начинили, унапред наговештава одмазду коју ће дочекати: Разделићу их у Јакову, и расејаћу их у Израиљу (1Мојс 49,7). Свуда ће, каже, бити расејани, како би свима било јасно да они то подносе због дрскости која се десила. Јуда, тебе да хвале браћа твоја (1Мојс 49,8). Благослов Јуди је некако тајанствен, унапред нам објављује све догађаје са Христом. Јуда, каже наиме, тебе да хвале браћа твоја. Будући да је требало одатле, из тога племена да се јави (Христос) по домостроју (Божјем), због тога (Јаков) покренут Духом Светим, тиме што говори о Јуди унапред објављује не само силазак Господа к људима, него и тајну (ваплотења), и крст, и погребење, и васкрсење и напросто све. Јер каже: Јуда, тебе да хвале браћа твоја, руке твоје на плећа непријатеља твојих, и поклониће ти се синови оца твојега (1Мојс 49,8), објављујући покорност којој ће бити подређени. Лавићу лављи, Јуда. Из младице, сине мој, узишао си (1Мојс 49,9). Предсказује царство Његово. Јер Писму је обичај да сликом те животиње загонетно указује на царско самодржавље. Легавши заспао си као лав, и као лавић. Ко ће га пробудити? (1Мојс 49,9). Овде загонетно наговештава крст и погребење. Ко ће га пробудити? Као што се, наиме, лава или лавића који спава нико неће усудити да пробуди, тако (овде) каже: Заспао си као лав и као лавић. Ко ће га пробудити? Јер Он је тај који говори: Власт имам положити душу своју, и власт имам опет је узети (уп. Јн 10,18). А затим јасно објављује и време у које је Христос требало да се утврди: Неће, каже, нестати кнеза из Јуде, нити вође из бедара његових, док не дође Којему је предостављено, и Он је очекивање народâ (1Мојс 49,10). Дотле ће, каже, истрајавати јудејски (обичаји) и кнезови, из Јудејâ, док Он не дође. И лепо је рекао: док не дође, којему је предостављено, Ономе, каже, којему је унапред припремљено Царство, зато је Он очекивање народâ. Гле како већ говори о будућем спасењу народâ[2]. И он ће, каже, бити очекивање народâ. Долазак Његов народи очекују. Везујући, каже, за чокот ждребе своје, и за лозу ждребе магарице своје (1Мојс 49,11) преко ждребета опет унапред најављујући придобијање народâ. Пошто је, наиме, магарац нечиста животиња, због тога каже: Оне нечисте народе ће са толиком лакоћом придобити као кад би неко за лозу од чокота ждребе привезао, загонетно наговештавајући обиље власти, и многу послушност народâ. Јер ствар је многе кротости магарета то што допушта да буде везано за лозу чокота. А са чокотом је (Христос) упордио своју поуку: Ја сам, каже, чокот истинити, и Отац мој је виноградар (Јн 15,1). А лозом је назвао благост заповести и лакоћу закона, како би већ унапред најавио да ће народи бити благовернији од оних[3]. Праће у вину хаљину своју и у крви грожђа огртач свој (1Мојс 49,11).

3. Гле како нам је овде сву тајну загонетно назначио. Они што су уведени у тајне знају то што говори: Праће у вину хаљину своју, говорећи, како мислим, хаљина за тело које ће због домостроја (спасења) изволети понети. А затим, да би ти тачно познао шта је назвао вином, додао је: И у крви грожђа огртач свој. Гле како нам је именицом вино загонетно назначио заклање и Крст, и сав домострој тајинстава. Радосне очи његове од вина, и бели зуби његови, (више) него млеко (1Мојс 49,12). Овде нам преко метафоре вина и очију хоће указати на ведрину (тј. веселост). И бели зуби његови (више) него млеко, (означава) праведност и блиставост Судије. Преко зуба и млека нијен нам хтео ништа друго назначити него да ће Суд бити тако бео и сјајан, као каквота млека и зубâ. Завулон, каже, крај мора становаће, и он код пристаништа лађâ и пружиће се до Сидона (1Мојс 49,13). Гле како и овоме овде унапред објављује место становања, и да ће се до Сидона пружити. Исахар пожеле добро, почивајући између наслеђâ, и видећи починак да је добар, и земљу да је богата, потури плећа своја трудити се и постаде муж земљоделац (1Мојс 49,14-15). Њега хвали што је изабрао рад на земљи, и што је трудити се око земље претпоставио свему осталом. Дан ће судити своме народу, као једно племе у Израиљу. И да буде Дан змија на путу, засео крај стазе, уједајући пету коња, и пашће јахач назад, спасење очекујући Господње (1Мојс 49,16-18). Задиви се и запрепасти Праведнику овоме, како је духовним очима све унапред гледајући свим (синовима) унапред назначио и предсказао шта ће се сваком десити, јер већ унапред оглашава ствари што ће после многог времена бити. Гад, искушење искушаће га, но он ће њега искушати по ногама. Асир, богат је хлеб његов, и он ће дати храну кнезовима. Нефталим, стабло уздигнуто, дајући у плоду красоту (1Мојс 49,19-21). Пошто је укратко претрчао ове, прелази надаље на Јосифа и каже: Јосиф, син узрастао, коме завиде; Јосиф син узрастао, син мој најмлађи (1Мојс 49,22). Од самих почетака си, каже, постао предмет зависти. На којега зломислећи клеветаху (1Мојс 49,23). Наговештава слогу браће против њега. И као што је Писмо претходно говорило да су (браћа) о Јосифу оцу зли прекор пренели, исто то овај овде вели: На којега зломислећи клеветаху и нападаху га господари стрелица (1Мојс 49,23), циљајући на убилачку намњеру њихову. И скршише се са силином лукови њихови (1Мојс 49,24). Гледај како, пошто је казао ствари на које су се дрзнули против Јосифа, говори и оно што се њима десило. Јер се скршише, каже, лукови њихови, и ослабише нерви мишица руку њихових (1Мојс 49,24). Они су навалили убити га, и што се њих тиче, до дела су довели ту намеру, али су се и лукови њихови скршили и нерви њихови ослабили. Како, наиме, да нису тако пострдали када су чули Јосифа где им говори: Ја сам брат ваш Јосиф, којега продадосте у Египат. Тада, управо тада ослабише нерви њихови. Руком Моћника Јаковљевог. Отуда је Оснажитељ Израиљев, од Бога оца твојега ‒ и поможе ти Бог мој (1Којс 49,24-25). Онај који је ослабио нерве њихове, каже, Моћник је. Сâм Бог мој ти је помогао. Гледај искрену љубав Праведникову према Господу, како за Господара икумене говори да је Бог њега једнога, не умањујући господство Његово, нити лишавајући Га власти над икуменом, него објављујући своју љубав. И благослови те благословом неба одозго (1Мојс 49,25). Не само, каже, да је помогао, него и: Благослови те благословом земље имајуће све, због благослова дојки и утробе, благослова оца твојега и мајке твоје. Надјача благословима горâ постојаних, и жељама хумова вечних[4] (1Мојс 49,25-26). Овде загонетно наговештава славу и блиставост и царевање (Јосифово) Египтом, преко гора и хумова објављујући узвишеност и снагу, да се успео на сам највиши врх владавине. Ти, каже, благослови ће бити на глави Јосифовој, и на темену браће коју је предводио (1Мојс 49,26). Ти ће, каже, благослови бити на глави твојој. Венијамин – вук грабљиви, ујутро ће јести (ловину), и увече ће раздавати храну (1Мојс 49,27). И овде му унапред објављује ствари што ће бити после кратког[5] времена, и да ће он, као вук, нападати грабећи, убијајући и небројена зла приређујући. Па пошто је свим синовима унапред објавио одговарајуће благослове: благослови их, каже, свакога по благослову своме, благослови их (1Мојс 49,27), што је уместо (да каже): свакоме је унапред објавио шта је требало, унапред предсказао шта ће бити са сваким племеном; а када је разложио оно што му је Дух објавио, каже им: Ја се прибрајам народу моме, и сахраните ме са оцима мојим (1Мојс 48,29).

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξζ’. Εἶπε δὲ, φησὶν, Ἰσραὴλ τῷ Ἰωσήφ· Ἰδοὺ ἐγὼ ἀποθνήσκω, καὶ ἔσται ὁ Θεὸς μεθ’ ὑμῶν, καὶ ἀποστρέψει ὑμᾶς ὁ Θεὸς ἐκ τῆς γῆς ταύτης εἰς τὴν γῆν τῶν πατέρων ὑμῶν. Ἐγὼ δὲ δίδωμί σοι Σήκιμα ἐξαίρετον παρὰ τοὺς ἀδελφοὺς σου, ἣν ἔλαβον ἐν μαχαίρᾳ μου καὶ τόξῳ; њен латински наслов је: Homilia 67. Dixit autem Israel ad Joseph: ecce ego morior, et erit Deus vobiscum, et reducet vos Deus ex terra hac in terram patrum vestrorum. Ego autem do tibi Secima electa prae fratribus tuis, quae cepi in gladio meo et arcu (Gen.48:21-22). Грчки текст: PG 54, 571-580.

[2] Односно: паганâ, незнабожаца.

[3] Тј. Јудејâ.

[4] Уз ово види бе. 49,261 код Еп. Атанасија.

[5] Прецодилац на руски ставља: после дугог времена, сматрајући да се у грчком поткрала грешка, те да уместо μικρὸν (кратког) треба да стоји μακρὸν (дугог времена).