Беседа педесет шеста

И рече Јаков Лавану: Дај ми жену моју, јер испунише се дани моји, како бих ушао к њој (1Мојс 29,21) [1].

1. Од Јаковљеве љубави коју је према Рахиљи показао, пребацивши се јуче на љубав Павлову, и познавши величину његове чежње према Христу, као каквим жестоком силом повучени, не могадосмо више вратити се на след беседе. Стога, ако је по вољи, прешавши данас на оно што следи, да допунимо оно што је изостављено, како бисмо се, извукавши и из онога о чему се данас говори довољну корист, тако вратили кући. Када се, наиме, навршио број од седам година, и беше, каже се, толико време пред Јаковом као мало дана, зато што је он њу волео, рече (Јаков) Лавану: Дај ми жену моју, јер испунише се дани моји, како бих ушао к њој. А Лаван окупи све људе тога места, и учини свадбу. И би вече, и узевши Лаван Лију, кћер своју, уведе је Јакову (1Мојс 29,21-23).

Виде ли са коликим достојанством су у дрвености савршавали свадбе? Чујте ви занесени сатанским слављима, који и од самих почетака срамотите достојанство брака. Да нема где фрула? Да нема где кимвала? Да нема где сатанских игара? Због чега, реци ми, толику скверну одмах уводиш у дом и зовеш људе са естраде[2], да би заједно са неблаговременим трошком осквернуо целомудреност невесте, а младожењу бестиднијим учинио? Јер и без такве потпале тај узраст једва може мирно подносити буру страсти, а када толике ствари и преко очију и преку ушију распале обилнији огањ, и кад пећ страсти учинимо распаљенијом, како душа младог човека да не потоне? Отуд, наиме, све гине и пропада, од тога што се целомудреност оних што намеравају заједно живети од почетка поткопава, и почесто младожења од првога дана бива погођен стрелицом сатанином у душу, неуздражним гледајући очима (невесту), а и невеста је и слухом и гледањем заробљеница постала, и те ствари узрастајући од онога дана на крају производе веће зло. Јер најпре поткопава узајамно једномислије њихово и помрачује чежњу. Јер кад младић размишљањем пази на другу, тамо онамо раздељујући мисао, и од самог ђавола вођен, дом ће испунити зловољом многом. А ако се и она нађе да страда од таквих ствари, све се у, да тако кажемо, из самих основа изокреће, те на крају кријући се једно од другог, он се према супрузи односи са подозрењем, а она према мужу. И ту где је трбало да буде једномислије и савез, и они који су дужни једно тело бити — јер биће, каже, њих двоје у једно тело (Мт 19,5) — они су у толикој раздвојености, као да су рсечени били. Јер ђаво бацивши се (на њих) у њима производи толику мрзост да се ту рађају свакодневни ратови и битке, и никада нема предаха од зала. А шта би човек рекао о презиру слугу, смеху суседâ, погрдама? Јер као што кад се кормилари свађају и људи на лађи су у опасности, и и лађа заједно са посадом нужно претрпи бродолом, тако и овде, кад муж и жена устају једно на друго, обично сви други заједно са њима трпе зла. Због тога вас молим, све то унапред сагледавши, номојмо следити тај обичај. Знам, наиме, да многи, истурајући нам тај обича, не прихватају ово што говоримо, па ипак, неопходно је да говоримо ствари корисне, које ће вас уграбити ииспред будућег кажњавања. Јет ако где је толика скверна душе, због чега ми истураш обичај? Ево, и ја теби предлажем бољи обичај, којим су они од почетка упражњавали, кад још не беше толиког познања благочестија. И немој ове урачунати Праведника, о Јакову говорим, него замили Лавана, мужа који се још идола држао, и никакво знање благочестија није имао, а толико мудрољубље показује. Јер то[3] није било дело онога што ће довести себи девојку, него оца који је девојку дао. Због чега и покренух ову беседу, упућујући је не толико младенцима, колико родитељима (њиховим), оцу младе, ономе који девојку даје. Како да није неумесно да смо ми који уживаамо толико човекољубље и који смо се удостојили страшних и неизрецивих Тајни, у томе мањи од Лавана, који јо идолима служи? Ии не чујеш павла који говори да је брак тајна, и икона Христове љубави коју је преам Цркви показао? (в. Еф 5,32). Немојмо, дакле, себе срамотити и часност брака кварити. Јер ако је нешто добро и на корист смишљено, ако и није обичај, нека биде, а ако то што сад чините носи штету и погибао многи, ако и јесте обичај, да се сасече. Јер ако бисмо то допустили, и онај који краде, блудничи, и свако друго неваљалство чини, потуриће нам навику! Но, никакве користи му од тога неће бити, нити сасећања, него и оптужба многа што није успео савладати неваљалу навику.

2. Јер ако бисмо хтели трезвени бити и много старање о свом спасењу чинити, моћи ћемо одустати од зле навике и себе у навику добру увести, и тако и онима после нас[4] не мали повод пружити да исто то следе, те ћемо за њихова добра дела ми добити плату. Јер онај који покаже почетак доброга пута, тај ће бити узрок онога што од других настаје, и двоструку ће добити плату: за оно што сам ваљано уради, и за то што и друге наводи на најбоље то мудрољубље. И немојте ми потурати оне хладне и смешне реченице, говорећи: законито је то, и због тога треба да се чини. Јер не чини заједничко живљење то законитим, него то што заједничко живљење бива по законима Божјим са целомудреношћу и достојанством, и што су они који су заједно узамајмно сплетени једномислијем. То признају и ванцрквени закони, и од оних што се њима баве чућеш да заједничко живљење није ништа друго него навика[5]. Немојмо, дакле, заједно са људским и Божје законе да преступимо и ђаволским законима и погубном том обичају дамо предност, јер то је закон од њега што се вазда нашој погибији радује. Шта би било смешније од тога обичаја, кад и муж и жена од послуге и људи најпростијих слушају погуге и бесконачне погрде, а никога нема да их прекори, него је допуштено свакоме који хоће без икакве бојазни свашта викати све до вечери, и погрдама излагати и младожењу и невесту? А (неког) дугог дана, ако се неко подухвати тога да извргава порузи, (следи) му судница, одвођења и опасности, а онда када је понајвише потребан стид многи, многа пристојност, чедност многа, све је испуњено толиком непристојношћу да се ђаво с правом показује као војсковођа свега тога. Али немојте се срдити, молим вас! Нисам, наиме, тек онако ступио у ову беседу, него старајући се за вас, за спасење и благоустројство (ваше), хотећи да покажете ту најбољу промену, те вас тако учиним зачетницима лепе те навике. Јер ако је ту почетак, биће ту и пут те ствари; мало по мало, опонашајући један другога у лепом том и хвале вредном ревновању, сви ћете за похвалу бити, и неће само становници града опонашати најбољу ту промену, него ћете привући (на то) и оне што далеко станују и учинити их опонашаоцима вашим, и добићете од Бога вишеструко умножен венац, што сте због страха Божјег и заповести Његове надјачали сатански тај обичај. Да ћете, међутим, прихватити овај мој савет и до дела га довести, у то сам веома уверен. Гледајући вас, наиме, како са толиким задовољством слушате оно о чему се говори, по пљескању и похвалама нагађам да ћете похитати исправити то и на делима. И зато, задовољивши се казаним, вратићу се на след беседе. И би, каже, вече и узе Лаван Лију, кћер своју, и уведе је Јакову (1Мојс 29,23).

Немојмо ни поред овога тек онако да прођемо, јер и из тога се може много тога видети: једно је неизвештаченост Јаковљева, како је, ван сваког неваљалства будући, обманут био, а друго да је све било са толиким благоустројством, нигде бакље, плесови и светла што потребно надилазе, тако да је превара Лаванова до дела дошла. А може се ту препознати и Лаванова нежна љубав према Јакову. Јер он је то смислио хотећи да Праведника више задржи код себе. Знао је, наиме, да је (Јаков) пламтео (љубављу) за другом, да се потрудио да њу добије, он надаље због Лије не би прихватио служење, нити живљење са њим; због тога Лаван, увидевши врлину тога мужа и имајући на уму да га другачије не би савладао и убедио, издејствовао је такву превару, и даје му Лију са Зелфом, слушкињом. А затим када му Праведник пребацује због чега је учинио превару, овај је смислио благолику одбрану. Јер када је Јаков рекао: Због чега ми то учини? Нисам ли ти за Рахиљу служио? И зашто си ме преварио? (1Мојс 29,25) Шта каже лаван? Није тако у месту овоме, дати млађу пре него старију. Наврши, дакле, и њену седмицу, и даћу ти и ову за рад који ћеш радити код мене још седам година (1Мојс 29,26). Видиш ли да је то смишљајући све оно удесио. Пошто је, наиме, видео љубав коју је овај према девојци имао, каже: „Немој помислити да сам ти учинио неправду. Будући да је код нас такав обичај дати мужу прво старију, због тога се ово десило, а добићеш и ову за којом жудиш, ако исти број година и за њу служиш”. Чувши то, Праведник све спремно прихвати, и после ових других седам година: Даде му, каже, кћер свју Рахиљу за жену (1Мојс 29,28).

3. Опет видиш да догађаји у вези бракова бивају са сваком пристојношћу. Слушајући, међутим, да је узео старују, а опет и млађу, немој се збуњивати, нити ондашње суди према садашњем стању ствари. Јер онда, будући је то био почетак и увод, било је допуштено састајати се са две, три и више жена, е да се род (човечански) умножи, а сада, када се благодаћу Божјом људски род до великог мноштва умножио, и врлина је добила додатак. Јер када је дошао Христос, засадивши врлину међу људима и учинивши, да тако кажемо, од људи анђеле, искоренио је сваки такав древни обичај. Видиш ли да није добро заклањати се иза обичаја, него свуда тражити оно што је ваљано? Јер ево, будући да је тај обичај био лош, гле како би искорењен и сада никоме није дозвољено изговарати се обичајем. Нигде, дакле, кад те молим, не тражи обичај, него тражи оно што је ваљано, а не за душу штетно, те ако је нешто добро, макар не било обичај, нека буде код нас, а ако је нешто штетно, макар то био обичај, да га избегавамо и одвраћамо се од тога. И даде, каже, Јакову Рахиљу са Валом, слушкињом (1Мојс 29,29). Виде ли колико мудрољубље? Да нема ту гомиле робова? Да нема где писама, погодби, смешних оних условљавања: „Ако буде то и то; ако се то и то деси”? И одмах, пре но што се и састану, они не знајући да ли ће до вечери истрајати, углављују уговорима ствари које ће после многога времена бити. „Ако, каже, умре бездетан; ако већ има децу”, и све такве ствари. Но овде нема ничег таквог, него давши свакој по једну слушкињу, тако је отац удавао кћери.

И заволе, каже, Рахиљу више него Лију, и сужаше му седам других година (1Мојс 29,30). Пошто је, наиме, на почетку заволео девојку због лепоте, и једва једном узмогао добити то око чега се трудио, њу је, каже, више волео него Лију. И лепота њена га је, каже, вукла на чежњу за њом. Али гледај ту надаље неисказиво човекољубље Владичино, како мало по мло доводи до дела оно што је најавио. Он који је казао: Бићу са тобом чувајући те на сваком путу којим пођеш, и: Узрашћу те и умножити (1Мојс 28,15) Он исти и сада све уређује. А да би познао (то), чуј како сâмо Божанско Писмо то јасно говори: Видевши пак Господ Бог, каже се, да је Лија омражена, отвори материцу њену. А Рахиља беше нероткиња. И заче Лија и роди сина Јакову (1Мојс 29, 31-32). Гле мудрости благоумешнога Бога. Будући да је једна лепотом привукла себи благоволеније мужа, а друга лишена ње, сматрала себе омраженом, њу побуђује на рађање, а оној сакати материцу, и једно и друго уређујући по човекољубљу своме, како би ова у својем породу имала некакву утеху, вукући тако мужа на љубав према себи, а она прва да због лепоте своје и леполикости не устаје на сестру. И отвори, каже се, материцу њену. Познај, љубљени, одавде да је Творац свих ствари тај који све уређује, и саму природу побуђује на рађање, и да никакве користи нема од састајања, ако нема савезништва одозго. Због тога је, наиме, (Писмо) казало: Отвори материцу њену, како бисмо знали да је сам Господ хтео Лију на рађање побудити, е да тугу њену утеши. Он је, наиме, тај који у материци образује и животвори плод, као што и Давид каже: Прихватио си ме из утробе матере моје (Пс 138,13). И гледај како нам Божанско Писмо Творца природе показује где и једно и друго чини својом силом: материцу једне побуђује (на рађање), а Рахиљину задржава. Јер Он, Госпдар природе будући, са лакоћом све ради. И заче, каже се, Лија и роди сина Јакову, и назва му име Рувин, говорећи: Јер виде Господ моје понижење, сада ће ме заволети муж мој (1Мојс 29,32). Гле како благоразумна жена. Господ, вели она, увидевши понижење моје, даде ми пород, како би због њега могла да будем вољена. И гле штедрости човекољубивога Бога, како обилно даје хотећи истовремено да умножи семе Праведниково, и њу пожељнијом учини Јакову. И заче, каже се, опет, и роди другог сина Јакову, и рече: Јер чу Господ да сам омражена, и придодаде ми и овога, и назва име његово Симеон (1Мојс 29,33). Обрати пажњу на то како код сваког од синова благодари Господу и захвална постаје за доброчинство. Чу, каже она, Господ да сам омражена, и придодаде ми и овога, и због тога: Назва име његово Симеон.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νς’. Εἶπε δὲ Ἰακὼβ πρὸς Λάβαν· Ἀπόδος μοι τὴν γυναῖκά μου· πεπλήρωνται γὰρ αἱ ἡμέραι, ὅπως εἰσέλθω πρὸς αὐτήν; њен латински наслов је: Homilia 56. Dixit autem Jacob ad laban: da mihi uxorem meam: impleti sunt enim dies, ut ingrediar ad eam (Gen.29:21). Грчки текст: PG 54, 486-494.

[2] Златоусти каже: оне са (амфитеатарске) сцене и орхистре. Орхистра је простор између гледалишта и сцене на коме су се играла кола и певале хорске песме.

[3] То што је Лаван Јакову довео Лију у ложницу.

[4] Тј. потомцима.

[5] Грч.: συνήθεια, обичај, навика.