Беседа шездесет шеста

А приближише се, каже, дани Израиљеви да умре, и дозва сина својега Јосифа, и рече му: Ако нађох милост пред тобом, стави руку своју под бедро моје, и учинићеш ми милостињу и истину, да ме не сахраниш у Египту, него да почивам са оцима мојим, и извешћеш ме из Египта, и сахранићеш ме у гробу њиховом. А овај рече: Ја ћу учинити по речи твојој. И рече (Јаков): Закуни ми се. И закле му се. И поклони се Израиљ крају палице његове (1Мојс 47, 29-31) [1].

1. Хајде да данас наденемо крај повести о Јакову, те да видимо шта је то што наређује намеравајући да оконча живот. Нико, међутим, гледајући на садашње стање ствари да не захтева од ондашњих Праведника мудрољубље које сада приличи верујућима, него нека ствари суди према временима. А ово сам хотимице рекао на почетку због онога што ће праотац (Јаков) говорити Јосифу. Да чујемо, пак, шта је то. А приближише се, каже, дани Израиљеви да умре, и позва сина својега Јосифа, и рече му: Ако нађох милост пред тобом, стави руку своју под бедро моје, и учинићеш ми милостињу и истину, да ме не сахраниш у Египту, него да почивам са оцима мојим, и извешћеш ме из Египта, и сахранићеш ме у гробу њиховом. А овај рече: Ја ћу учинити по речи твојој. И рече (Јаков): Закуни ми се. И закле му се. И поклони се Израиљ крају палице његове (1Мојс 47, 29-31). Многи од људи малодушних, када им препоручујемо да не воде бригу о гробу, нити да сматрају нечим око чега се треба трудити ово: остатке умрлих преносити из туђине у отаџбину, истурају напред управо ову повест, казујући да је и Праотац чинио толику бригу око те ствари. Али најпре, као што рекох, треба узети у обзир то да се тада није тражило толико мудрољубље, колико (се тражи) сада, а затим, да и то сâмо Праведник није тек онако пожелео да настане, него указујући им на добре наде да ће се и они једном напокон вратити у обећану земљу. А да је из тог узрока оно заповедио, очигледније нас учи син његов, казујући: Походом ће вас походити Бог, и понећете кости моје одавде (1Мојс 50,25). Да је, наиме, будуће догађаје замишљао очима вере, чуј од њега који смрт већ назива починак, јер каже: Да почивам са оцима мојим. Због тога је и Павле говорио: У вери умреше сви ови не дочекавши обећања, него издалека их видевши и поздравивши (Јевр 11,13). Како? Очима вере. Нико, дакле, да не мисли како је она заповест била ствар малодушности, него и према времену, и према предвиђању будућег повратка њиховог, Праведника да ослободи сваке кривице. А сада, будући да се после доласка Христовог мудрољубље придодало, човек би с правом пребацио ониме који се о таквим стварима брине.

И нико да не жали оног који је живот оконча у туђини, нити онога што је у пустињи отишао из постојећег живота. Није такав достојан сажаљења, него онај што је умро у гресима, макар живот завршио у постељи, у (свом) дому и у присуству рођакâ. И немој нико да ми говори оне хладне, смешне и бесмисла пуне речи: Тај и тај је бешчасније од пса скончао, нико од познатих му није био ту нити му погреб могао уприличити, него је од прилога онога што су многи донели са собом, тако му је погреб уприличен. Не значи то, о човече, скончати нечасније од пса. Јер какву је штету такав претрпео? Једино (лоше јесте) ако није имао одећу врлине да га покрива. А да то ништа не шкоди човеку врлинском, познај по томе што за већину Праведника, о Пророцима говорим и Апостолима, сем неколицине, не знамо где су погребени. Јер једнима је одрубљена глава, други су били камнеовани и тако преминули, трећи предати на небројена и различита мучења, сви су за Христа мученички пострадали, и нико се не би дрзнуо да за њих каже како је смрт њихова била нечасна, него ће ићи за Божанским Писмом које говори: Часна је пред Господом смрт преподобних његових (Пс 115,6). И као што је смрт преподобних (Писмо) назвало часном, тако чуј како смрт грешника назива злом. Смрт је, каже, грешникâ зла (Пс 33,22). Тако да, макар неко живот окончао у дому, у присуству жене и деце, сродникâ и познаникâ, а деси се да је без врлине, зла је смрт његова. Исто тако, ако би у туђини, лежећи на земљи — што говорим у туђини и на земљи? — макар врлински човек постао храна зверима, часна је смрт његова. Реци ми, наиме, није ли сину Захаријином[2] била глава одсечена? А Стефан, који је први венац мучеништва понео, није ли живот окончао каменован? А Павле и Петар, нису ли један посечен, а други супротно Господу прихвтивши казну распећа, тако отишли из овога живота? И не опевавају ли се и проповедају понајвише због тога свуда по икумени?

2. О свему томе размишљајући нити да сажаљевамо оне што у туђини скончају, нити оне што у дому живот заврше сматрамо блаженим, него идући за правилом Божанскога Писма да сматрамо блаженима оне што су у врлини живели и тако преминули, а сажаљевамо оне што су у гресима скончали. Јер као што се човек врлине сели у бољи живот добијајући награде за напоре, тако онај што је без ње, почетке и уводе одмазди већ примајући, и полажући рачуне за оно што је урадио, навлачи на себе зла погубна. Зато се треба имајући то на уму старати око врлине, и у овоме животу се подвизавати као на вежбалишту, како бисмо када се гледалиште разиђе могли понети блистави венац, а не да се узалудно кајемо. Јер док постоји борба, могуће је, ако хоћемо, стрести са себе лакомисленост, и латити се врлине, како бисмо могли задобити предстојеће венце.

Али ако је по вољи да надаље пређемо на след беседе. Јер када је заповедио сину о погребењу и Јосиф рекао: Ја ћу учинити по речи твојој, (Јаков) каже: Закуни ми се. И закле му се. И поклони се Израиљ крају палице његове. Гле старца, у годинама, Праоца како клањањем указује част Јосифу, и на самим делима сада испуњава исход сновиђења. Јер када му је Јосиф причао сновиђење, рече, каже: Зар ћемо ти се дошавши ја и матер твоја поклонити до земље? Но можда би неко рекао: Како се сан испунио кад је мајка пре тога умрла и није се поклонила сину? Писму је увек обичај све објављивати по оном главном. Пошто је, дакле, муж глава жене (1Кор 11,3), и: биће двоје, каже, једно тело (1Мојс 2,24), кад се глава поклонила, јасно је да је и сво тело за њом следило. Ако је, наиме, отац то учинио, много пре би она то учинила да није претходно умрла. И поклони се, каже, крају палице његове. Због тога је Павле говорио: Вером Јаков умирући благослови свакога од синова Јосифових, и поклони се крају палице његове (Јевр 11,21). Видиш ли да је и то чинио вером, унапред видећи да ће царскога рода бити онај што се из семена његовог родио? Пошто је, дакле, заповедио сину шта је хтео, не много после, каже, Јосиф дознавши да болује отац његов, да је пред вратима смрти, да се приближише дани кончине: Узевши два сина своја оде Јакову. И јавише то Јакову, и ојачавши Израиљ седе на постељу (1Мојс 48,1-2). Гле како нежна љубав према детету утеже старца, усрђе победи слабост. Чувши, наиме, за долазак његов, седе, каже, на постељу. Видевши га показује љубав отачку према њему, и пошто је требало да умре, благословом својим ограђује синове (Јосифове), остављајући им тиме највеће имање и благо што се никада не може потрошити. И гледај како почиње. Најпре приповеда о благоволенију Божјем о њему, и тек тада чини благослов синовима и каже: Бог мој јави ми се у Лузи у Ханаану, и благослви ме и рече: Ја ћу те узрасти и умножићу те, и учинићу те у сабрањâ народâ, и даћу земљу ову теби и семену твојему после тебе у посед вечни (1Мојс 48,3-4). Објави ми, каже, Бог кад ми се јави у Лузи да ће ми толико умножити семе да ће сабрања народâ настати из њега, а обећао је и земљу ову дати мени и семену мојему. Сада, пак, ова два твоја сина, рођени ти у Египту, моји су: Ефраим и Манасија, као Рувим и Симеон биће ми (1Мојс 48,5). Њих, каже, које си имао пре мога доласка, њих убрајам у број моје деце, и једнак са мојим породом ће уживати благослов од мене. А потомке које ако родиш после овога, биће твоји; на име браће њихове назваће се у наслеђима њиховим. Знај да је мајка твоја Рахиља, када се приближих Витлејему, умрла и покопах је на путу Хиподрома. И видевши синове Јосифове рече: Који су ти ови? И рече: Синови моји које ми даде Бог. И рече Јаков: Приведи ми их да их благословим. И приближи их њему. И пољуби их и загрли (1Мојс 48,6-10). Гледај старца како жури и хита да благослови синове Јосифове: И приближи их, каже, њему. И пољуби их и загрли и рече Јосифу: Ето, лица твога се не лиших, а ево показа ми Бог и семе твоје (1Мојс 48,11). Велике ствари ми понуди човекољубље Божје, више но што сам очекивао, или боље: које никако нисам очекивао. Јер не само да се не лиших лица твога, него ево и пород твој сам видео. И измаче их, каже, Јосиф од колена његових, и поклонише му се лицем до земље (1Мојс 48,12). Гледај како је и синове од самог почетка васпитао уделити старцу дужно поштовање. И узевши, каже, Јосиф по првенству првородства, приведе Манасију, а онда Ефраима.

3. Види овде Праведника који је телесне очи од старости већ имао слабе — јер очи његове беху кратковиде од старости, и не могаше видети (1Мојс 48,10) — а очи разума има крепке, и вером већ унапред види будуће догађаје. Јер није се држао Јосифа, него је променио руке благословећи (синове Јосифове), првенство давши млађем, Ефраима ставивши испред Манасије. И рече, каже се: Бог којему угодише оци моји (1Мојс 48,15). Обрати пажњу на смиреноумље Патријархово, гледај душу богољубиву. Није се дрзнуо казати: Бог којем угодих, него шта (је казао)? Којему угодише оци моји. Виде ли душу благоразумну? И премда је пре кратког времен приповедајући говорио: У Лузи ми се јави и обећа дати мени и семену мојему сву земљу, и у сабрања народа учинити семе моје и имајући тако очигледна знамења благоволенија Божјег према себи, још је имао смирен разун те каже: Бог којему угодише оци моји пред Њим, Авраам и Исак. А затим опет: Бог који ме храни од младости моје (1Мојс 48,15). Обрати и у томе опет пажњу на обиље благоразумија његовог. Не говори о својој врлини, него приповеда о стварима што су од Бога на њему насталае, и каже: Који ме храни од младости моје до дана овога. Он је, наиме, тај који од почетка до сада уређује догађаје са мном. Тако је и недавно говорио: Јер штапом мојим пређох овај Јордан, и ево сад постадох у два табора (1Мојс 32,10). И сада исто то каже другим речима: Који ме храни од младости моје до дана овога, Анђео који ме избавља од свих зала (1Мојс 48,15). Речи су то благодарне воље, богољубиве душе која чува свеже сећање на доброчинства Божја. Онај, каже, којему оци моји угодише, који ме отхрани од младости моје, који ме од почетка избави од свих зала, који је толику бригу о мени показао: Тај да благосовити децу ову, и назваће се у њима име моје, и име отаца мојих Авраама и Исака, и да се умноже у мноштво много на земљи (1Мојс 48,16). Онај, каже, којему оци моји угодише, који ме отхрани од младости до данашњег дана, који ме од почетка избавио од свих зала, који толико страње о мени показује, Он да благослови чеда твоја, и назваће се у њима име моје, име отаца мојих Авраама и Исака и умножиће се у мноштво много на земљи (1Мојс 48,16). Виде ли памет и смиреноумље уједно? Памет – што је очима вере предвиђајући, Ефраима ставио испред Манасије, а смиреноумље што нигде није своју врлину поменуо, него је молитву и благослов њима учинио од благоугађања (Богу) отаца, и од доброчинстава што су на њему настала. Јаков је, наиме, предвиђајући будуће догађаје тако благослов њима учинио. А Јосиф, гледајући млађега како је пре прворођенога, и тешко то прихватајући: рече, каже се: Овај је прворођени, стави десницу своју на главу његову. И не хтеде, него рече: Знам, чедо, знам. И овај ће бити у народ, и овај ће се узвисити, али брат његов млађи биће већи од њега, и семе његово биће у мноштво народâ (1Мојс 48,17-19). Немој помислити, каже, да сам ово просто по некој случајности учинио, нити због незнања. Јер знам и предвиђам оно што ће касније бити, тако сам благослов њему учинио. Јер ако Манасија има првенство од природе, али: млађи ће бити већи од њега, и семе његово биће у мноштво народâ. А све то се збило пошто је од онда требало да се показује царство. Због тога, већ предвиђајући будуће догађаје, тако је учинио благослов њему. И благослови их говорећи: У вама ће се благословити Израиљ, говорећи: Учиниће те Бог као Ефрима и Манасију. И постави Ефраима испред Манасије (1Мојс 48,20). Биће, каже, обојица тако гласовити да ће сви предметом молитве чинити то да дођу до њихове гласовитости, па ипак, Ефраим ће бити пре Манасије. Видиш ли како му је благодат Божја то унапред објавила, и он покрећући се пророчким духом, тако благослови чеда Јосифова, и ствари које ће после толико времена бити унапред видећи као већ присутне и браћи[3] видљиве? Такво је, наиме, пророштво. И као што телесне очи не могу замислити ништа више од видљивога, тако и очи вере не гледају ствари видљиве, него замишљају оне која ће касније, после многих поколења бити. И то ћете тачније увидети из благословâ које (Јаков) чини својој деци. Но да не бисмо беседу учинили дугом, а вама причинили умор многи, задовољивши се казаним, благослов његовим синовима сачуваћемо за следећу (беседу), замоливши љубав вашу да следи овога Праведника, и иста таква наследства да оставља својој деци, (наследства) која никада и ни од кога не могу претрпети штету. Јер (наследство) у парама често је онима што су га добили изродило погибију, сплетке, опасност многу, а овде се никада не треба бојати таквих ствари. Јер то је благо које се не може потрошити, благо неуништиво, благо које не могу умањити ни сплетке људи, ни напад разбојникâ, ни неваљалство слугу, нити ишта друго слично, него непрестано остаје, духовно је, наиме, и не узмиче пред људским сплеткама, него ако они што га приме хоће трезвени бити, и у будући живот ће са њима путовати и вечне скиније им унапред припремити.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξς’. Ἤγγισαν δὲ, φησὶν, αἱ ἡμέραι Ἰσραὴλ του άποθανεῖν, καὶ ἐκάλεσε τὸν υἱὸν αὐτοῦ τὸν Ἰωσὴφ, καὶ εἶπεν αὐτῷ· Εἰ εὕρηκα χάριν ἐναντίον σου, ὑπόθες τὴν χεῖρά σου ὑπὸ τὸν μηρόν μου, καὶ ποιήσεις ἐπ’ ἐμὲ ἐλεημοςύνην καὶ ἀλήθειαν, τοῦ μή με θάψαι ἐν Αἰγύπτῳ· ἀλλὰ κοιμηθήσομαι μετὰ τῶν πατέρων μου· καὶ ἀρεῖς με ἐξ Αἰγύπτου, καὶ θάψεις με ἐν τῷ τάφῳ αὐτῶν. Ὁ δὲ εἶπεν· Ἐγὼ ποιήσω κατὰ τὸ ῥῆμά σου. Εἶπε δέ· Ὄμοσόν μοι. Καὶ ὤμοσεν αὐτῷ. Καὶ προσεκύνησεν Ἰσραὴλ ἐπὶ τὸ ἄκρον τῆς ῥάβδου αὐτοῦ; њен латински наслов је: Homilia 66. Appropinquaverunt autem, inquit, dies Israel ut moreretur, et vocavit filium suum Joseph, et dixit ei: Si inveni gratiam apud te, suppone manum tuam subter femur meum, et facies mecum misericordiam et veritatem, ut non sepeliar ego in Aegypto; sed dormiam cum patribus meis: et auferes me ex Aegypto, et sepelies me in sepulcro eorum. Ille autem dixit: Faciam secundum verbum tuum. Dixit autem: Jura mihi. Et juravit ei. Et adoravit Israel ad fastigium virgae ejus (Gen.47:29-31). Грчки текст: PG 54, 565-571.

[2] Св. Јовану Крститељу.

[3] У тексту стоји: καὶ ὑπὸ ἀδελφοῖς ὁρώμενα, што је највероватније грешка, и уместо ἀδελφοῖς треба да стоји ὀφθαλμοῖς, тј. очима видљиве, што је у складу са наставком беседе.