Беседа педесет пета

И рече Лаван Јакову: Зато што си ми брат, нећеш ми служити бадава; реци ми која је твоја плата? (1Мојс 28,15) [1].

1. Јуче нас почетак путовања Праведниковог довољно поучи величини његовог мудрољубља, због ког се и удостојио оноликог обећања од Бога. А опет, ободривши се искањем и молитвом које је учинио Богу свију, довољну нам је пружио поуку, ако бисмо хтели побудити се на опонашања врлине Праведникове. Вреди му се, наиме, задивити, како и знајући силу Онога који обећава, и чувши величину обећањâ, ни тако није хтео заискати нешто велико и претерано, него је заискавши, као што јуче чусте, само оно што му је могло бити довољно за дневну исхрану, и покривало за тело, обећава, ако му (Господ) дарује повртак на своје, као што му је и обећао, дати десети део од свега што добије од Њега, у свему показујући богољубље своје, Њега признајући за даваоца свега, а нас поучавајући да само Њему знамо за благодарност. Знао је, наиме, Праведник, знајући обиље неисказивог човекољубља Његовог, и имајући на уму оно што је (Господ) на оцу његовом показао, да ће и њега поставити у богатству многом, те сâм ништа од тога не тражи од Господа, нити прихвата узносити молитве за те ствари, него је тиме што је обећао дати десети део показао да у свему има поуздања у силу Онога што обећава. Зато је и Он сâм, када му се обраћао, говорио: Ја сам Бог Авраама, и Исака, оца твојега, не бој се! Помисли, каже, да је и Праотац дошавши у земљу ову као туђин и човек непознат, доспео до толике славе да је у устима свију. И оца твојега имај на уму, јер родивши се у очевој старости крајњој, тако се узвелича да је предмет зависти домородаца. Исто то, дакле, и ти сâм очекујући, отресавши са себе сваки страх и агонију, држи се пута.

То имајући на уму и не гледајући на тренутно стање — јер ништа није носио са собом, а и како би, сâм будући и приморан да путује? — али већ очима вере унапред гледајући благостање које ће му не много после настати, Праведник показује своје благоразумије и још ништа не добивши, обавезује се, сматрајући да је обећање Владичино веродостојније од самог искутва ствари. Јер нисмо дужни тако уздати се у оно што (очима) видимо и у рукама држимо, као у обећања Божја, макар она током времена не долазила до дела. Добивши, дакле, највеће поуздање из онога што му је Бог рекао, Праведник се држао пута. Како, наиме, и не би имао поудања кад је чуо: Ево, ја сам са тобом, чувајући те на сваком путу, којим год да кренеш, и умножићу семе твоје, и вратићу те опет у земљу ову, и нећу те оставити (1Мојс 28,15) све док ми не угоди до дела довести обећања. Али, као што сам јуче говорио, замисли и умешну мудрост Божју, и много трпљење и благоразумије Праведника овога. Јер уставши после толиких обећања, запути се у Харан; опет путује као луталица и туђин, и у свему ужива благоволеније свише, док му човекољубиви Бог све унапред уређује, и своја обећања на делима показује. Јер Онај који је рекао: Са тобом сам, чувајући те на путу, којим год да кренеш, тај је водио и довео Праведника до студенаца воде, где напајаху стада домороци (ондашњи), код којих распитавши се о Лавану, брату своје мајке, и дознавши све о њему, и затим и кћер његову и стада опазивши, гледајући домородце како не могу сами померити камен са студенца и напојити овце, он притрачвши, оно што они нису могли учинити, сâм је уз садејство свише био кадар (учинити), и предупређује доброчинствима Лавана, те померивши камен поји овце које су додељене Рахиљи. А затим, пољубивши девојку, и ставивши јој до знања ко је и откуда је дошао, остаде при себи. Али, будући да је Бог био тај који је Праведнику све унапред припремао, Он је и девојку побудио да са брзином великом отрчи и јави то оцу, који је био брат мајке Јаковљеве, и исприповеда доброчинство што је од њега настало њој и стадима њеним; да он није неки странац, нити незнанац, него син сестре (његове). Обрати пажњу, љубљени, на тачност Божанскога Писма, како нам све јасно приповеда, учећи нас наравима старих, колико усрђе показују у погледу гостољубља. Како би, наиме, показало и усрђе девојчино, није напросто рекло: „Отиде и јави шта се десило”, него: Потрчавши, што је уместо да каже: са радошћу многом. А затим, и о Лавану, који је био отац њен, каже: то чувши од девојке, потрча и сâм у сусрет Јакову, и пољубивши га уведе га у дом свој (1Мојс 29,13).

2. И Лаван, дознавши све од њега са тачношћу: Рече, каже се, њему: Од костију мојих и од плоти моје си ти (1Мојс 29,14). Будући, каже, од сестре моје син, ништа друго ниси него плот наша, и брат наш. И би, каже, са њим месец дана (1Мојс 29,14). Надаље као у свом дому, тако је Праведник време проводио, у одсуству бојазни и ослобођен сваке бриге. Но, будући да је Бог био тај који је Праведнику овоме све уређивао на корист, у свему му своју сарадњу дарујући, Он је и Лаваново усрђе побудио, те овај гледајући кротост Јаковљеву, њему вели: Зато што си мој брат, нећеш ми служити бадава; реци ми која је твоја плата? (1Мојс 29,15). Гле како онај ништа није затражио, а Лаван сâм од себе предлаже Праведнику. И обрати пажњу на то како му, пошто му рука (Божја) свише помаже, све иде својим током. Нећеш ми, каже, служити бадава; реци ми која је твоја плата? Премда је блажени овај (човек) био задовољан да напросто има свакодневну храну, и многу је захвалност и за њу хтео имати, но будући да је сâм показивао кротост многу, Лаван унапред обећава да ће му давати плату коју сâм (Јаков) одреди. А шта (каже) Праведник? Гле и ту обиља памети његове, и како према згртању пара нема никакву жељу, нити се као какав најамник погађа са Лаваном, и друго нешто тражи, него сетивши се мајке и заповести очевих, и показујући обиље своје целомудрености, каже Лавану: Служићу ти седам година за Рахиљу, кћер товју млађу (1Мојс 29,18). Јер њу заволех кад је на почетку опазих код студенца. Гледај благоразумије тога мужа. Себи и време одређује, и бројем година нуди довољан доказ своје целомудрености. И што се чудиш, љубљени, слушајући да се обавезао служити седам година због љубљене девојке? Божанско Писмо, наиме, да би показало како му је жеља многа сасецала и муку и дужину времена, каже: И служаше Јаков за Рахиљу седам година, и беху (оне) пред њим као мало дана, зато што је он љубљаше (1Мојс 29,20). Број од седам година он је сматрао за мало дана због свенадилазеће љубави према девојци. Јер када је човек рањен чежњом љубавном, не види ништа од ствари тешких, него која год се опасност јави и многе друге невоље, све лако подноси, на једно гледајући: да испуни жељу своју.

Чујмо ово ми безбрижни и запуштени, који многу неблагодарност према Господу показујемо. Јер ако је овај Праведник због љубави према девојци прихватио седам година служити и муку пастирког (живота) подносити, и није имао осећај нити напорâ, нити дужине времена, него му се све то лаким и приступачним показивало, и хранећи се очекивањем добијања (жељене) сматрао да је дуго оно време мало дана, које ћемо оправдање имати ми који не показујемо ни једнаку (са том) жељу према Господу нашем, Добротвору, Старатељу, који је нама све? Али ако нам предстоји животна добит, прихватамо све спремно подносити, било да то носи умор, или друго неко мучење, било да носи стид, кажњавање и у овоме и у будућем (веку); а због спасења свога и да привучемо себи помоћ свише, показујемо се млитави, лени и раслабљени. И које ће нам бити извињење, које оправдање када смо тако лакомислено расположени, и не желимо показати ни онолику љубав према Богу колику је жељу блажени овај (младић) показао према девојци, и то имајући да набројимо толика доброчинства нама, и учињена и она што сваки дан настају? Али ако ми и јесмо тако неблагодарни, није Павле, који је толико пламтео духом и био распаљен жељом за Богом да је кличући душе његове достојне речи, завапио и казао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? (Рм 8,35) Гле сликовитости израза! Гле заноса силне жеље! Гле љубави пламене! Ко ће нас раставити? Шта је, каже, то што нас може лишити љубави према Богу? Шта од ствари видљивих, шта од оних невидљивих?

3. А затим, хотећи да све према врсти наброји и свима нам очитом учини ту жељу незадрживу коју према Владици има, навео је говорећи: Жалост ли или тескоба, или глад, или гоњење, или голотиња, или опасност, или мач? (Рм 8,35) О, душе што лудује лудилом које је мајка целомудрености! Шта ће нас, каже, од наведеног моћи лишити љубави према Богу? Свакодневне жалости? Никако! Тескобе? Ни оне. Прогони? Не, уопште! Него шта? Глад? Ни то. Опасности? И што говорим о болести, голотињи и опасности? Да неће мач? Сама, каже, смрт да наиђе неће моћи, јер је то немогуће, и све је ту немоћно. Нико други се није удостојио тако заволети Владику као блажена ова душа. Јер као ослободивши се тела, и, да тако кажемо, увис се дигавши, и не сматрајући да по земљи ходи, тако све говори. Јер жудња за Богом и пламена љубав окренула му је размишљање од ствари чулних на умне, од постојећих на будуће, од видљивих на невидљиве. Таква је, наиме, вера и љубав према Богу. И да би познао благоразумије његово много, гледај њега који тако љуби Господа, и који је чежњом за Њим распаљен – гоњеног, изгнаног, шибаног, како небројене страхоте подноси и говори: Више сам се трудио, одвише боја поднео, често у смртној опасности, од Јудеја сам пет пута четрдесет мање један ударац добио, три пута ишибан, једном каменован, ноћ и дан сам на морској пучини провео, често сам путовао, био у опасности на рекама, у пасности међу лажном браћом, у труду и напору (2Кор 11,23-27); и од толиких (невоља) стрдајући ‒ радовао се и веселио. Јер знао је и био потпуно убеђен да ћему ти привремени напори постати узрочници највећих бојних награда, да ће опасности изродити победне венце. Јер ако је Јаков због чежње према Рахиљи број од седам година сматрано неколицином дана, много више је блажени овај (муж) држао све (оне невоље) ни за шта, једном се распаливши чежњом према Богу и због љубљенога Христа све подносећи. Дакле, потрудимо се, кад вас молим, и ми заволети Христа. Ништа друго, каже се наиме, Христос не тражи од нас него љубити Га од свег срца, и творити заповести Његове. Јер онај који Га љуби онако како Га треба љубити, очито хита и заповести Његове творити. Јер када је неко према неком ваљано расположен, труди се радити све што може привући љубљено биће на љубав према њему. Па и ми, дакле, ако искрено заволимо Господа, и заповести Његове ћемо бити у стању испунити, и не радити ништа од оних ствари што Љубљенога могу наљутити. То је Царство небеско, то је уживање добара, то су добра небројена: удостоити се волети искрено и како треба; а заволећемо Га искрено ако због љубави према њему покажемо многу љубав и према себи сличним слугама. О те, каже, две заповести сав закон и Пророци висе (Мт 22,40), на томе да заволиш Господа Бога својега из свег срца свог, и из све снаге своје, и из свега разума свог, и ближњега као самога себе. То је главна међу врлинама, то је темељ свих заповести Божјих. Заједно са љубављу према Богу иде и љубав према ближњем. Јер ко љуби Бога неће презирати брата, нити паре више ценити од себи сроднога сачлана, него ће многу према њему показати штедрост, присетивши се Онога који је рекао: шта год да учиниш једном од ове браће моје најмање, мени си учинио (Мт 25,40). Држећи на уму то да је преко услуге себи сличноме слуги, сâм Господар свију тај који себи присваја то што бива, такав све чини са усрђем многим и обиље много у милосрђу показује, не гледајући на простоту онога што се види, него на величину Онога који објављује да себи присваја оно што бива сиромасима. И заиста, немојмо кад вас молим, да тек онако протрчавамо мимо добити душама нашим, мимо лека за ране наше. Јер то је, то је понајвише лек што нам толику негу пружа, те тако уклања чиреве са душа наших да не остане (на њој) ни трага ни ожиљка, што не може бити код рана телесних. Јер ако човек небојено пута стави на рану своју лекове које му је лекар зготовио, на телу нужно остаје ожиљак, и с правом, јер је то што се лечи – тело. А овде, будући да је то што се лечи ‒ душа, кад она покаже своје благомислије, многу промену на боље прихвата, те тако све ране нестају као прашина када се подигне силан ветар. Писма су препуна таквих примера нама. Тако блажени Павле, када је од гонитеља Апостол постао, претходно рушећи Цркву, касније јој је невстоприводитељ постао.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νε’. Καὶ εἶπε Λάβαν τῷ Ἰακώβ· Ὅτι γὰρ ἀδελφός μου εἶ σὺ, οὐ δουλεύσεις μοι δωρεάν· ἀπάγγειλόν μοι, τίς ὁ μισθός σου; њен латински наслов је: Homilia 55. Et dixit Laban ad Jacob: Quoniam frater meus es tu, non servies mei gratis; dic mihi, quae merces tua (Gen.29:15). Грчки текст: PG 54, 479-486.