А Ревека позвавши сина својега млађега, рече му (уп.1Мојс 27,42) [1]
1. Видесте ли јуче и много благоразумије цариника, и неизрециво човекољубље Господарево, и свенадилазећу безосећајност Јудејâ? Видесте ли како је блажени Матеј[2] све нас поучио, тиме што је тако брзо (Господа) послушао, тиме што је толику промену (код себе) показао, да наши поступци, после благодати свише, зависе од слободног избора воље, и они врлине и они злоће, и да трудећи се можемо постати врлински, а опет, лакомислени будући ‒ у понор греха срљамо? То је, наиме, оно што нас разликује од бесловесних (животиња), то што нас је човекољубиби Бог почаствовао разумом[3] и у нашу природу уметнуо познање добра и зла. Нико, дакле, да се не изговара да не брине о врлини због незнања, или зато што нема никога да му покаже пут ка њој. Имамо, наиме, довољног учитеља – савест, и није могуће да ико буде лишен помоћи са те стране. Јер истовремено са обликовањем човека у њега је уметнуто знање тога шта треба радити, како би показујући сопствено благоразумије, као на некаквом вежбалишту у овом постојећем животу уважбавајући се за подвиге врлине, добио бојне награде за врлину, и помучивши се у кратком времену (постојећег живота) удостојио се победничких венаца у веку непрестаном; у пролазном овом веку врлину одабравши, у бесконачним и вечним вековима бесмртна добра уживао. Знајући то, мили моји, немојмо благородство своје продати, немојмо бити неблагодарни према толиком доброчинству, нити појуривши за привременошћу онога што се сматра задовољством, себи вечну муку припремити, него непрекидно гледајући пред собом Недремовно око што тајне размишљања (нашег) зна, тако све своје поступке да уређујемо, и оружјем Духа наоружавши се, и сопствено благоразумије показавши, привући ћемо себи помоћ свише, како бисмо уживајући савезништво отуда, и надјачавши непријатеља и противника, и његова лукавства безвредним учинивши, могли уживати она добра која је Господ најавио онима који Га љубе. Нико, дакле, да не гледа на напор врлине, него рачунајући добит што отуда настаје спремно да прихвати напоре врлине. Јер ако они што се овенчавају за ствари животне, и лудују за згртањем пара, све спремно прихватају, и унапред знајући и опасности на мору, и бродоломе, и нападе гусарâ, ни тако не оклевају, и то не могући имати поздања у погледу исхода, које ћемо ми имати оправдање не разодевјући се са свим трудом и усрђем за подвиге врлине ради бесмртних оних (добара)? И зашто бивамо тако незахвалини према Добротвору, и не размишљамо ни о већ дарованом нам, нити држимо на уму обећано, него такорећи све то забораву предајући, сав живот, као марва тек онако и залуд проводимо, не чинећи никакво старање о души, једино желудац разваљујући, и тиме намученом овом телу много мрцварење приређујући; због неумерености и преједања многога готовимо себи небројене ствари, а допуштамо да се душа глађу мучи? Премда је душа главнија од тела, кад она оде, мртвог га оставља. Треба, дакле, да и њој пружимо прикладну и одговарајућу храну, а не да и једном и другом наносимо штету показујући неумереност многу и овде и тамо: тело преко потребнога товећи, а душу приморавајући да се распада од глади. И оно чиме је Владика свију у смислу највеће срџбе једном запретио народу Јудејском, говорећи: Даћу вам не глад за хлебом, нити жеђ за водом, него глад за слушањем речи Господње (Ам 8,11) учећи нас да она глад може мучити тело, а ова глад погађа саму душу, исто то и сада (бива), оно што је Владика уместо одмазде онда запретио навести (на Јудеје), ми својевољно привлачино себи, и то док Бог о нама показује толико старање и уређује да заједно са чтенијем из Писама, имамо и опомену од учитељâ. Због тога молим љубав вашу сваку лакомисленост да одбацимо и мало се пробудимо и сав труд пренесемо на спасење душе. Јер тако ћете и ви привући себи благоволеније Божје у обиљу, а и ми ћемо поуку вама чинити усрдније, гледајући како савет вама на делу настаје. Па и земљоделац, када види прикладност земље како му даје многи принос плодова, и сâм са већом ревношћу креће у напре земљорадње, управо на тај начин и ми, ако видимо напредак ваш у (живљењу) по Богу, и да се трудите на делима показати то што ми говоримо, и сами ћемо учинити већи напор у поуци знајући да не сејемо по камењу, него сејемо семе у родну и плодну земљу.
2. Због тога вам свакога дана чинимо поуку, да бисте и ви отишли одавде извукавши нешто корисно, да вам се поступци врлине умноже, а и ми се радовали гледајући напредак ваш. Зар ми желимо говорити залуд и улудо, да добијемо похвалу од вас и да се запљескавши удаљите? Не (говорим) због тога — не било! — него због користи ваше. Мени је највећа и довољна похвала ако се неко од неваљалства обрати ка врлини, ако неко, претходно лакомислен, ревносан постане од опомињања нашега, то и мени доноси највећу похвалу и утеху, и вама добит многу и богатство духовно. Не сумањам, међутим, да ћете показати ревност многу, јер знам да сте од Бога научени и кадри и друге опомињати. Због тога ћу се, зауставивши овде савет о томе, прихватити уобичајене поуке из речи блаженога Мојсија, или боље: из онога што нам је преко њега Свети Дух казао, нешто мало на среду метнувши, отуда ћу вам гозбу приредити. Чусте пре неки дан како је Јаков, све урадивши по Ревекином савету, привукао на себе благослов очев, показавши похвално оно отимање, за које је имао и садејство Божје, те до дела дође оно око чега се трудио; но пошто се код тога многа завист код Исава рађала, и он се надаље на убиство спремао, јер таква је погибељност те страсти: она не стаје пре док онога који је њоме захваће не натера да се скотрља низ стрмине и прибегне безакоњу убиства. Јер корен убиства је завист. Тако је и на почетку било код Каина и Авеља. Јер и онај, немајући ништа ни мало ни велико да пребаци брату, када је видео брата да је на глас изишао код Господара свију по приншењу дарова, а себе како је због сопствене лакомислености одбачен постао, одмах је био побуђен на завист, и корен убиства изродивши се у души (његовој) одмах је и онај погубни плод показао, и убиство до дела довео. Тако и сада, Исав видевши брата како је благослов од оца добио, у срџби и зависти се на убиство спрема –настојао је убити брата.
Но, чудесна мати (њихова), осећајући то, опет показује нежну љубав материнску према детету, и даје му савет кадар избавити га из руку братовљевих. Позвавши, каже, сина свога млађег, рече му: Ево, Исав, брат твој, прети теби да те убије. Сада, дакле, послушај глас мој (1Мојс 27,43). Искуство нека те поучи, каже, да ти саветујем ствари корисне, и као што си послушавши моје речи привукао себи велике оне благослове од оца, тако и сада послушај глас мој како би могао избећи руке братовљеве. Тако ћеш, наиме, и себе ослободити опасности, и мене жалости. Јер он ће, ако се на то дрзне, с правом бити кажњен, а мени ће се напон бола са обе стране увећати. Послушај, дакле, глас мој и уставши бежи брату мојему Лавану, у Харан, и стануј са њим неке дане, док се не одврати љутња и гнев брата твојега од тебе и заборави шта си му учинио, и пославши позваћу те отуда, да не бих обездетила од вас двоице у један дан (1Мојс 27,43-44). Отиди, каже, брату мојему Лавану, и стануј тамо са њим. Вероватно ће и раздвајање и време моћи учинити нешто, ублажиће страст, завист ће попустити и настаће заборав онога што се десило са крађом благослова. И док заборави, каже, шта си му учинио. Он се, каже, с правом гневи, због тога се ваља склонити од навале његове, како би кад временом заборави на тебе, безбедно могао да се на крају овде настаниш. А да се син не би озловољио приморан да иде у туђину, гледај како (мати) теши душу младића, најпре казавши: Отиди Лавану, брату мојему. Зар те, каже, притискам да идеш неком странцу? Брату мојему, и стануј са њим неке дане. Кратко, каже, време, мало дана, док не престане гнев. Јер сад је срџба у њему најјача, и ни стид од оцам ништа не чини кад је једном захваћен том страшћу, нити има на уму љубав братску, него му је само до једног: срџбу задовољити. И пославши дозваћу те, каже, брзо отуда. Вратићу те. Отиди, дакле, смело, јер: Пославши вратићу те отуд; у страху сам од свега, за обојицу се бојим, да не останем без и једног и другог. Гледај памет мајчину, како сама од себе покрнута — или боље: предсказању Божјим и сада служећи — саветује сину оно на што је Христос опоменуо ученике, саветујући да не наваљују излагати се опасностима, него да узмицањем смирују манију страсти. Исто то и она предлажући сину, претходно га посаветовавши и утешивши душу његову, да се не озловољи због раздвајања, на крају жели и благословен повод за путовање му пружити, да не буде очигледно да одлази због зависти братовљеве, и да отац не сазна нити прави узрок путовања, нити зловољу Исављеву према њему. И ушавши, каже, Исаку, Ревека рече: Омрзну ми живот због кћери синова Хетових. Ако узме Јаков жену од кћери земље ове, шта ће ми живот? (1Мојс 26,46).
3. Обрати пажњу на то како је благолик повод нашла. Јер када Десница (Божја) сарађује свише, незгодне ствари приступачне постају, тешке – лаке. Пошто је, дакле, и она имала Бога свију сагласног са намером њеном, (Он) је све могуће што доприноси будућој икономији и спасењу детета (њенога) уметнуо у размишљање њено. Омрзну ми, каже, живот због кћери синова Хетових. Ако узме Јаков жену од кћери ове земље, шта ће ми живот? Овде се, чини ми се, наговештава лоша нарав кћери Исавових, и да су им оне биле претпоставка многога огорчења. Горе нам је, наиме, Божанско Писмо исприповедало да Исав је узео жене од Хетејаца и Евеонаца: И беху свадљиве Исаку и Ревеки. Хотећи, дакле, да подести (Исака) на то, (Ревека) само што му не каже: „Знаш како су ми невесте Исавове учиниле живот горким, и како се због неваљаства њиховог надаље према свим кћерима синова Хетових држим са омразом, сав народ због њих омрзнух. Ако се, дакле, деси да и Јаков од њих доведе жену, каква ће ми на крају бити нада спасења? Шта ће ми, наиме, живот? Јер ако ни оне (Исавове) не можемо поднети, ако и овај пожури узети себи жену од кћери истих ‒ оде нам живот”. Исак, чувши то и присетивши се невљалства њиховог: Призвавши, каже, Јакова благослови га и заповеди му говорећи: Немој узети жену од кћери Хананејских, него уставши иди у Меспотамију, у дом оца мајке твоје, и узми себи отуда жену, од кћери брата мајке твоје[4] (1Мојс 28,1-2). И није на томе стао, него хотећи да га учини спремнијим за путовање, опет додаје благослов и каже: Бог мој благословиће те, и узрашће те и бићеш у сабрањима народâ, и даће ти благослов Авраама, оца мојега, теби и семену твојему после тебе, да наследиш земљу борављења твога, коју Бог даде Аврааму (1Мојс 28,3-4). Гле Праведника овога, како му све унапред објављује и даје довољну попутнину на утеху, унапред му јављаујући и повратак, и наслеђивање земље, и не само да ће се надодати до мноштва, него и да ће сабрања народâ из семена његовог изаћи. Чувши то, син је испунио оно што је оцу угодно било и кренуо у Меспотамију, Лавану, брату мајке своје. Исав, опет, дознавши то, да: добивши благослов од оца, Јаков прими заповести да не узима жену од кћери Хананејских, него да се запути у Месопотатамију, као хотећи да исправи сопствену грешку, и оца себи склоним учини: Отишавши, каже, узе жену осим жена његових, кћер Исамила, сина Авраамовог (1Мојс 28,9). Виде ли, љубљени, са коликом памећу је нежна ова мати избавила Јакова од опасности наметнувши путовању (његовом) достојан вид, и нити Исав показа неваљалство, нит оцу (прави) узрок учини очитим, него и сину даде одговарајући савет, како би страхом могла обратити га да прихвати то што му говори, а и код оца (његовог) је произвела усаглашену (са својом) намеру? Стога је Праведник прибегавши речима њеним Јакова послао (на пут) опремивши га благословима својим.
Али, ако је по вољи и ако се нисте уморили, да видимо како Јаков чини путовање. Не мале ствари и ту ћемо моћи убрати, ако пазимо. Јер живот Праведникâ садржи сву поуку мудрољубља. Гледај, дакле, овога младића, који је у дому отхрањен, који никада искуство путовања није имао, ни боравка у туђини, нити друго некаквог злопаћења, како се прихвата путовња, и познај обиље мудрољубља. И изиђе, каже, Јаков од Студенца заклетве, и пође у Харан, и наиђе на (једно) место и леже да спава тамо, јер сунце зађе, и узе од камења (тога) места, и метну под главу своју, и заспа на том месту (1Мјс 28, 10-11). Виде ли мудрољубље неисказиво? Виде ли како су стари путовали? Муж који је у дому однегован — опет ћу, наиме, то рећи — који је толико дворење уживао — неразвијен је, каже се наиме, који у кући станује (1Мојс 25,27) — намеравајући да путује није имао потребу ни за запрегом, ни пратњом, ни попутнином, него већ (онда) апостолски опонашајући начин, тако се дохватио пута. И кад је, каже, сунце било на заласку, где се затекао, тамо је заспао. Узевши, каже, камен метну га под главу своју. Гледај мужевност младићеву, каменом се послужио уместо узглавља, и на земљи је заспао. Због тога, зато што је имао душу мудрољубиву, и мисао мужевну, и био ослобођен сваке фантазије животне, зато се и удостојио онога чудесног виђења. Такав је, наиме, наш Владика, када види душу благоразумну, која не мари много за постојеће ствари, много о њој показује старање.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νδ’. Καλέσασα δὲ Ῥεβέκκα τὸν υἱὸν αὐτῆς τὸν νεώτερον, εἶπεν αὐτῷ; њен латински наслов је: Homilia 54. Rebecca autem vocato filio suo juniore dixit ei (Gen.27:42). Грчки текст: PG 54, 471-479. Златоусти овде библиојски текст не цитира дословно. У грчком стоји: καὶ πέμψασα ἐκάλεσεν ᾿Ιακὼβ τὸν υἱὸν αὐτῆς νεώτερον καὶ εἶπεν αὐτῷ (И пославши (Ревека) позва Јакова, сина свога млађег и рече му).
[2] Беседе о царинику Матеју који је безпоговорно послушан Господу нема међу беседама на Постање. Очигледно да је између претходне и ове беседе Златоусти говорио о Матеју, будући да у другом параграфу каже: „Чусте пре неки дан (прекјуче? πρώην) како је Јосиф на Ревекин савет …‟
[3] Златоусти каже: логосом.
[4] Уз ово види примедбе 28,21; 28,22 и 28,131 и 28,132 код Еп. Атанасија.