И изиђе Јосиф од лица фраоновог, и прође сву земљу Египатску, и учини земља за седам година изобиља руковети … и сакупи пешнице као песка морскога (1Мојс 41, 46-49) [1].
1. Хоћете ли да и данас наставимо повест о Јосифу и видимо како је примивши власт над читавим Египтом себи својственом памећу чудесни овај (човек) све утешио? Изиђе, каже се наиме, од лица фараоновог, и прође сву земљу Египатску, и учини[2] земља у седам година обиља руковети … и сакупи пшенице као песка морског (1Мојс 41, 46-49). Добивши од цара сву власт, каже, сакупи род и одложи га у градовима, унапред припремајући довољну залиху кад настане будућа несташица. Виде ли колике је узвратне дарове већ овде Праведник примио за истрајнст, трпљење и другу врлину, из тамнице попевши се до царске (власти)? Родише му се, каже, два сина, пре но што дођоше године оскудице … и назва име првом Манасија, јер каже учини Бог да заборавим све напоре моје, и све што је оца мојега (1Мојс 41, 50-51). Обрати пажњу на богољубље његово, како именовањем сина свима оставља спомен, да и он непрестано благодарење чини, и како би и он што је од њега рођен преко свога имена могао познати искушења и трпљење, које показавши, Праведник би узведен у толику славу. Јер учини да заборавим све напоре моје и све оца мојега. Шта значи: све напоре моје? Чини ми се да се ту наговештава прво робовање и оно друго, и мучење у тамници. И све оца мојега (значи) одвајање које је поднео када је остао изван загрљаја отачкога, јер је у незрелом узрасту, отхрањен са толиком бригом, слободу заменио ропством. А име другоме назва Ефраим, јер ме каже умножи Бог у земљи понижења мога (1Мојс 41, 52). Гле, и његово име је пуно благодарења. Јер не само да сам, каже, заборавио на жалости, нег се и умножих у земљи у којој поднех толико понижење да сам био у (невољама) крајњим и нада мном висила опасност животна. Вреди надаље чути и оно што следи. Јер после обиља оних седам година, стигоше и године глади, према предсказању Јосифовом. Исход самих ствари на крају је све поучио мудрости својственој томе мужу, и све их припремио да му се покоре. И кад је настала силна глад, он није допустио да за сада, на почецима, Египћани добију осећај оскудице. Јер у свој, каже, земљи Египатској беше хлебова (1Мојс 41, 54). Али када се тескоба увећала, повика народ фараону не трпећи оскудицу многу, принуђени глађу прибегавали су цару. Али гле благоразумија. А рече фараон Египћанима: идите Јосифу, и ако вам што каже, учините! (1Мојс 41, 55), готово говорећи: Што сте у мене зинули? Не видите ли да сам ја само оденут у одећу (царску), а он нам је свима постао узрочник спасења? Немојте, дакле, њега оставивши, мени прибегавати, него идите њему: И ако вам што каже ‒ учините! А Јосиф отвори складишта жита и продаваше Египћанима (1Мојс 41,55-56). И пошто је принуда глади све притискала: Све земље, каже, дођоше у Египат да купују пшеницу, завлада, наиме, глад по свој земљи (1Мојс 41,57). Гле како мало по мало исход сновиђењâ Јосифових добија почетак. Јер када је глад завладала и захватила Ханаан, где је живао Јаков, отац његов, овај: Дознавши да има продаје (жита) у Египту, рече синовима својим: Зашто бесполичите? Ево чух да има жита у Египту. Сиђите (тамо) да нам купите мало хране, да живимо и не помремо (1Мојс 42,1-2). Што, каже, седите овде? Идите у Египат и донесите нам храну. А све се то збило да би браћа Јосифова све видели својим очима, и садржај сна који су сами растумачили, кад су чули Јосифа да приповеда сновиђења, довели до дела. Сиђоше, каже се наиме, десеторица браће, и не поведоше Венијамина који беше од исте мајке са Јосифом. Јер отац његов рече: Да му се не деси невоља (1Мојс 42,3-4), због незрелог узраста штедео је сина. И дошавши поклонише се лицем до земље (1Мојс 42,6) Јосифу као владару Египта. И за сада они све то чине не знајући (ко је он). Будући да није мало времена у међувремену протекло, они не препознају црте братовљеве. Вероватно је, наиме, узраст у који је доспео произвео некакву промену цртâ. А све је то, мислим, ствар домостроја Бога свију, то да не могу препознати брата ни по говору, ни по изгледу. Откуд би им то икада и дошло на ум? Мислили су, наиме, да је поставши слуга Исмаилћанима, био роб варварима. И они не могавши ништа такво ни на ум узети не препознаше Јосифа. А он угледавши их одмах их познаде, но трудио се прикрити (да их је познао), хтео је држати се према њима као према туђинима. Туђаше се, каже, од њих, и говораше са њима грубо и рече: Одакле сте доши? (1Мојс 42,7) Прави се да их не познаје како би од њих могао све са тачношћу дознати. Јер жудео је знати шта је са оцем и братом[3].
2. За сада се распитује из које су земље, и они кажу да су дошли из Ханаана да купе храну. Принуда глади је, кажу, учинила да се подухватимо овога путовања, због тога оставивши своје, овде пристигосмо. И сети се, каже, Јосиф сновâ које је сâм видео (1Мојс 42,9). Када су ми сновиђена дошла на ум и када је открио да је исход (њихов) до дела дошао, пожелео је све са тачношћу дознати . Зато им одмах одговара са жестином многом и каже: Ви сте уходе, и дошли сте да извидите трагове[4] земље (1Мојс 42,9). Нисте, каже, пристигли овде са здравом намером. Изгледа да сте долазак овде учинили са некаквим лукавством и злоћом. Не господине (1Мојс 42,10). Оно што се Јосиф трудио дознати, то га они сами од себе поучавају и кажу: Слуге твоје, дођосмо да купимо храну. Сви смо синови једнога човека, мирољубиви смо, нису слуге твоје уходе (1Мојс 42,10-11). Још само себе правдајући, док им душа од страха дрхти, још не кажу оно око чега се Јосиф трудио сазнати. Зато остаје при своме говорећи: Не, него дођосте да извидите трагове земље (1Мојс 42,12). Излишно је, каже, то што ми говорите, јер и сâм облик доласка вашега показује да сте овде дошли са некаквом злом намером. А они притиснути принудом и хотећи га приволети на сажаљење кажу: Дванаест на је браће, слугу твојих (1Мојс 42,13). О, преваре на речима! И онога којега су продали трговцима додају броју и не говоре: дванаест нас је, него: дванаест нас је браће, и ено најмлађи је са оцем нашим (1Мојс 42,13). То је, наиме, било оно што се Јосиф трудио сазнати, да нису и (најмлађем) брату исто приредили. Ено, најмлађи је са оцем нашим, а други не постоји (1Мојс 42,13). И не говоре јасно узрок (одсуства), него напросто: Не постоји. Дошавши после тога у сумњу да нусу и са Венијаним учинили исто (што и са њим) каже: То је што вам рекох, да сте уходе … Нећете изаћи одавде док најмлађи брат ваш не дође овде (1Мојс 42,14-15). Њега хоћу видети, желим видети онога што је из исте утробе као ја (изашао), јер из онога што се са мном десило подозревам код вас братоубилачку намеру. Ако, дакле, хоћете: Пошаљите једнога од вас и доведите га (1Мојс 42,16), а ви боравите у тамници док онај не дође. Јер када онај дође показаће се да ли је истина то што говорите, и ослободићу вас сваког подозрења. Ако, наиме, то не буде, уходе сте и због тога сте овде дошли. Рекавши то: Стави их под стражу (1Мојс 42,17). Гле како ставља на пробу намеру њихову, и тиме што чини са њима, показује нежну љубав према брату (Венијамину). А после три дана позвавши их рече: Ово чините и живећете, јер је се Бога бојим. Ако сте мирољубиви, један брат од вас нека остане под стражом, а ви идите и однесите купљену житну храну вашу, и брата вашег најмлађег доведите мени, и повероваће се речима вашим, ако ли не – умрећете (1Мојс 42,18-20). Обрати пажњу на памет (његову), хотећи да покаже благоволеније према њима, оскудицу очеву (у храни) умањи и дозна истину о брату, наредивши да један буде задржан, заповедио је да остали оду. Али гле овде непоткупљивог судију — савест њихову — како устаје и док нико не осуђује нити на среду изводи, они постају сами себи тужиоци. Јер рече, каже, сваки брату својему: Да, јер смо у гресима за брата нашега, јер презресмо жалост душе његове, кад нас усрдно мољаше, и не услишисмо га, тога ради дође на нас жалост ова (1Мојс 42,21). Такав је, наиме, грех, када се саврши и дође до чина, тада показује обиље своје неумесности. И као што пијанац, кад се налије чистог вина многог, нема никакав осећај недостојног понашања што настаје од вина, а после тога у самом искуству познаје величину штете, тако и грех, док се не саврши помрачује разум и као густ облак, тако заслепљује размишљање, а касније, када савест устане она од сваког тужиоца жешће сатире душу, и показује сву неумесност тога што се десило. Гледај, наиме, и њих како су сад дошли до осећаја, кад су видели опасност што се над све њих надвила, тек тада исповедају оно што су урадили и говоре: Да, јер смо у гресима за брата нашега, јер презресмо жалост душе његове. Не тек онак нити узалуд, каже, трпимо ово, него с правом, и то веома с правом, казну отплаћујемо за нечовечност и суровост коју смо према брату показали: Јер презресмо жалост душе његове, кад нас усрдно мољаше, и на услишисмо га. Пошто смо, каже, безосећајни били и многу суровост показали, због тога сад и ми исте ствари доживљавамо: тога ради, наиме, дође на нас жалост ова.
3. И они су то говорили један другоме мислећи да Јосиф ништа од тога не чује. Јер као не знајући и не разумевајући језик њихов, удесио је да између њих стане тумач те њима разјашњава шта он каже, а њему тумачи шта они кажу. Чувши, пак, то Рувим им рече: Нисам ли вам рекао говорећи: Не чините неправду детету, и не послушасте ме. И ево, крв његова потражује се (1Мојс 42,22). Нисам ли вас, каже, тада посаветовао, нисам ли вас позвао да му никакву неправду не учините? Због тога се сада: крв његова потражује. Јер намером (својом) сте га убили, ако ми и нисте, наиме, мачем грло пререзали, али га јесте људима варварима продали, и ропство теже од смрти му смислили, е због тога: крв његова се сада потражује. Помисли колико је (мучно) то: бити од савети оптужен, и њу непрекидно имати као тужиоца који вапи и подсећа на безакоње. И Јосиф је то чуо, а они нису знали (да је чуо), зато што је тумач стајао између, но није могао више издржати док га природа братска и саосећање открива. И окренувши се, каже, од њих заплака — да им не буде очигледно — И опет дође к њима и рече им (исто); и узе Симеона и свеза га пред њима (1Мојс 42,24). Гле како све чини да их баци у страх, како би гледајући окове Симеонове показали имају ли какво састрадање са братом. Све то, наиме, чини стављајући на пробу намеру њихову, и хотећи да зна да нису и према Венијамину такви (као према њему) били. Због тога заповеда свезати Симеона пред њима, како би их са строгшћу искушао и видео да ли показују некакву братску љубав према њему. Јер саосећање са њим уредило би да се убрза долазак Венијаминов, што је он и хтео да буде, и да са доласком братовљевим добије пуно уверавање. И наложи, каже, да се напуне посуде њихове житом, и да врате сребро свакоме у врећу његову и дадну им залихе хране за пут … И ставивши (пшеницу) на магарце своје отидоше (1Мојс 42,25-26). Гле колику штедрост показује, и невољнима им добро чини, давши им не само жито, него и сребро. А један од њих, одрешивши врећу своју да дадне хране магарцима, виде сребро, и рече браћи својој … Код тога иступи срце њихово, и потресоше се говорећи један другоме: Шта нам то учини Бог? (1Мојс 42,27-28). Опет су неповерљиви постали, подозревајући да им то неће бити још и додатак осудама, имајући савест за тужиоца све су приписивали греху који су учинили према Јосифу. А кад су дошли оцу, све му са тачношћу обзнанивши, исприповедаше му и зловољу што је према њима настала код начелника Египта, да их је као уходе у тамницу ставио. И рекосмо му, каже, да смо мирољубиви, и да смо дванесторица браће, и један није ту, а најмлађи је са оцем нашим. А он нам рече: Овим ћете се показати мирољубиви, брата једнога оставите овде и доведите најмлађега брата, и знаћу да нисте уходе (1Мојс 42, 31-34). То је опет обновило жалости Праведникове. Јер после ове тужне приче, испразнивши вреће своје, сваки нађе сребро и уплашише се и они и отац њихов. Но гле опет овде старца како јадикује. Шта им, наиме, каже? Обездетисте ме, Јосифа нема, Симеона нема, нећет ли и Венијамина узети? На мени се збише све ове (невоље) (1Мојс 42, 36). Није ми, каже, довољна туга од Јосифа, него ми придодасте и Симена, па ни на томе не престају страхоте, него ми и Венијамина хоћете узети. На мени се збише све ове (невоље). Речи довољне да укажу на утробу очеву што се кида. Јер као што су га догађаји са Јосифом сломили — мислио је, наиме, да је постао храна зверима —тако су и догађаји са Симеоном учинили да клоне, а на крају се бојао да ће и они са Венијамином. Па ипак, још се одупирао и није давао сина. А рече му Рувим, првенац његов, два моја сина убиј ако га не доведем теби. Дај га у моје руке, и ја ћу га довести теби (1Мојс 42, 37). Мени га, каже, повери, мени предај, ја ћу ти га поново довести.
Наставак беседе у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξδ’. Ἐξῆλθε δὲ Ἰωςὴφ ἀπὸ προςώπου Φαραὼ, καὶ διῆλθε πᾶσαν γῆν Αἰγύπτου· καὶ ἐποίησεν ἡ γῆ ἐν τοῖς ἑπτὰ ἔτεσι τῆς εὐθηνίας δράγματα καὶ συνήγαγε σῖτον ὡς τὴν ἄμμον τῆς θαλάσσης; њен латински наслов је: Homilia 64. Exivit autem Joseph a facie Pharaonis, et peragravit omnem terram Aegypti; et fecit terra annis septem fertilitatis manipulos; et congregavit frumentum sicut arenam maris (Gen.41:46-49). Грчки текст: PG 54, 547-558.
[2] Тј. роди.
[3] Венијамином, који је остао са Јаковом.
[4] Тј. терен.