Беседа шездесета

И саградивши жртвеник назва име месту Ветиљ, јер онде му се јави Бог кад бежаше од лица Исава, брата својега (1Мојс 35,7) [1]

1. Хајде да и данас, ако хоћете, прихвативши се следа пре неки дан казанога, тако вам из онога што следи опет начинимо поуку. Јер повест о Јакову још и данас нас може довољно поучити многоме промислу Божјем о њему, и како га је (Господ) својим обећањима опет окрепио награђујући благоразумије његово. Пошто је наиме (Писмо) у ономе што претходи приповедало како се по заповести Божјој, оставивши Сикиму због онога што су синови његови (тамо) учинили, запутио у Лузу: и подигавши, каже, жртвеник, назва име месту Ветиљ, јер онде му се јави Бог, кад бежаше од лица Исава, брата својега (1Мојс 35,7). И заповедивши то Праведнику, и ослободивши га страха који га је обузимао због убиства Сикимљана, све што у градовима оним живе баци, каже се, у страх да не гоне за њим. Гле промисла Божјега, и колико старање о Јакову показује. Уздрма, каже, страхом душе становникâ оних градова да не гоне за њим – можда су се, наиме, хтели осветити за Сикимљане. Но, будузћи да је то што се (тамо) десило настало мимо воље Праведника, и Симеон и Леви оно урадили светећи се због (оскверњене) целомудрености сестрине, (Господ) не само да ослобађа њега и синове његове агоније страха, него и уметнувши у оне стршљивост, задржа их од јуриша на њих. Видесте ли колика је ствар уживати помоћ свише? Јар када је Он благонаклно према нама расположен, све болне ствари бивају далеко (од нас). Као што је, наиме, Праведнику удахнуо смелост, тако је на оне навео страх. Владика будући, Он све уређује како хоће, у свему показује благумешну мудрост своју. И никад ништа снажније не може бити од човека што је себи привукао помоћ вишњу, као што и ништа није слабије од човека ње лишеног. Јер ево, Праведник малобројног (људства) будући и у мањини, пошто га је Десница Божја штитила, и смелост је добио и напад избагао, а они и до мноштва многога пружајући се, и сагласје против њега показујући, ни тако нису успели ништа од оног штосу хтели до дела довести. Би, каже, страх Божји на градовима око њих (1Мојс 35,5). Пошто се, дакле, Праведник ослободио страха и домородаца, гле опет свенадилезећег човекољубља Божјег које на њему показује. Јави му се, каже се наиме, Бог још једном док је био у Лузи (1Мојс 35,9). Због чега се придодаје то: још једном? Не тек онако, него да знаш да му се претходно већ јавио на том месту, кад је бежећи од брата чинио покрет ка Месопотамији. Сада, дакле, каже: Као што му се тада јави док је одлазио, тако му се и сад кад долази јавља на истом месту, и потврђује обећања која је када је овај одлазио њему дао, припремајући Праведника да има поуздања у погледу обаћанога и не клоне због времена (протеклог) у међувремену. И благослови га, и рече му: Име твоје неће се звати Јаков, него Израил ће бити име твоје (1Мојс 35, 10). Премда му је већ (једном) наденуо тај назив, кад је чинио прелаз (преко потока) Јавох, хотећи, међутим, да у Праведника уметне више уверености, и сада чини исти благослов њему и каже: Израил ће се звати име твоје, расти и множи се, и народи и зборови народа[2] биће из тебе, и цареви из бедра твога произиће ће (1Мојс 35,11). Гле величину благослова! Не каже само да ће га увећати до мноштва, него и да ће семе из њега славно бити. Цареви ће из бедра твога изаћи, наговештавајући му већ ту гласовитост онох што ће се од њега родити. И земљу, каже, коју Аврааму и Исаку дадох, теби сам њу дао, и семену твојему после тебе даћу земљу ту (1Мојс 35,12). Пошто је због догађајâ у Сикиму са Симеоном и Левијем, говорио: Незнатан сам у броју, и сабравши се на мене сасећи ће ме и бићу сатрт, ја и дом мој (1Мојс 34,30) и у свему показује и малодушност и страшљивост многу у којој се нашао, због тога човекољубиви Владика сада њему каже: Будући да си казао: малобројан сам, знај да ће се увећати и умножити семе твоје, и тако ће славно бити да ће зборови народâ и цареви из њега настати, и не само да се нећеш сатрти, него ћете ти и семе твоје сву ову земљу наследити. Давши му таква обећња: Узиђе Бог од њега, каже се, са места где говораше са њим (1Мојс 35, 13). Гле колико снисхођење Божанскога Писма речима. Узиђе, каже, Бог од њега, не да бисмо помислили да је Божанство омеђено неким местом, него и да по томе познамо неисказиво човекољубље Његово, да благодат Божја све приповеда тако снисходећи слабости људској. Јер оно: узиђе и сиђе, недостојно је Бога, но пошто је то понајвише знамење Његовог неисказивог човекољубља, због поуке нама прихвата грубост таквих реченица, због тога се користи људским изразима, будући да другачије не би било могуће да слух човеков поднесе узвишеност онога о чему се говори, ако би нам се обраћало по достојанству Господа.

2. Имајући то на уму, никада да не останемо на понизости речи, него да се дивимо неисказивој доброти Његовој и због тога што не одбија служити се толиким снисхођењем због слабости наше природе. Гледај, међутим, овога Праведника како опет показује своје благоразумије. Постави, каже, Јаков стуб камени на месту где говорше са њим Бог, и изли на њега леваницу, и прели по њему уље, и назва име месту на коме (Бог) говораше са њим – Ветиљ (1Мојс 35,14-15). Обрати пажњу на то како Праведник овај увек називима местâ оставља спомен, тако да и поколењима после њега очитим бива виђење које је Праведнику тамо настало. И кренувши, каже, Јаков постави шатор свој с оне стране куле Гадир (1Мојс 35,16). Праведник се опет даље повлачи, хотећи мало по мало да стигне до места где станује Исак. А затим (Писмо) каже: Кад се приближи да уђе у Ефрату[3], Рахиља имаше муке при порођају. И би, док се она тешко порађаше, рече јој бабица: Храбри се, јер и ово ти је син (1Мојс 35,16-17). Не бој се, каже, јер родићеш сина. Јер ако те и кидају порођајни болови, ипак сина ћеш имати. И би, кад (Рахиља) испушташе душу, јер умираше, назва име његово Син бола мога, а отац његов назва га Венијамин (1Мојс 35,18). Она, наиме, даје име детету по ономе што јој се десило, а отац га је назвао Венијамин. И после порођаја, каже се: Умрије (Рахиља) и би погребена на путу Ефрате, то је Витлејем. И постави Јаков стуб на гробу (1Мојс 35,19-20). Тугу због кончине Рахиљине блажило је новорођенче, и припремало Правеника да мирно подноси губитак Рахиље. Ту нас надаље дочекује дрскост Рувимова. Отишавши, каже се наиме, леже са Валом, наложницом оца својега; и чу Израиљ, и показа се то пред њим зло (1Мојс 35,22). То што се десило и било је, наиме, веома безаконо. Због тога је касније уводећи закон Мојсије забранио оцу и сину да се састају са истом (женом). Да не би, наиме, настављајући тим путем та ствар постала навика, Законодавац је унапред спречава, објављујући да је таква работа подложна кажњавању. Па ипак, Јаков је и то сада мирно подносио, савладан природном љубављу родитељском. Али после тога, када је требало да оде из живота, он сина ставља на стугб (срама), његово безакоње записаним чинећи, и проклињући га како би се тиме што је он учинио и они који ће уследити уразумили. Ту нам надаље блажени Мојсије набраја децу Јаковљеву, и поучава нас тиме што приповеда врлини Праведниковој. А да не би помислио за њега да је тек онако и случајно имао општење са Рахиљом и Лијом и са две слушкиње, показујући да је некаквом домостроју служећи прихватио општење са њима, да се од њега роди дванаест пламена, управо због тога Писмо више не спомиње да му је рођен други неки син, како би знао да се то није десило нек онако, нити улудо. А беше, каже, синова Јаковљевих дванаест (1Мојс 35,22), и даље раздваја Лијине од Рахиљиних (синова), и тек тада набраја оне од слушкињâ, и каже: Ово су синови Јаковљеви који у се родише у Меспотамији. А заправо, Венијам је рођен сад, кад је стигао до Витлејема. Због чега је, дакле, Писмо тако казало: који му се родише у Месопотамији? Вероватно се десило да је Рахиља затруднела пре одласка одатле. И дође, каже, Јаков код Исака, оца својега (1Мојс 35,27). Обрати овде опет пажњу на то како је човекољубиви Бог све хтео испунити Праведницима. Пошто је, наиме, Јаков дошао оцу после толиког броја година, обојици је настала утеха највећа, и сину од гледања оца, и оцу од гледања присуства сина и хора од њега рођене деце. Тада је, каже, скончао Исак: старац и сит данâ (живота) (1Мојс 35,29). Ако, наиме, кад је Јаков чинио отимање благослова: Ослабише очи његове, те стога превара његова прође, замисли после толиког броја година, како је био остарио. И погребоше га, каже, Исав и Јаков (1Мојс 35,29). На крају, међутим, кад се десила кончина очева: Узевши, каже се, Исав жене своје и синове, и све своје, и све што је стекао у Хаанану – отиде. Не могаше их, каже, земља боравка њиховог носити од мноштва имовине њихове. И настани се на гори Сиир (1Мојс 36,6-8). Исприповедавши нам пород Исављев и народе што су од њега настали, Божанско Писмо каже: А Јаков становаше у земљи где борављаше отац његов, у земљи Ханаанској (1Мојс 37,1). Но овде нас надаље очекује друго бављење, оно чудесним Јосифом.

3. Али, ако је по вољи, зауставивши овде беседу приповест о детету Јаковљевом сачуваћемо за други почетак (беседе), љубав вашу опоменувши на то да са стргошћу пази на ово што се говори, и из сваке (речи) положене у Божанско Писмо извуче корист највећу, и да не протрчава ни поред чега тек онако. Јер су изреке Божанске благо највеће, и као што кад неко од чулнога блага узме један камен, често себи богатство много производи, тако и овде: врлине Прведникâ, ако хоћемо пазити, толику ће нам моћи корист пружити да побуђују код нас ревност на опоншање њих. Тако ћемо, наиме, и ми моћи уживати исто са Праведницима благоволеније од Бога. Јер Бог није лицемер, него Му је у сваком народу прихватљив онај који Га се боји и твори правду (ДАп 10,34-35), тако да ако хоћемо, ништа нас не спречава да уживамо исту такву, или и већу помоћ свише. Јер само ако нас види да чинимо што је до нас, и дајемо предност ономе што је Њему угодно пред стварима људским, и Он ће показати исто толико старање да ћемо се у свему показати непобедивим. Ми, наиме, имамо непријатеља сталног, који је према нама непомирљиво непријатељство стекао. Зато нам треба будност многа, да узмогнемо савладати лукавство његово, и поставимо се изнад његових стрелица. А победити га не можемо другачије него кад најбољим начном живљења узмогнемо привући себи савезништво вишње. А најбољи начин живљења је живот чист. То је, наиме, темељ и основа врлине, јер онај који њега сигурно поставаља, лако ће и све друго савладати; таквога, наиме, пожуда за парама неће надјачати, нити љубав према слави, нити оговарање, нити иједна друга страст. А ево како. Када неко, наиме, има чисту савест, ослобођену сваке прљавштине, моћи ће и Господара свију у себи имати. Блажени, каже се, чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5,8). А кад се (човек) удостоји Њега у себи имати, као да је тек онако и залуд у тело оденут, тако ће надаље бити расположен, и многи презир према свему људском ће показати. Јер све видљиве ствари чиниће му се као сенка и сан, и као грађанство на небу имајући, тако ништа постојеће неће пожелети. Такав је био Павле, тај учитељ икумене, због тога је вапио говорећи: Или тражите да искушате Христа који у мени говори? (2Кор 13,3) И опет: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал 2,20). И опет: А што сад живим у телу, у вери живим. Виде ли човека у тело оденутога, као да је у нетелесном уделу, тако све говори?

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ξ’. Καὶ οἰκοδομήσας θυσιαστήριον ἐκάλεσε τὸ ὄνομα τοῦ τόπου Βαιθήλ· ἐκεῖ γὰρ ἐπεφάνη αὐτῷ ὁ Θεὸς ἐν τῷ ἀποδιδράσκειν αὐτὸν ἀπὸ προςώπου Ἡσαῦ τοῦ ἀδελφοῦ αὐτοῦ; њен латински наслов је: Homilia 60. Et aedificato altari vocavit nomen loci Boethel: illic enim apparuit ei Deus, cum fugeret a facie Esaü fratris sui (Gen.35:7). Грчки текст: PG 54, 520-525.

[2] Уз ово види прим. 35,112 код Еп. Атанасија.

[3] Уз ово види прим. 35,163 код Еп. Атанасија.