Беседа шездесет друга

И виде Јуда кћер човека Хананејца, којој је име Сава, и узе је, и уђе к њој, и зачевши она роди сина, и назва име његово Ир (1Мојс 38,2-3) [1]

1. Довољно нас пре неки дан повест о Јосифу поучи опакости зависти, и како та погибељна страст квари прво душу која је рађа. И видесте како браћа Јосифова, том страшћу захваћена, заборавише и на сродство, те показаше суровост дивљих звери према ономе који им никакву неправду није нанео, учинивши (тако) очитом сопствену злоћу, не нашкодивши толико брату, колико на себе навукоше срам. Ако га, наиме, и јесу продали варварима, а они га опет продадоше фараоновом главном кувару, па ипак, пошто је у свему имао помоћ свише да му помаже, све му се показивало лако и приступачно. Хтедох и данас прихватити се исте повести, и из ње вам уобличити поуку, али другу повест нам предстоји извести на среду, коју не вреди заобићи, него и њу колико је могуће растумачивши, тада да се опет вратимо на причу о Јосифу. Која је то, дакле, приповест што је ту уметнута? Она о Јуди. Јер он је узевши кћер Хананејца, Саву, за жену од ње имао три сина: и узе, каже, првенцу сину Иру, Тамару за жену (1Мојс 38,6). А пошто се (Ир) показа неваљао пред Господом, уби га Бог (в. 1Мојс 38,7). И допусти Авнану, који узе братовљеву жену, да подигне семе брату. То је, наиме, закон заповедао: брату који умре без деце, брат узевши жену (његову) да подигне семе брату (в. 5Мојс 25,5). Но Бог и њега, пошто се наваљалим показа, усмрти. То је Јуду у страх бацило, пошто је видео тако брзу смрт двојице својих синова, те он хотећи да утеши Тамару, обећа дати јој и трећег сина, али не испуни обећано, у страху да и њега не стигне слична одмазда као и браћу (његову). Хранећи се тим обећањима Тамара, каже се, сеђаше у дому оца својега, очекујући да до дела дође обећање свекрово; гледајући Јуду како не жели испунити обећања, за сда је то кротко подносила, не прихватајући заједнички живот са другим, него чувајући удовиштво и чекајући одговарајуће време, потруди се, наиме, да роди са свекром. И када је видела да је свекрва умрла, а Јуда дошао у Тамну да стриже овце, хотећи да украде састајање са свекром, и жудећи да са њим роди, не због неуздржања — не било! — него зато да се не покаже да је нека безимена (жена)[2]; а иначе то што се десило био је домострој (Божји), стога се и десило да на делу изађе то што је она хтела. Скинувши, каже, хаљине удовиштва свога, и оденувши летњу хаљину, и дотеравши се, седе код врата (градских) (1Мојс 38,14) А затим, као правдајући је, Божанско Писмо каже: Јер виде да Силом[3] велики порасте, а он њу не даде њему за жену (1Мојс 38,14), због тога се и решила на ту превару. Јуда пак помисливши да је блудница — јер беше покрила лице, да не буде видљиво — скрену к њој. А она рече: Шта ћеш ми дати? (1Мојс 38,16). Он пак обећа послати јој јаре од козâ. А она рече: Ако даш залог док ми не пошаљеш (јаре). И даде јој прстен, и ланчић, и штап, и уђе к њој и она заче у утроби од њега (Ј Мојс 38,18). Слушајући ово, нико да не осуди Тамару, као што рекох, послужила је домостроју и због тога није поднела никакав прекор, нити је Јуда био изложен осуди. Напредујући, наиме, одавде путем наћи ћеш да од деце што су од њих рођене Христос води порекло, а иначе, (њена) два сина од њега рођена били су праузор два народа, и били претходно изображење јудејског начина живљења и духовног. Да за сад видимо после одласка Јудиног како, након што је кратко време прошло и ствар се показала, Јуда сâм себи суди, ослобађајући њу оптужби. Пошто се, дакле, испунило оно што је Тамара хтела, опет променивши одећу, каже, удаљи се одатле и врати у дом свој. Јуда, пак, ништа од тога не знајући, испуни обећање и посла јаре, да узме назад злог који јој је дао, но не нашавши нигде жену, слуга (његов) се врати јавајући Јуди да нигде није могао сазнати (ништа) о жени. Дознавши то Јуда, каже се, рече: Да нас како не осуде ка незахвалне, јер није знао шта се десило. Но када је прошло три месеца и бреме утробе најавило порођај, а нико други није знао за (Тамарину) крађу састајања: Јавише, каже се, Јуди да она носи у утроби од блуда (1Мојс 38,24). И дознавши за то он рече: Изведите је и да се спали (1Мојс 38,25). Велика зловоља, одмазда несносна, пошто је изгледало да је и грех велики. И шта (чини) Тамара? Пославши оно што јер узела као залог каже: Од човека чије је ово, од њега носим бреме утробе (1Мојс 38,25).

2. Обрати пажњу на то како и ћутећи изводи сведоке што глас пуштају, довољне да је покажу недужном пред осудом. Пошто јој је, наиме, оптуженој за такву ствар требало три сведока, због тога и она, као јасан глас пуштајући, шаље она три вида залога: прстен, ланчић и штап, те у кући седећи и ћутећи она је победу однела. Дознавши то, Јуда рече: Она се оправда већма него ја, зато што је не дадох Силому, сину мојему (1Мојс 38,26). Шта значи оправда се она већма него ја? То значи, она је невина, а ја сâм себе осуђујем, сâм себе откривам и кад ме нико не разобличава, или боље, имам довољног обличитеља: залог што сам га дао. А затим, опет срочивши оправдање за саму Тамару (каже): зато што јој не дадох Силома, сина мојега. А можда се то десило и из узрока који ћу вам сад казати. Пошто је, наиме, Јуда мислио да је она крива што је смрт била наведена на Ира и Авнана, и тога се уплашивши, није јој дао Силома, а обећао је (дати), како би на самим стваримо познао да није она била кривац смрти оних (синаова његових), него су они дочекали одмазду због свога неваљалства — Уби га, каже, Бог; и опет: Усмрти га, (каже се) за другога — због тога се он сâм састаје и незнајући са снахом, и дознаје на делима да није она кривац, него је неваљалство синова његових учинило да они буду изложени одмазди, те исповедивши своје прегрешење, он је и њу ослободио одмазде. И не придодаде, каже се, још да је позна (1Мојс 38,26), показујући (тиме) да ни претходно не би био са њом, да није у незнању учинио спајање. А затим, пошто нам је Божанско Писмо са тачношћу исприповедало обману коју је начинила Тамара, учи нас разлогу, и која су деца рођена од ње. И би, каже, кад се порађаше, и бише близанци у утроби њеној. А би на порођају њеном, један промоли руку, а бабица узевши свеза око руке његове црвено, говорећи: Овај ће изићи први (1Мојс 38,27). Гледај овде тајну и предназначење будућих догађаја. Јер након што је бабица завезала на руку црвено, да буде препознат, тада он: Повуче руку, и изиђе брат његов (1Мојс 38,28). Уступи, каже се, брату пролаз, и онај за којега се мислило да је последњи, први излази, а онај за којега се мислило да је први, долази после њега. И рече бабица: Шта због тебе прекину препону? И назва име његово Фарес (1Мојс 38,29). Име се то наиме преводи као прекид, или раставање, како би неко рекао. И после њега изиђе брат његов, који је примио на десну руку знамење, и назва име његово Зара (1Мојс 38,30), што се преводи као: исток. А да се то није тек онако десило, него је било прлик будућих догађаја, то показују саме ствари. Јер тај догађај није настао по природном следу ствари. Како је, наиме, било могуће да након што је примио на руку црвено, опет је повуче, и дâ пролаз ономе после њега, ако Божанска сила није била та која је све унапред уредила, и као у каквој сенци предназначила да ће од почетка и увода Зара, што значи исток — он је, наиме, пралик Цркве — почети извиривати, а када је мало пошао напред и повукао се, онда је (слепо) држање закона, најављено преко Фареса иступило, и много времена владало, а кад је опет онај што се претходно повукао, о Зари говорим, узнапредовао, сав јудејски начин живљења повукао се пред Црквом. Али можда је сад неопходно исто то опек казати краће и јасније. И Ноје и Авраам су, као што је Зара руку пружио, или још боље, и пре Ноја и Авраама, Енох, чинили разбор многи у благоугађању Богу. А затим, кад су се (људи) умножили и многа се бремена грехова сабрала, а требало је да уживају неку малу утеху, дат им је Закон (Мојсијев) као каква сенка, не да укида грехе, него да их показује и њима чини очигледним, како би они као мала деца што се млеком хране узмогли доћи до зрелога узраста. Но пошто ни тако ништа од тога нису имали, него су, премда им је Закон показивао величину сагрешењâ, они себе њима опет прљали, заједнички Господар дошавши дарује роду човечанском овај духовни и врлински начин живљења, чији је праобраз био Зара. Због тога се Еванђелиста присећа и Тамаре и деце њене, и каже: А Јуда роди Фареса и Зару са Тамаром (Мт 1,3).

3. Немојмо, дакле, напросто протрчавати мимо онога што је у Божанским Писмима положено, нити површно пазити на оно што се говори, него спустивши се у дубину и познавши ту одложено богатство, да прославимо Господа нашега, који све уређује са толиком мудрошћу. Јер ако не желимо истражити циљ и узрок тога што се десило, не само да ћемо њу осудити као жену што се са свекром састала, него ћемо и Авраама окривити да је, намером, чедоубица постао, и Финеса да је на истом (месту) два убиства извршио. Ако, пак, са тачношћу дознамо узрок циља, и њих ћемо ослободити прекорâ, и сами ћемо из тога корист многу извући. Но кроз догађаје из те повести, колико нам је било могуће, прођосмо заједно са љубави вашом.

Ако се пак нисте уморили, и ако хоћете, да се дотакнемо и онога што следи, и опет да се вратимо на приповедање о чудесном Јосифу, како бисте и из онога о чему се данас говори сазали колико тога је племанити овај (младић) поднео после оних сновиђења што су му наговештавала царецање и владавину над браћом, и то како је подвиге подвизима смењивао, и искушења му се на искушења надовезивала, бродоломи бивали све један за другим, а кормилар не потону, и кад се још жешћа бура подиже, као у дому седећи, тако је брод управио. Вредно је чути и саме речи, како бисмо све са тачношћу могли дознати. А Јосиф, каже, беше одведен доле у Египат, и купи га главни кувар фраонов из руку Исмаилћана (1Мојс 39,1). Будући да су људи који су га купили од браће били неки варвари и људи необични, они га опет продадоше главном кувару фараоновом, те он који је у крилу отачком отхрањен мењао је различите господаре, а да се не бисмо чудили како је, млад будући и неискусан у сваком таквом тешком начину живљења, и у дому отхрањен са љубављу отачком многом, поднео мучно оно ропство, Писмо је навело говорећи: И беше Господ са Јосифом, и беше он муж успешан (1Мојс 39,2). Шта значи: И беше Господ са Јосифом? Беше са њим, каже, благодат вишња, и она му је све тешке ствари олакшала. Она је уређивала све у вези њега, она је трговце оне учинила питомијим према њему, и приморала их да га продају главном кувару (фараоновом), како би тако напредујући путем мало помало, и корчајући кроз ова искушења, могао на царски трон попети се. Али ти, љубљени, слушајући да је подносио ропство код трговаца, а онда наследио робовање код главног кувара, рачунај да се није збуњивао, нити у себи размишљао, недоумевао и говорио: „Каква обмана сновиђења оних што ми толику славу наговештавају! Јер ево, после оних сновиђења – ропство, и то ропство тешко, господаре мењам једнога за другим, од овога ка ономе, и од онога овоме, и принуђен сам навићи се на нарави чудне. Зар смо остављени? Зар нас је помоћ свише превидела? Ништа такво није казао, нити помислио, него је све подносио кротко и храбро. Јер Господ беше са Јосифом, и он беше муж успешан. Шта значи: успешан? Све му је добро ишло, благодат вишња му је свуда отварала пут, и благодат вишња што је на њему почивала беше тако очита да је то постало јасно и његовом господару, главном кувару. Знађаше, каже, господар његов да је Господ са њим, и све што чини, Господ унапређује у рукама његовим. И нађе Јосиф милост пред господарем својим, и он га постави над домом својим, и све што у њега беше даде у руку Јосифу (1Мојс 39,3-4). Виде ли колика је то ствар имати помоћ Деснице (Божје) свише? Јер гле: он и је млад, и странац, и заробљеник и роб, а господар му даје у руке сав дом свој. И све му, каже, даде у руку. Зашто? Зато што је заједно са садејством свише и нарав своју унео. Благоугоди му[4], каже се, што је уместо (да каже): све је радио са благомислијем многим. А затим, човекољубиви Бог хотећи да га постави још у већу сигурност, није га ослободио ропства, нити му је припремио да буде слободан. То Му је, наиме, вазда обичај: мужеве врлинске не ослобађати опасности, нити искушењâ, него у самим искушењима указати толику помоћ да им сâма искушења постају претпоставка празновања. Због тога је блажени Давид говорио: У жалости распространио си ме (Пс 4,2). Ниси, каже, жалост уклонио, нити ослободивши ме ње учинио да сам у спокоју, него што је чудно и парадоксално, усред жалости се нашавши припремио ме да будем у сигурности. Упрво то човекољубиви Господ и овде чини. Благослови, наиме, дом Египћанина због Јосифа (1Мојс 39,5). И варварин на крају познаде да је он[5], за којега се мислило да је слуга, Богу близак. И повери, каже се, све што беше у њега у руку Јосифу и не знађаше ништа од својега, осим хлеба који сам јеђаше (1Мојс 39,6). Готово да га постави за господара свега дома свога. И беше да слуга, заробљеник под руком својом има све господарево. Толика је врлина, јер где се јави, све надјачава и држи у власти. Као што светлост када се јави са истока тера таму, тако и сада, кад се врлина јавила, свако зло далеко бива.

Наставак беседе у штампаном издању

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξβ’. Καὶ εἶδεν Ἰούδας θυγατέρα ἀνθρώπου Χαναναίου, ᾗ ὄνομα Σαύα, καὶ ἔλαβεν αὐτὴν, καὶ εἰσῆλθε πρὸς αὐτὴν, καὶ συλλαβοῦσα ἔτεκεν υἱὸν, καὶ ἐκάλεσε τὸ ὄνομα αὐτου Ἤρ; њен латински наслов је: Homilia 62. Et vidit Judas hominis Chananoei filiam, quae vocabatur Sava, et duxit eam, et ingressus est ad eam: et concipiens peperit filium, et vocavit nomen ejus Er (Gen.38:2-3). Грчки текст: PG 54, 532-540.

[2] Тј. без потомства.

[3] Трећи син Јудин.

[4] Господару, главном кувару фараоновом.

[5] Јосиф.