И погледавши горе Јаков виде табор Божји, и у сурет му дођоше Анђели Божји. И рече Јаков, кад их виде: Табор Божји је ово, и назва име месту ономе Табори (1Мојс 32,1) [1].
1. Знам да сте се јуче уморили пошто нам се беседа протегла у дужину многу, али имајте поудања, умор ваш није испразан, у Господу бива, због њега краткотрајан напор постаје узрочник великих награда. Јер ако се тело јесте уморило, душа се, међутим, више крепила. Зато и ја сâм, гледајући жељу вашу (за слушањем) како цвета, пробуђену жудњу (вашу), хотећи да поуку скратим, не хтедох пре краја (приповести о Јакову и Лавану) завршити беседу у ћутњу, знајући да вас њоме више радујем. Јер мноштво казанога понајвише је показивало вашу ревност многу у жељи за слушањем и незаситу жудњу, због тога се и сâм са већим усрђем прихватам поуке вама, гледајући како вам се свакога дана жеља увећава. Хајде, дакле, да и данас, прешавши према моћи (својој) оно што следи јуче казаноме, љубави вашој уприличимо уобичајену гозбу, и да видимо, како се после удаљавања Лавановог Праведник прихвата путовања. Јер од записаног у Божанском Писму ништа није (ту) узалуд, него је све што бива са Праведницима испуњено највећом коришћу. Будући да су, наиме, Господара свију непрестано имали саприсутног, да им олакшава напоре путовања, и из самог путовања њиховог може се корист многа извући. Кад Лаван, каже, оде у дом свој: и Јаков оде на свој пут, и погледавши горе виде табор Божји постројен, и у сусрет му дођоше Анђели Божји (1Мојс 32,1). Будући да је, наиме, страх од Лавана престао и добио крај, њега је надаље наследио страх од брата, због тога је човекољубиви Владика, хотећи да утеши Праведника и распрши сву његову страшљивост, њега припремио да види табор ангелски. Дођоше му у сусрет, каже се, Анђели Божји. И рече Јаков: Табор Божји је ово. И назва име месту ономе: Табор (1Мојс 32,1-2), тако да назив буде стални спомен на виђење што је тамо настало. И посла, каже, испред себе гласнике к Исаву, брату својему, и заповеди им говорећи: Овако ћете казати господину мојему Исаву (1Мојс 32,4-5). Гле колики је, и после виђења, још страх у Праведнику. Био је, наиме, у страху од налета бротовога, у агонији да га сећање на оно што је било не нагони да нападне на њега. Реците, каже, господину мојему Исаву: Овако говори слуга твој Јаков: Са Лаваном обитавах, и задржах се до сада, и настадоше у мене воливи, и магарци, и овце, и слуге и слушкиње, и послах господину мојему, да нађе слуга твој благодат пред тобом (1Мојс 32,4-5). Обрати пажњу на то да се бојао брата, и због тога, хотећи да га умилостиви, шаље пред собом гласнике наговештавајући му свој повратак, богатство које је стекао, и где је провео сво (претходно) време. Е да би га, ослабивши срџбу његову, могао учинити кротким, што се заправо и десило кад је Бог умирио срце његово, угасио гнев његов, кротким га учинио. Јер ако је Лавана, који је (Јакова) гонио са толиком навалом, припремио да буде у толиком страху од онога што му је (у сну) казао, много пре је припремио брата (Јаковљевог) да буде кроткији према Праведнику. И вратише се, каже, (гласници) говорећи: Отидосмо брату твојему, и он долази у сусрет теби, и четристо мужева са њим (1Мојс 32,6). Гледај како је и то увећало страх Праведнику. Јер он није са тачношћу знао циљ братовљев, него је био у страху дознавши за мноштво оних што долазе са њим, подозревајући да му, спремајући се на рат, хоће изаћи у сусрет. Уплаши се, каже, Јаков и двоумљаше се (1Мојс 32,7), и није знао шта да ради, него је у недоумици био, и зато као у страху од свега и смрт имајући пред очима: Раздели у два табора сав народ са њим. Јер рече, каже се, Ако пође на један табор и посече га, биће да ће се други спасти (1Мојс 32, 7-8). То му је диктирао страх и бојазан многа. А гледајући себе да је као у мреже ухваћен, прибегава умешноме Владици и од Бога свију иште (остварење) обећања што су му дата, и само што Му не говори: Сад дође час у који би и због врлине предакâ, и због твога обећања право било имати свако савезништво твоје. Јер рече, каже, Јаков: Бог оца мојега Авраама, и Бог оца мојега Исака; Ти си, каже, Бог који ми је казао: Врати се у земљу рођења твога, који си ме, каже, подигао из туђине и заповедио ми да се вратим оцу мојему, и у земљу рођења: Довољно ми је од сваке правде и истине коју си учинио слуги својему (1Мојс 32,10). Удовољи ми, каже, савезништвом у овоме часу. Јер Ти који си до сада показао толико старање о мени, кадар си и сада избавити ме од предстојећих опасности. Није, наиме, да не знам да: Штапом овим мојим пређох Јордан овај, а сад због бриге твоје о мени, ја само штап носећи, у оно доба у туђину одох: Сад пак постадох у два табора. Ти, дакле, Господе који си ми такво благостање даровао, који си ме припремио да се толикога удостјим, Ти ме сад: Избави из руке брата мојега Исава, јер плашим се ја њега, да како не избије мене и мајку код деце. Ти си рекао: Добро ћу ти учинити, и поставићу семе твоје као песак морски који се неће избројити због мноштва (1Мојс 32,11-12).
2. Гле богољубивости Праведника и благоразумија многог, како ни за шта друго не моли Господара, него да испуни своја обећања. И за претходно показавши благодарност и исповедивши да га је нагог и одбаченог (Господ) до толиког богатства довео, (сад) моли да га избави од опасности. Рекао си, каже: Поставићу семе твоје као песак морски, и неће се пребројати. Упутивши позив Владици, и узневши Му усрдну молитву, чини и оно што је до њега. И узевши, каже, дарове које је носио[2], посла (изасланике) брату, раздвојивши послато, и заповест давши да га и речим учине благонаклоним и објаве му долазак његов. Реците, каже наиме: Ево, слуга твој долази иза нас (1Мојс 32,20) тако да се најпре умилостиви, и тада ће настати сусрет са њим лицем у лице. После тога ћу, каже, видети лице његово, јер можда ће прихватити лице моје. И иђаху напред дарови пред лицем његовим (1Мојс 32,20). Али гледај и овде опет неисказиво човекољубље Божје, и како у складу (с околностима) показује свој промисао. Код Лавана, наиме, кад Праведник још ништа није подозревао, нити знао да ће га Лаван свакако стићи са навалом многом, е да се освети Праведнику због тајног одласка његовог, јавивши се Лавану, смирује гнев његов и заповеда му да Јакову ни на речима ништа болно не изусти. Не говори, каже наиме, с Јаковом зло, а то уређује како би преко језика Лавановог Праведнику постало јасно и да би познавши домострој Божји њему, имао поуздања. А сада, пошто је брат (Јаковљев) због дужине времена био попустљив, и пошто је и срџба и зловоља на Јакова престала, а овај је у страху био, плашећи се и стрепећи од сусрета са братом, добри Владика више не заповеда Исаву[3] — није, наиме, ништа саветовао брату (Јаковљевом) — него теши Праведника. После одаслања, каже се, оних што носе дарове, легавши да спава и уставши ноћи оне, поведе две жене и децу (своју) на прелаз (потока) Јавох: и узе их и пређе поток. А остаде Јаков сам, и рваше се човек с њим (1Мојс 32,23). Велико човекољубље Владичино! Пошто је, наиме, (Јаков) намеравао срести се са братом, како би на самим стварима познао да ништа страшно (у том сусрету) неће претрпети, (Господ) прихвата рвати се у виду човека са Праведником[4]. А затим, гледајући себе да је слабији[5]: Чврсто зграби, каже, ширину бедра његовог (1Мојс 32,25). А иначе, то је настало због снисхођења, да страшљивост из душе Праведникове нестане и увери га да без икаковг страха иде у сусрет брату. Чврсто зграбивши, каже наиме, ширину бедра Јаковљевог, паралиса ширину бедра Јаковљевог у равању њега са њим (1Мојс 32,25). А затим, како би Јаков познао силу Онога за којега је сматрао да се рве са њим, Он му каже: Отпусти ме, јер дође јутро (1Мојс 32,26). Праведник, осећајући величину силе Онога који је то казао, вели: Нећу те отпустити ако ме неблагословиш (1Мојс 32,26). Великих ствари се, каже, удостојих, изнад достојанства мога. Нећу те, дакле, пустити све док не добијем благослов твој. А затим (Господ) каже: Које је име твоје? (1Мојс 32,27) Гле, опет снисхођење. Да није, наиме, питао, није знао име Прведниково? Знао је свакако, али га питањем хоће уверити и поучити ко је тај са којим разговара. И када Му је Јаков рекао, каже: Неће се више име твоје звати Јаков, него Израиљ ће бити име твоје, јер си ојачао с Богом, и са људима ћеш силан бити (1Мојс 32,28). Виде ли како је показао сав узрок због кога је прихватио толико снисхођење, у исто време посредстом наденутом му имена поучава Праведника ко је тај којега је видео и удостојио се држати. Неће се, каже, више име твоје звати Јаков, него Израиљ. А Израиљ значи: гледајући Бога. Пошто си се, колико је човеку могуће, удостојио видети Бога, због тога ти дајем то име, како би свима после тебе очигледно било каквог виђења си се удостојио. И придодао је: Јер си ојачао с Богом и са људима ћеш силан бити. Немој се надаље бојати, нити очекуј да ћеш икакву штету од некога поднети. Јер ко толику снагу добије да се са Богом може рвати, много пре ће људима одолети и свима неосвојив постати.
3. Слушајући то и запрепастивши се величини Онога који са њим разговара, Праведник каже: Објави ми име твоје. И рече: Зашто питаш за име моје? И благослови га (1Мојс 32,29). Нека буде, каже, да останеш у својим границама и не преступаш мере своје. Хоћеш да добијеш благослов од мене? Ево, дарујем ти га. Јер каже се: и благослови га. И назва Јаков име месту оном: Вид Божји. Видех, наиме, Бога лицем у лице, и спасе се душа моја (1Мојс 32,30-31). Видиш ли колика му је смелост дошла од појаве што је настала? Јер спасе се, каже, душа моја, која је готово умрла од страха. Пошто се удостојио видети Бога лицем у лице: спасе се душа моја. А изађе му сунце кад прође вид Божји (1Мојс 32,31). Виде ли како Господ све чини и предузима снисходећи слабости људској да тако покаже своје човекољубље? И немој се чудити, љубљени, величини снихођења, него помисли да је и код Патријарха, кад је овај код храста седео, у људском обличју заједно са Анђелима дошао у госте Праведнику, наговешатвајући нам од искони и почетка да намерава, људско обличје узевши, тако сав род људски од тираније ђаволове ослободити и привести спасењу. Али тада, пошто је то био почетак и увод, сваком од њих[6] јављао се у облику појаве, као што и Он сâм преко Пророка каже: Ја виђења умножих, и у руци Пророкâ се уподобих (Ос 12,10); кад је пак благоизволео облик слуге узети, и првине наше на себе узети, онда плот није узео у појави, нити привидно, него уистину. И због тога је прихватио проћи све наше: родити се од жене, одојче постати, у пелене повијен бити, млеком храњен, и све друго, е да би уверио у истинитост домостроја и зачепио уста јеретикâ. Због тога спава на броду, путује, мучи се и све људско подноси како би на самим стварима могао све потпуно уверити. Због тога одлази у судницу, распиње се, подноси смрт најсрамнију, у гроб бива стављен, како би у свему томе домострој био очигледан. Јер ако није уистину узео плот нашу, није распет, нити је умро, нити у гроб стављен, нити је васкрсао. А ако није васкрсао, сво учење о домостроју је пропало. Видиш ли у колику немесност упадају они што не желе следити каноне Божанскога Писама, него све препуштају сопственим помислима? Али као што је ту истина (ваплотења) видљива, тако је код Праведника овога било неко виђење, преко кога је Праведник требало потпуно да се увери колики промисао ужива и да ће непобедив бити свима што се подухватају ударити на њега. А затим, да никоме од оних после њега виђење што је настало не буде скривено: Храмаше, каже, бедром својим. Ради тога никако да не једу синови Израиљеви жилу коју паралиса, која је на ширини бедра, до дана овога, јер се (Господ) дотаче ширине бедра Јаковљевог, и она се паралиса (1Мојс 32,31-32). Пошто је, наиме, Праведник требало да се, навршивши године живота свога, преселити животом, а старање Божје о њему и толико снисхођење требало је сваком поколењу људском да буде познато, због тога каже: Никако да не једу жилу ширине стегна што се паралиса. Знајући неблагодарност њихову, како заборављају доброчинства Божја, због тога је умудрујући их да имају стални спомен на доброчинства Његова, удесио да чувају спомене на њих држањем таквих обичајâ, и то човек може наћи кроз читаво Писмо. То је, наиме, понајвише узрок већине обичаја (њихових), то што Он хоће да се будућа поколења непрестано брину о доброчинствима Божјим, да не би заборављајући на њих опет се враћали својој заблуди, то је, наиме, понајвише обичај роду јудејском. Јер они често и код самих доброчинстава показују сопствену неблагодарност, а ако се то не би дешавало, много пре би све што је од Бога њима настало из свога разума избацили. Али да видимо на крају како настаје сусрет Јакова са братом. Пошто је, наиме, добио довољну утеху у томе што се десило и добио обећање да ће бити јак и са људима силан: Погледавши, каже, виде: И гле Исав, брат његов, и четристо мужева са њим. И раздели Јаков децу код Лије и Рахиље и две слушкиње. И постави две слушкиње и синове њихове прве, и Лију и децу њену позади, и Рахиљу и Јосифа последње. А сâм пређе испред њих, и поклони се до земље седам пута, док се не приближи брату својему (1Мојс 33,1-3), и положајем тела и клањањем придобијајући брата на благоволеније према себи, што се и десило. Притрчвши, каже се наиме, Исав и загрливши га, пољуби га и припаде врату његовом и заплакаху обоица (1Мојс 33,4).
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νη’. Καὶ ἀναβλέψας Ἰακὼβ εἶδε παρεμβολὴν Θεοῦ παρεμβεβληκυῖαν, καὶ συνήντησαν αὐτῷ οἱ ἄγγελοι τοῦ Θεοῦ. Εἶπε δὲ Ἰακὼβ, ἡνίκα εἶδεν αὐτούς· Παρεμβολὴ Θεοῦ αὕτη· καὶ ἐκάλεσε τὸ ὄνομα του τόπου ἐκείνου, Παρεμβολαί; њен латински наслов је: Homilia 58. Et elevatis oculis Jacob vidit castra Dei metata, et occurrerunt ei angeli Dei; quos cum vidisset, dixit Jacob: Castra Dei sunt haec, et appellavit nomen loci illius, Castra (Gen.32:1-2). Грчки текст: PG 54, 506-513.
[2] Види 1Мојс 32,13 - 17.
[3] Као што је Лавану.
[4] Види за ово прим. 32,27 код Еп. Атанасија на стр 142.
[5] Код Миња стоји: Εἶτα ὁρῶν ἑαυτὸν ἡττώμενον ὁ ᾿Ιακὼβ, што би значило да је Јаков видео како је слабији и дохватио се стегна супарника, што је супротно општеприхваћеном тумачењу, али и даљем тексту код Златоустог. Стога се највероватније ради о пропусту Мињових сарадника.
[6] Од Праведника.