Беседа педесет седма

  • И би, кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: Отпусти ме да одем у место моје, и у земљу моју (1Мојс 30,25)[1]

  • Остатке јуче казанога данас је неопходно дати љубави вашој, како бисмо, и из оног што се данас говори познавши, како старање Божје које је о Јакову показао, тако и богољубивост Праведникову, ревновали врлину тога мужа. Јер благодат Духа (Светога) није тек онако удесила да нам буду записане те повести, него да нас побуди на опонашање и ревновање врлинских мужева. Јер када чујемо трпљење и целомудреност овога, спремност на гостољубље другога и многу врлину свакога (од њих), како је сваки поједини заблистао и гласовит постао, побуђујемо се на опонашање сличних (врлина).

  • Хајде, дакле, да и данас, прошавши приповест о Праведнику овоме, наденемо крај беседи. И би, каже, кад роди Рахиља Јосифа, рече Јаков Лавану: Отпусти ме да одем у место моје и у земљу моју. Дај ми жене и децу моју, за које сам ти служио (1Мојс 30,25). Гле благоразумије много Праведниково, како се гледајући очито благоволеније о њему није узнео над Лаваном, него са кротошћу многом каже: Отпусти ме, да одем. Уистину, ништа снажније од кротости, ништа од ње моћније. Гледај: пошто је (Јаков) испредњачивши показао кротост, и Лавана је припремио да према њему учини одговор са благоразумијем многим. Јер рече му, каже се, Лаван: Ако нађох благодат пред тобом, угатао бих[2], јер ме благослови Бог код твога доласка. Одреди ми плату своју, и даћу ти (1Мојс 30,27-28). Није, каже, да не знам да после твога доласка обилно уживам благоволеније Божје. Дакле, пошто осећам доброчинство које задобих твојим доласком, коју хоћеш плату заискај, и ја ћу ти је спремно дати. Обрати пажњу на то колика је то кротост, и немојмо тек онако да протрчавамо поред казанога, него замисли да Праведник и не помиње, нити тражи плату за мучења, него је једино казао: Дај ми жене и децу за које ти служих, како бих отишао, а онај, жацнувши се многе кротости Праведникове, каже: Реци плату коју хоћеш да ти дам, и ту ћу ти спремно дати. И нису ли, наиме, жене и деца били са њим? Због чега је, дакле, говорио: Дај ми жене и децу? Одајући му одговарајућу част и у свему показујући нарав своју, а и хотећи да одлазак свој учини са слободом. Гле како је после тих реченица Лавана привукао себи тако да овај објављује да ће му плату дати, и то њему препушта избор. И шта (чини) Праведник? Гледај опет обиље кротости његове, (гледа) како да ни тако Лавану не постане мрзак нити тежак. Него шта (каже)? Опет га позива за сведока благодарности његове и благоволенија у служењу током свег времена. Ти знаш, каже, шта сам ти служио, и колика беше стока твоја са мном. Јер малобројна беше прда мном, и узрасте у мноштво, и благослови те Господ код ноге[3] моје; сад, дакле, кад ћу и ја начинити себи дом? (1Мојс 30,29-30). Позивам те, каже, за сведока мукâ мојих. Јер знаш како сам са благоволенијем чинио све што је било до мене, и како узевши малобројна стада твоја, старањем својим и неспавањем учиних да се придодају до мноштва. А затим, показујући и богољубље своје, каже: Јер благослови те Бог код ноге моје, сад, дакле, када ћу ја начинити себи дом? Знаш и сâм да ти после доласка мога благодат вишња увећа имање. И сад, пошто и ја чиних све што је до мене са свим благоволенијем, испунивши службу, (и пошто) је помоћ Божја очита постала, праведно је да и ја себи начиним дом. Шта значи: да начиним себи дом? Уместо да (каже): Надаље на слободи живим, и своје бриге бринем. Чувши то, Лаван му рече: Шта да ти дам? (1Мојс 30,31) Или, шта хоћеш да ти буде од мене дато? Признајем, каже, и ја, и не поричем, јер знам колико тога ми дође од Бога и да ме благослови Бог код доласка твога. И рече, каже се, њему Јаков: Нећеш ми дати ништа! А ако ми учиниш реч ову, опет ћу напасати овце твоје (1Мојс 30,31). Ништа, каже, нећу као плату од тебе примити, него само прихвати то што говорим, и опет ћу напасти овце твоје. А то што хоћу је следеће. Гледај какав овај Праведник, пошто се убедио у наклоност Божју према њему, предлог даје Лавану: Нека прођу, каже, овце твоје данас, и одвој отуд сваку овцу мрку међу овцама, и сваку с белегом и шарену међу козама, и биће ми (то) плата. И услишиће ми се правда моја у дан сутрашњи, да је плата моја преда тобом: све што није шарено и с белегом међу козама, и мрко међу овцама, биће (као) украдено мени[4] (1Мојс 30,33).

2. Обрати пажњу на памет Праведникову. Будући да је знао коликог се благоволенија вишњег удостојио, а сматрало се да се по следу природе то или тешко дешава, или је сасвим немогуће — јер то је тада ретко било да боја коже рођене марве буде прошарана — он то тражи од њега, стога се Лаван одмах ухватио за тај захтев и каже: Нека буде по речи твојој. И раздвоји (Лаван) у онај дан јарце шарене и с белегом, и све козе шарене и с белегом, и све што беше бело међу њима, и све што беше мрко међу овцама, и даде у руке синовима, и удаљи пут три дана између њих и између Јакова (1Мојс 30,35-36). Раздвојивши, каже се, стада по предлогу Јаковљевом, даде их синовима својим. А Јаков пасијаше преостале овце Лаванове (1Мојс 30,36). Које су то? Она што на кожи немају ништа различито. А све то се зби како би и Праведник на самим стварима познао много старање Божје о њему, и Лаван видео колику помоћ свише Јаков ужива. А узе, каже, Јаков себи зелени прут сторакса, ораха и платана, и огули с њих Јаков беле огулине, скинувши зеленило, а виђаше се на на прутовима белина шарена, што је огулио. И постави прутове које огули у валове корита с водом, како би када овце дођу да пију, пред прућем дошавши да пију – овце зачињу на пруће. И рађаху овце (јагњад) с белегама, шарена и пругасто шарена (1Мојс 30, 37-39). Праведник то није чинио сам од себе, него је благодат виша разум његов надахнула. Јер то што се дешавало није било по следу природе, него је било нешто необично, што надилази природни след. И овце раздели, и постави пред овце овна беличастог, и све шарено међу јаганцима, и одвоји себи стадо посебно, и не помеша их са овцама Лавановим (1Мојс 30,40). Поштосу надаље јагањци били такви, све како је предложио, одвоји их, каже, и начини себи стадо посебно. И би у време у које се мркаху овце зачињућу у стомаку, постави Јаков пруће пред овце, да зачињу наспрам прућа. А кад би рађале овце, не постави. И беху неозначене Лаванове, а означене Јаковљеве; и обогати се човек силно силно (1Мојс 30,41-43). Шта хоће (да каже) ово удвајање? Богатство много објављује, да се није тек силно обогатио, него веома силно. Јер беше, каже, у њега марва многа, и волови, и слуге и слушкиње (1Мојс 30,43). Али гледај опет и завист што се из тога рађа према Праведнику. Јер чу речи синова Лаванових који говораху: Узе Јаков све (имање) оца нашега, и од (блага) оца нашега начини сву славу ову (1Мојс 31,1). Гле како их је завист довела до неразборитости, и не само њих, него и самог Лавана. И виде, каже, Јаков лице Лаваново, и гле, не беше према њему као јуче и претходнога дана (1Мојс 31,2). Јер речи синова његових помутише му разум, и учинише да заборави да је недавно разговорајући са Јаковом клицао казавши: Благослови ме Бог код ноге твоје, те заблагодаривши Господу што је учинио да се доласком Праведниковим његово имање увећа, сада под (утицајем) синова изокренувши размишљање и склизнувши у завист — можда зато што је гледао Праведника како је обиљу многоме — није хтео исто (као пре) са њим поступати. Јер виде, каже, Јаков лице Лаваново, и гле, не беше према њему као јуче и претходног дана. Виде ли кротост многу Праведникову, а неразборитост њихову, и како не могући да поднесу завист, помутише и намеру очеву? Гледај надаље и неисказиво старање Божје, коликим снисхођењем се служи кад нас види како чинимо све што је до нас. Гледајући, наиме, Праведника како му завиде, каже Јакову: Врати се у земљу оца твојега, и у род његов, и бићу с тобом (1Мојс 31,3). Задовољи се, каже, живљењем у туђини. Оно што сам ти једном обећао говорећи: Вратићу те у земљу твоју, то сада хоћу до дела довести. Врати се, дакле, ништа се не бојећи, јер Ја ћу бити с тобом. Да Праведник не био оклевао у погледу путовања, него да се са смелошћу прхвати повратка, због тога вели: Ја ћу бити с тобом, Ја који сам и до сада догађаје у вези тебе уређивао, и учинио да семе твоје узрасте, Ја ћу и у ономе што следи бити с тобом. Чувши то од Бога, Праведник није оклевао, него се већ спремао за то. Пославши, каже се наиме, дозва Рахиљу и Лију у поље, где је напасао стада, и рече им (1Мојс 31,4-5). Хоће пред жене изнети одлуку о путовању, и упознати их и са заповешћу Божјом, и завишћу оца (њихвога) према њему. И рече им: Видим ја лице оца вашега да није према мени као јуче и претходног дана. Но Бог оца мојега беше са мном. А и саме знате да сам свом снагом служио оцу вашем. А отац ваш ме превари, и промени ми плату од десет оваца; и не даде му Бог да ми зло учини. Јар ако каже тако: Шарене ће ти бити плата, рађаће се све шарене овце. А ако каже: Беле ће ти бити плата, све ће се беле рађати; и одузе Бог сву стоку од оца вашега, и даде ми је (1Мојс 31,4-9).

3. Гле како их поучва и једном и другом: и неблагодарности оца (њиховог) према њему, и сопственом благоволенију које је у служењу показао. Знате, каже, да сам свом снагом својом служио оцу вашему. Па и живо старање Божје о њему очитим чини, показујући да савезништво вишње беше то које све чини, и (које је) имање Лаваново на њега преселило. Одузе, каже, Бог стоку оца вашега и даде је мени. И би, кад се мркаху овце, и видех очима својим у сну, и гле: јарци и овнови се пењаху на овце и козе, шарени и пругасто ишарани. И рече ми Анђео Божји у сну: Јакове! А ја рекох: Шта је? Погледај горе очима својим, и види јарце и овнове како се пењу на овце и козе, с белегама и шарени и пругасто ишарани. Јер сам видео шта ти Лаван чини (1Мојс 31,10-12). Видиш ли да је вишња сила била та која све чини и Правеника за муке награђује? Пошто је, наиме, онај[5] према њему неблагодаран постајао, штедри Владика обилно награђује Праведника: Јер сам видео, каже, шта ти Лаван чини. Ту учимо да када, трпећи неправду од понеких, то кротко и мирно подносимо, уживамо веће и обилније савезништво свише. Немојмо, дакле, да се супротстављамо онима што желе нашкодити нам, него да храбро подносимо, знајући да нас Господар свију неће превидети, само ако и ми покажемо своје благоразумије. Моја је, каже, освета, ја ћу узвратити (Рм 12,19), говори Господ. Због тога је и Јаков говорио: Не даде му Бог да ми учини зло. Пошто је, наиме, он хтео лишти ме плате за мучења (моја), Господар је о нама показао толико старање да је сво имање његово на нас преслио. И знајући да сам са благоволенијем чинио служење, а да он према мени није примерено поступио, показао је толики промисао онама. А да ово не говорим тек онако, нити хотећи да га оптужим ни за шта и улудо, и Бога имам за сведока код онога што ми се десило од оца вашега. Видео сам, каже Он наиме, све што ти Лаван чини, да не само да те је лишио плате, него и да сада није исто према теби расположен као пре, него да је искварио вољу.

Ја сам Бог твој, који ти се јавио у месту Божјем, где си ми прелио онде стуб (1Мојс 31,13). Хоће да га наведе да се присети шта му је тада обећао, казавши: Учинићу да узрастеш у мноштво, и: Сачуваћу те за земљу твоју (в. 1Мојс 28,14-15). Ја сам, дакле, тај који ти се тада јавио и обећањâ ти дао; ја и сада, пошто је дошло време, то што сам ти тада обећао до дела доводим, и заповедам ти да идеш без страха. Јер ћу бити с тобом. Ја сам Бог који ти се јави у месту, где си ми стуб уљем прелио и молитву ми молио. Подсећа га на молитву и обећање које му је дао. А која је била молитва? Од свега што ми даш, десети део оделићу теби (1Мојс 28,22). Будући да се тада тако помолио ништа не носећи са собом, него као избеглица путовање чинећи, због тога каже: Кад ти се јавих док молитву молиш: Од свега што ми даш, десети део оделићу теби, због тога, молитвом и обећањем силу моју унапред одајући, и очима вере унапред гледајући будуће благостање које ће ти бити, сада дакле, када оно што сам говорио до дела треба да дође, дошло је време да се молитва твоја добро оствари. Врати се, дакле, сад, каже, устани и изађи из земље ове, и иди у земљу рођења твога, и бићу стобом. Ја ћу свуда бити с тобом, ја ћу ти путовање лаким чинити, и никакву ни од кога штету нећеш претрпети, док ти Десница моја свуда уместо крова буде. Чувши то, оне око Рахиље[6] рекоше њему: Да немамо удела или наследства у дому оца нашега? Не рачунамо ли се њему као туђинке? Јер нас је продао и појео једењем сребро наше. И сво богатство и славу коју је Бог одузео од оца нашега, теби је дао. И сад, шта год ти је рекао Бог твој ‒ чини (31,14-16). Гле и њих како следе вољу Божју, и уводе рачуницу непорециву. Да немамо, каже, нешто заједничко са оцем нашим? Једном нас је, наиме, дао, богатство, пак, и славу коју је Бог узео од оца нашега и дао теби, имаћемо ми и деца наша. Не оклевај, дакле, нити одуговлачи, него чини оно што ти је Бог наложио. И сад, шта ти је Бог твој казао ‒ чини. Чувши то, Јаков уставши узе жене своје и децу, и попе их на камиле, и одведе сву имовину своју и покућство које је начинио у Месопотамији, и све своје, да иде Исаку, оцу својему (1Мојс 31,16-18).

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νζ’. Ἐγένετο δὲ, ὡς ἔτεκε Ῥαχὴλ τὸν Ἰωςὴφ, εἶπεν ὁ Ἰακὼβ τῷ Λάβαν· Ἀπόστειλόν με, ἵνα ἀπέλθω εἰς τὸν τόπον μου καὶ εἰς τὴν γῆν μου; њен латински наслов је: Homilia 57. Factum est autem postquam peperit Rachel Joseph, dixit Jacob ad Laban: Divitte me, ut abeam in locum meum et in terram meam (Gen.30:25). Грчки текст: PG 54, 494-506.

[2] Види за ово прим. 30,271 и 30,272 код Еп. Атанасија.

[3] Тј. код доласка, ступања ноге.

[4] Уз ово види прим. 30,33 Еп. Атанасија на стр. 130.

[5] Лаван.

[6]             Тј. Рахиља и Лија.