А ови су нараштаји Јаковљеви; Јосиф седамнаест година напасаше овце са браћом својом (1Мојс 37,2) [1]
1. Опет вас хоћу привести уобичајеној трпези и дохвативши се следа пре неки дан казанога вам, из малопре прочитанога уприличити вам гозбу ову духовну. Јер то што је данас прочитано довољно је да нас све поучи колика је скверна зависти, и како се показало да је та погубна страст — (страст) зависти — и на сâмо сродство проширила своју снагу. Но, да би беседа напредовала по реду, неопходно је дотаћи се самог почетка прочитанога. А ови су, каже, нараштаји Јаковљеви (1Мојс 37,2). Гледај дивног овог Пророка, како је објавивши нам да приповеда Јаковљев родослов, одмах прешао на приповест о сину (његовом), те казавши: ови су нараштаји Јаковљеви и пропустивши да нам исприповеда по редоследу како оне од њега рођене, тако и оне од њих опет рођене — као што је то учинио код Исава — одмах је прешао на Јосифа, младића, од све браће, да тако кажемо, последњега, те каже: Јосиф седамнаест година напасаше овце са браћом својом (1Мојс 37,2). Због чега нам назначава број година? Да знаш како младост није препрека за врлину, и да добро познаш и послушност младићеву према оцу, и слогу (његову) са браћом, и суровост њихову: да ни према њему, тако према њима расположеном, и од самог узраста (његовог) кадрог да их навуче на саосећање (према њему), не хтедоше сачувати љубав, него од самих почетака гледајући и наклоност младићеву према врлини, и благоволеније очево рема њему, беху побуђивани на завист према њему. Донесоше, (каже се) наиме, лош прекор на Јосифа Израиљу, оцу њиховом (1Мојс 37,2). Гле тога обиља неваљалства, како су покушавали поколебати љубав очеву; непостојеће ствари измишљају о брату, само толико постижући, колико да завист своју очитом учине. А како би знао да су само то добили: да очитом учине скривену намеру своју, гледај оца како се и после клевете њихове држи сина и воли га више од свих њих. А Јаков, каже се, љубљаше Јосифа мимо све синове своје, јер му беше син старости, и начини му хаљину шарену (1Мојс 37,3). Шта значи: љубљаше Јосифа мимо све синове своје, јер му беше син старости? Пошто беше рођен пред крај, и у самој старости, због тога га је волео више од свих (других). Изгледа, наиме, да су деца рођена у самој старости некако дража, кадра да себи привуку више отачког благоволенија. Али да бисмо знали да није само то били оно што је оца припремило да њега више воли од браће (његове), Божанско Писмо нас учи да се и после њега, други један родио, и ако је љубав бивала по природном следу, овај би био дражи, будући да је он уистину био син старости, рођен онда када је Праведник стигао до старости крајње. Шта, дакле, рећи? То да је благодат свише била та која је младића чинила љубљеним, и због врлине душе га ставила пред све друге; у Писму пак стоји тај узрок — пошто му је да био син старости, због тога га је више волео — да завист браће не би очигледно узрасла. Јер та страст је страшна, и кад захвати душу не напушта је све док је не уведе у неумесност крајњу; мрцварећи душу која ју је изродила, она од човека коме се завиди чини супротно од онога што се жели: (чини га) блиставијим, гласовитијим, одличнијим, што завидљивцу опет постаје још тежа рана. Обрати овде пажњу на то како чудесни овај (младић) не знајући ништа од онога што се дешава, будући да се према њима односи као према браћи из исте утробе, уздајући се у све њих и обраћајући им се са једноставношћу многом, док су се они заробљени страшћу зависти, спремали мрзети га. Видећи пак, каже се наиме, браћа да га отац воли изнад свих синова својих, омрзоше га и не могаху му говорити ништа мирно (1Мојс 37,4). Гледај како се латише тога да мрзе онога што им ништа нажао није учинио. И не могаху му, каже, ништа говорити мирно. Шта значи: не могаху му ништа говорити мирно? Пошто је, наиме, та страст завладала њима и мржња узрастала свакога дана, поставши заробљеници и тиранисани том страшћу, односили су се према њему са лукавством, не могући говорити му ништа мирно. Обрати пажњу и на то како је (Писмо) тај узрок назначило (као узрок њихове) мржње, да је (мржња) имала почетак у зависти. Видећи пак, каже, браћа његова да отац њега воли изнад свих синва својих. Нежна љубав очева изродила је завист, али је благоволеније очево себи привукла врлина синовљева. Требало је, дакле, да они опонашају брата и следе (његову) нарав, е да тако и сами оца окрену себи, они пак то нити на ум не узеше, него су заједничку мржњу према од оца љубљеноме показивали. И они, као непријатељи, тако порађајући унутар себе скривену злоћу, не говорише му ништа мирно, него се са лукавство одношаху према њему, а чудесни овај (младић) чувајући братско благоволеније према њима, и ништа не подозреваући, уздао се у њих као у браћу и све према себи узимао.
2. Та страст је и Каина у почетку припремила да крене на убиство брата. И као што су ови због благоволенија очевог које је према Јосифу показивао, њега почели мрзети и похитали ратовати (против њега), и свакога дана спремати му заклање, на исти начин се и онај, гледајући да су братовљеви дарови били (Богу) прихватљивији, покрену на убиство брата, и каже: Да изађемо у поље (1Мојс 4,8). Видиш ли и овога[2], како ништа не сумњајући, него у свему брату верујући, иде са њим и како је постао жртва скверне оне деснице? Управо тако се и чудесни Јосиф, не знајући злу слогу браће (своје), према њима односио као према браћи, и сновиђења која му је Бог открио наговештавајући му славу у којој је требало да буде, унапред је постављао на среду и покоравање (њему) браће? Уснивши, каже се наиме, сан, исприча га браћи својој, и рече им: Чујте сан овај мој. Чињаше ми се да везујемо снопље жита усред поља, и подиже се сноп мој и усправи, а ваши снопови се окренуше и поклонише моме снопу. А браћа му рекоше: Да нећеш царујући царевати над нама и господарећи господарити нама? И придодаше још да га мрзе снова његових и речи његових ради (1Мојс 37,5-8). Због тога је (Писмо) испредњачило и поучило нас да су они одавно показивали мржњу према њему, како не бисмо помислили да је непријатељство према њему ту[3] имало почетак. Придодаше, наиме, још да га мрзе, што је уместо (да каже): Много више узрасте мржња и непријатељство према њему. И гле обиља слепила, сами суде сан. Не може се, наиме, рећи да су му завидели у незнању онога што ће се десити, него су дознавши из сновиђења будућност, израдили додатак мржње. О, обиља безумља. Требало је, дознавши то, показати више благоволенија према њему, узрок мржње уклонити далеко, изагнати из себе страст зависти, а они су помраченога разум и не видећи да све раде против себе, увећали мржњу према њему. Због чега, о јадници и кукавци, показујете толику завист, не признајући ни везу братску, нити да откривење сновиђења показује очито благоволеније Боже о њему? Зар мислите да је надаље могуће изокренути оно што му је Бог најавио. Као што сте, наиме, сами протумачили сан, управо тако ће и бити после не много времена, макар смислили небројене препреке. Јер Владика свију, благоумешан и мудар будући и обиље своје силе показујући, често допушта да у међувремену настају многе препреке, како би оно што му је од почетка угодно тако довевши до дела, показао највеће обиље силе своје. Таква је, међутим, завист, ништа од тих ствари не може помислити, него када човек постане, да тако кажемо, сав заробљеник њен, све чини против свога спасења. И они су израђивали додатак мржње због приповести (његове) о сну, а чудесни Јосиф, и када је друго сновиђење видео, не само њима, него и оцу га приповеда, и каже: Као сунце и месец и једанаест звезда клањаху ми се. И укори га отац његов и рече му: Какав је то сан који си уснио? Зар ћемо дошавши доћи ја и мати твоја и браћа твоја и поклонити се теби до земље? Позавидеше му браћа његова, а отац сачува ту реч (1Мојс 37,9-11). Отац, видевши завист према њему што се код браће изродила, због тога кори сина, те и он тумачи сан и нагађајући да му је настало откривење Божје, чува ту реч. Али браћа нису тако (урадила). Него шта? Опет још много више позавидеше. Што лудујете? Што чините ствари својствене безумнима? Не видите ли да понављање сна није настало тек онако нити узалуд, него да познавши да ће то што је унапред најављено свакако бити, зауствите убилачки јуриш, помисливши да се подухватате ствари немогућих? Требало је, наиме, прихвативши братску везу и размишљање, будућу славу братовљеву узети као сопствени углед. А пошто код вас о томе није било ни речи, макар је требало размислити о томе да ви не ратујете против њега, него против Господара свију који му је те ствари већ открио. Но они, као што већ рекох, не постидевши се ни саме природе, нити узевши на ум благоволеније што свише о њему настаде, свакога дана напињаху мржњу, и потајно распаљиваху у себи ту ватру, док ни отац ни младић ништа од тога нису подозревали: да су намеравали до толикога лудила догурати. Зато је, када су браћа кренула стадима, отац рекао Јосифу: Не напасају ли браћа твоја стада у Сихему? Ходи, да те пошаљем к њима. И рече му (Јосиф), ево ме (1Мојс 37,13). Виде ли нежну љубав очеву према сину? Виде ли послушност синовљеву? И рече му: Отишавши види да ли су здрава браћа твоја и овце, и јави ми (1Мојс 37,14).
3. А све се то збило како би се показало и благоволеније Јосифово према браћи, а и убилачка намера њихова очигледна постала . А настаде и праузор онога што ће (касније) бити, у сенци су се унапред оцртавале ствари истине. И као што је Јосиф одлазио браћи да их посети, а они не постидевши се ни братства, ни узрока доласка (његовог), најпре су се договарали убити га, а затим и продати га варварима, тако је и Господ наш, идући са својим човекољубљем, дошао да посети род човечански, узевши плот нама истородну, удостојивши (нас) да брат наш да постане, тако је дошао. И (зато је) Павле завапио говорећи: Јер не присаједињује се анђелима, него семену Авраамовом, стога је требало да се у свему уподоби браћи (уп.Јевр2, 16-17). Неразумни Јудеји, међутим, навалише да тога Лекара телâ и душа, који је небројена чуда свакога дана чинио – убију! И до дела су довели ту убилачку своју намеру, и распеше Њега који је због спасења нашега прихватио узети обличје слуге. Али Јудеји насрнуше, предавши Га на распеће – убише, а ови се договорише, али не доведоше до дела договорено. Требало је да праузор има мање од истине, пошто то (другачије) не би био праузор онога што ће се после тога десити. Због тога је то тамо унапред оцртано као у сенци. И замисли чудо. Не убише (Јосифа) него га продадоше, и окрвавивши хаљину (његову) крвљу јарета, однесоше је оцу, хотећи да га увере да је син (његов) убијен. Видиш ли да је све то настало како би као у сенци, тако настала једина икона самих ствари и да се сачува истина? Но да се на крају вратимо на след приче. Посла га, каже, отац његов, и он оде у Сихем. И нађе га човек што лута по пољу. И запита га тај човек говорећи: Шта тражиш? А он рече: Браћу моју тражим. Кажи ми где напасају стадо (1Мојс 37,14-16). Обрати пажњу на то како он са ревношћу трага за браћом, распитује се и тражи, и све чини да их види. И рече му, каже (Писмо): Чух их како говоре: Хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф и нађе их. А они видевши га издалека, пре но што им се приближи, зломислише да га убију (1Мојс 37,17-18). Замисли овде благоумешну мудрост Божју, како су они с једне стране имали жељу да га убију, а Он који све чини и уређује допушта да изађу на среду све препреке, како би показавши својега борца блиставијим, касније довео до исхода (његова) сновиђења. Видеше га, каже, и зломислише да га убију. И рече сваки брату својему: Ево долази сновидац онај, ходите дакле сад да га убијемо и бацимо у једну од јама, и казаћемо: Зла звер поједе га, те ћемо видети шта ће бити са сновима његовим (1Мојс 37,18-20). Виде ли да су насрнули убити га очекујући исход сновиђења? Али како би познали да није могуће да ствари које је Бог унапред објавио не дођу до дела, договарају се и наваљују и показују сопствено неваљалство, а мудри и благоумешни Бог, њих који смишљају напад, и невољне припрема да послуже домостроју оног што ће бити. Пошто су се, наиме, сложили да га убију и намером (својом) већ извршили заклање: Саслушавши то, каже (Писмо), Рувим га избави из руку њихових, и рече: Нећемо га убити у душу, не проливајте крв! Убаците га у јаму ову у пустињи, но руку не стављајте на њега, да би га избавио из руку њихових, и вратио оцу његовом (1Мојс 37,21-22). Гледај и њега како се не усуђује отворено избавити брата, него хотећи да за сада обузда убилачки њихов насртај каже: Не проливајте крв, него га убаците у јаму. Божанско Писмо хотећи да нас поучи (правом) циљу Рувимовом каже: А то је чинио да би га избавио и вратио оцу његовом. И док су се они о томе договарали Јосиф још не беше пристигао, али пошто се тај њихов разговор завршио: Дође, каже, Јосиф браћи својој (1Мојс 37,23). Требало је, дакле, да притрче брату, загрле га и сазнају шта им је отац поручио, а они као какве дивље звери кад виде јагње, поскачу те: Скинуше, каже, с Јосифа хаљину шарену, и узевши га бацише у јаму. А јама беше празна, немаше воде (1Мојс 37,23-24). Како их Рувим посаветова, тако и учинише, и кад га бацише: Седоше да једу хлеба (1Мојс 37,25). О суровости! О нечовечности! Он је толики пут превалио, и са толиком ревношћу их тражио, да их види и јави оцу о њима, а они као какви варвари и дивљаци, пошто их је Рувим посаветовао да крв братску не проливају , спремише му смрт од глади. Но човекољубиви Бог га је одмах спасао лудила браће (његове). Засевши, каже, да једу хлеб: видеше путнике Исмаилћане, како иду у Египат. И рече Јуда: Каква је корист ако убијемо брата својега и сакријемо крв његову? Хајте да га продамо Исмаилћанима овим, и руке наше да не буду на њему, јер је брат наш и плот наша (1Мојс 37,25-27).
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξα’. Αὗται δὲ αἱ γενέσεις Ἰακώβ· Ἰωςὴφ δεκαεπτὰ ἐτῶν ἦν ποιμαίνων μετὰ τῶν ἀδελφῶν αὐτοῦ τὰ πρόβατα; њен латински наслов је: Homilia 61. Hae autem sunt generationes Jacob: Joseph septemdecim annorum erat pascens cum fratribus suis pecora (Gen.37:2). Грчки текст: PG 54, 525-532.
[2] Авеља.
[3] Тј. када им је испричао свој сан.