И узиђоше, каже, из Египта и дођоше у земљу Хананејску Јакову, оцу њиховом, и јавише му говорећи: Син твој Јосиф живи! И он влада свом земљом Египатском. И иступи Јаков разумом, јер им не поверова (1Мојс 45,25-26) [1]
1. Видесте из јуче вам казанога мудрољубље Јосифово и неисказиву незлобивост коју је према својој браћи показао, не само не чинећи никакво помињање онога што је са њим било, него и њих који су намеравали вратити се оцу, исто то опоменувши и савет им давши да не криве један другога за оно што су му урадили, него да одагнавши од себе сваки гнев путовање чине у слози. Неопходно је надаље намирити и оно што следи, како бисмо видели и њихов повратак оцу, и силазак Јакова у Египат, и како је то што је сазнао о Јосифу учинило да се подмлади, и готово младића од старца направило. Ко би, наиме, могао беседом представити то задовољство у коме се нашао када је сазнао да Јосиф живи и да је у толикој слави? Свакако, наиме, знате да неочекивана добра обично производе многи напон задовољства. Јер онај за којега је мислио да је пре толико година храна зверима постао, када је дознао да он држи сву власт у Египту, како не би од величине задовољства иступио разумом? Оно што производи превелика туга, исто то почесто (произведе) и превелика радост. И човек може видети многе како сузе лију од превелике радости, а друге како почесто бивају обезнањени када виде да бива оно што нису очекивали, и оне за које су мислили да су умрли, одједном угледају живе. Но да би нам беседа била јаснија, да саслушамо саме прочитане (речи). И узиђоше, каже, из Египта, и дођоше у земљу Ханаан Јакову, оцу својему, и јавише му говорећи: Син твој Јосиф живи! И он влада свом земљом Египатском. И иступи Јаков разумом, јер им не поверова (1Мојс 45,25-26). Видиш ли, као што сам говорио, како му је невероватним изгледало то (што је чуо) о Јосифу, толико да му се разум помутио, и мислио је да је то што браћа говоре превара. Јер они који су онда, доневши огртач умрљан јарчевом крвљу, оца навели на веровање да је (Јосиф) постао храна зверима, сада казују да живи и влада свом земљом Египатском. И колебајући се разумом размишљао је у себи: Каквог ово има смисла? Јер ако је оно претходно истина, ово не може бити веродостојно, а ако је ово веродостојно и истина, онда је оно лаж. А понајвише га је колебало то што је оно претходно чуо од синова (својих), а и ово друго сада од њих сазнаје. Гледајући, дакле, пометњу очеву и хотећи довести га до вере и пуног уверења да је истинито то што говоре: Говораху му све што је рекао Јосиф, све што им каза (1Мојс 45,27). После речи, извезавши кола и дарове послате од Јосифа, једва некако убедише оца да то што говоре није лаж. Гледајући кола (њему) послата да сиђе у Египат: Оживе, каже, духом (1Мојс 45,27). Старац, престарео, згурен, одједном се подмлади усрђем. Оживе, каже, духом. Шта значи оживе духом? Као што се пламен светиљке када понестане уља хоће угасити, а ако неко дода макар мало уља, он, готов да се угаси, одједном показује блиставију светлост, управо на тај начин и овај старац, хотећи да се готово угаси од туге — не хтеде, каже, утешити се, говорећи: Сићи ћу тугујући у ад (1Мојс 37,35) — дознавши опет да живи и влада земљом Египатском, и гледајући кола: Оживе духом, младић од старца постаде, отера од себе облак туге, сузбијајући жестоко таласање помисли, на крају се на мирном мору нађе, пошто је Бог све уредио тако да Праведник нађе утеху за толике напоре и постане заједничар синовљевог благостања; а иначе и да се испуни сан који је он сâм растумачио казавши: Зар ћемо доћи ја и мати твоја, и браћа, да ти се поклонимо до земље? (1Мојс 37,10).
Поверовавши томе што су му казали и ономе што види: Рече, каже: Велико ми је то, ако је син мој Јосиф још живи, пошавши видећу га пре но што умрем! (1Мојс 54, 28). Велико ми је то! Надилази сваку помисао, неткриљује свако радовање међу људима: ако још син мој живи, пошавши видећу га. Да кренемо, дакле, да се сретнем са њим пре но што умрем. Јер ми сада глас овај васкрсе душу, немоћ старачку одагна и разум окрепи. А ако ми се деси сусрет, савршеном насладивши се радошћу, тако ћу окончати живот. И нимало не одуговлачећи Праведник се дохвати пута журећи и хитајући да види њему милога (сина), који је пре толико годима умро и постао храна зверима, како је мислио, а да види њега како је сада цар Египта постао. И стигавши на Студенац заклетве, узневши благодарне молитве Господу: принесе, каже, жртву Богу оца својега Исака (1Мојс 46,1).
2. Слушајући ово да се васпитавамо да шта год намеравамо радити, и неког посла се подухватити, ако се на пут спремамо, најпре молитвом жртву Господу да узнесемо, Његову помоћ зазвавши, тако да се прихватамо предстојећих (послова) и опонашамо богољубље ових Праведника. И принесе, каже, жртву Богу оца његовога Исака, како би ти знао да се кретао трагом оца, и као што је Исак, тако је и он показивао служење Богу. Будући да је своје благоразумије похитао благодарењем (Богу) показати, одмах су уследила и (знамења) помоћи вишње. И пошто је гледајући на дужину пута и своју старост био у страху да га смрт, наишавши пре сусрета (са сином), не лиши виђења сина, чини молитве Господу да му продужи живот, е да добије савршено задовољство. Гледај, међутим, како добри Бог уверава Праведника. И рече, каже се, Бог Израиљу у виђењу ноћу, Јакове, Јакове, ја сам Бог отаца твојих, не бој се да сиђеш у Египат. Јер ћу те у велики народ чинити тамо. Ја ћу сићи са тобом, и ја ћу те узвести на крају, и Јосиф ће ставити руке на очи твоје (1Мјс 46,2-4). Гледај како оно за чим Праведник жуди, то му Господ обећава, или боље, и много више (од дога). Штедар, наиме, будући Он надилази наша тражења за својим човекољубљем идући . Не бој се, каже, сићи у Египат. Пошто се он плашио дужине пута, због тога каже: Немој да се осврћеш на слабост старачку: јер у велики народ ћу те учинити, и сићи ћу с тобом у Египат. Ја ћу бити с тобом, и све ћу ти учинити лаким. Обрати пажњу на снихођење речима: Сићи ћу с тобом у Египат. Шта може бити блаженије од тога: имати Бога за сапутника? А затим (следи) утеха за којом је старац понајвише имао потребу: И Јосиф ће ставити руке своје на очи твоје. Онај што ти је тако драг, он ће те сахранити и руке ставити на очи твоје. Радујући се и без икаквог страха, тако се хватај пута. Замисли надаље Праведника са коликим благоусрђем путује, добивши толико уверавање из обећања Божјег. Устаде, каже се наиме, Јаков и синови његови и узеше сву тековину њихову, и дођоше у Египат (1Мојс 46,5-6). У шездесет шест душа сиђе Јаков у Египат, и Јосиф са синовима његовим што му се родише, беше их девет, тако да са Јосифом беше (укупно) седамдесет пет душа. Због чега нам је Божанско Писмо тачно назначило број? Да знамо како је до дела дошло предсказање Боже, оно који говори: У народ велики начинићу те тамо. Јер од тих седамдесет пет душа род Израиљев се протегао до шест стотина хиљада. Виде ли да нас није залуд нити тек онако поучило броју оних што су сишли у Египат, него да можемо знати од колико (њих), колико је настало, и да верујемо обећањима Божјим. Кад, наиме, помислиш да је после Јаковљеве и Јосифове кончине цар египатски, користећи се толиким лукавством, хтео малобројним да их учини, да се не увећају до мноштва, и ни тако није успео, него се тиме (род њихов) још и додао и увећао, задиви се и зачуди промислу Божјем, и (знај) да никада није могуће да пропадне оно што је Њему угодно, макар други небројена лукавства смишљали. Да видмо, међутим, сав след (догађаја) да бисмо знали како је Јакову настао сусрет (са Јосифом). Када се, каже, приближио Египту: посла Јуду пред собом Јосифу, да му јави долазак очев. Јосиф, дознавши то и: упрегавши кола изађе у сусрет оцу својему, и видевши га паде му око врата и заплака плачем многим (1Мојс 46,28-29). Десило се оно о чему сам на почецима (беседе) говорио: да почесто и превелико задовољство учини да се лију сузе. Павши му, каже, око врата заплака, и не тек онако, него: плачем многим. Одмах му је, наиме, дошло на ум колико тога је пропатио, шта је отац поднео због њега, и замишљајући дужину времена што је у међувремену прошло, и да је (сада) мимо сваког очекивања и он сâм видео оца, и отац гледао сина, изворе сузâ је пустио, показујући и свенадилазеће задовољство, а уједно и благодарећи Господу за то што је настало. И рече, каже се, (Јаков) Јосифу: Да умрем од сада, пошто видех лице твоје. Јер ти још живиш (1Мојс 46,30). Добио сам, каже, оно за чим сам жудео, постигох оно што никако нисам очекивао, деси ми се оно чему се никако нисам надао, на крају, довољно сам живео. Јер видех тебе, драгога ми (сина), за сву радост довољно ми је гледати да још живиш ти за којега се одавно сматрало да си умро и храна зверима постао. Глас отачки, нежном љубављу испуњен, довољан да расположење што је у души положено очитим учини . А Јосиф, каже, рече браћи својој: Узишавши јавићу фараону и казаћу му: Браћа моја дођоше, а људи су пастири, људи су што стоку хране, и стоку и волове своје довели су. Ако вас, дакле, позове фараон и каже: Шта је посао ваш? Реците: сточари смо. Мрзост је, наиме, Египћанима сваки пастир оваца (1Мојс 46,31-34).
3. Гледај памет, (гледај) који савет им даје, не предлажући им то тек онако нити случајно, него хотећи да их постави у већу сигурност, а уједно и не допусти да се мешају са Египћанима. Пошто су се, наиме, Египћани гнушали људи што су се пастирством бавили, и презирали их, а они нису познавали мудрост египатску, због тога им саветује истурити напред своје занимање, како би под тим благоликим изговором удесио да им се додели добра земља да време тамо проводе у одсуству сваке бојазни. И узевши петорицу браће своје уведе их фараону. И запита их (фраон): Шта је посао ваш? А они рекоше: Сточари смо. Сад, дакле, настани нас у земљи Гесем. А фараон рече (Јосифу): Нека се настане. А ако знаш да има међу њима људи моћних, постави их за начелнике моје стоке (1Мојс 47,2-6). Пошто су браћа Јосифова одговорили фраону како их је Јосиф посаветовао, би им допуштено да се настане у земљи Гесем. Но фараон, показујући благонаклоност према Јосифу, каже: Ако знаш неке међу њима моћне, постави их за начелнике моје стоке. А уведе и оца код фараона. И рече фараон Јакову: Колико је годинâ данâ живота твога? (1Мојс 47,8). Пошто је видео старца у најдубљој старости, распитује се за број година. И каже Јаков: Дани су годинâ живота мога, које странствујем (1Мојс 1Мјс 47,8). Гле како сваки од Праведникâ како је, као да у туђини проводи време у овоме животу, тако је раположен. Чуј, наиме, и Давида, како после ових (догађаја) говори: Јер сам дошљак ја на земљи[2] и пролазник (Пс 38,13), и овај каже: Дани година живота мога, које странствујем. Због тога је и Павле говорио о овим Праведницима да су признавали како су странци и пролазници на земљи (в. Јевр 11,13). Дани су, каже, година мојих које странствујем сто тридесет година, мали су и зли били, и не достигоше до данâ година живота отаца мојих (1Мојс 47,9). Дане које одстранствовах, вели, мали су и зли били. Овде наговештава године ропства које је код Лавана трпео због бегства које је учинио брата[3] ради, затим, после повратка отуда жалост током оноликог времена коју је осећао због смрти Јосифове, као и друге невоље у међувремену. У коликом је, с правом наиме, страху био када су због сестре Симеон и Леви побили све мушко у граду, и све у Сикиму као заробљенике узели? Јер и тада је, показујући страх у коме се нашао, говорио: Омраженог ме учинисте, тако да зао постадох свим становницима земље. А ја сам мален бројем (људи). И сабравши се на мене, сасећи ће ме и бићу сатрт ја и дом мој (1Мојс 35,30). Због тога каже: Мали су и зли дани година живота мога. И настани Јосиф оца својега и браћу своју и даде им посед у земљи Египатској, у најбољој земљи, у земљи Рамеси, као што нареди фараон. И одмераваше жито Јосиф оцу и браћи својој и свему дому оца својега жита према телу (1Мојс 47,11-12). То је било оно што је говорио браћи: Посла ме Бог пред вама да вам преостане остатак на земљи (1Мојс 45,7) и: За живот ме посла Бог пред вама (1Мојс 45,5). Одмераваше им, каже, по телу. Шта значи: по телу? Обичај је, наиме, Писму некад целога човека називати према души, а некад према телу. И као што је горе (Писмо) говорило: У седамдесет пет душа сиђе Јаков у Египат, као кад би казало седамдесет пет мушкараца и жена, тако и овде: по телу, што је уместо да каже: по сваком човеку. И док је сав Египат и Ханан страдао од глади, они се нађоше у обиљу хране, имајући жито што им као из изворâ дотиче. Јер, жита не беше, каже, у свој земљи. Јер ојача глад веома. И изнури се земља Египатска и земља Хананска од глади (1Мојс 47,13).
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξε’. Καὶ ἀνέβησαν, φησὶν, ἐξ Αἰγύπτου, καὶ ἦλθον εἰς τὴν Χαναναίαν πρὸς Ἰακὼβ τὸν πατέρα αὐτῶν, καὶ ἀνήγγειλαν αὐτῷ, λέγοντες, ὅτι Ὁ υἱός σου Ἰωσὴφ ζῇ, καὶ αὐτὸς ἄρχει πάσης γῆς Αἰγύπτου. Καὶ ἐξέστη Ἰακὼβ τῇ διανοίᾳ· οὐ γὰρ ἐπίστευσεν αὐτοῖς; њен латински наслов је: Homilia 65. Et ascenderunt, inquit, ex Aegypto, et venerunt in terram Chanaan ad Jacob patrem suum: et nuntiaverunt ei dicentes: Filius tuus Joseph vivit, et dominatur toti terrae Aegypti. Et obstupuit Jacob; non enim credidit eis (Gen.45:25-26). Грчки текст: PG 54, 558-565.
[2] У поменутом псалму заправо стоји: дошљак сам ја код Тебе.
[3] Исава.