А Исаву беше година четрдесет, и узе Јудиту, кћер Веила Хетејца, и Васемату, кћер Елима Евејца, и беху (оне) свадљивице Исаку и Ревеки (1Мојс 26,34-35)[1]
1. Хајде да и данас, ако је по вољи, прешавши оно што следи јуче казаноме, колико нам је могуће размотримо сваку поједину од написаних (тамо речи) како бисмо извукавши отуда корист, тако се удаљили кући. Да видимо, дакле, почетак онога што је прочитано. А Исаву, каже, беше година четрдесет, и узе Јудиту, кћер Веила Хетејца, и Васемату, кћер Елома Евејца, и беху оне свадљивице Исаку и Ревеки (1Мојс 26,34-35). Гледај колико тога се из ових речи може научити. Због чега нам је (Писмо) назначило број година Исава? Не напросто, него како бисмо ту дознали старост Исакову, да је на крају доспео у поодмакле (године). Јер ако се присетимо претходно казанога, да је и он имао четрдесет година када је узео Ревеку, а да је када је добио синове имао шездесет година, знаћемо да је сада, ступивши у стоту годину, био у најдубљој старости. Будући да нам, наиме, намерава приповедати (догађаје) после тога, да је услед старости имао слабије очи, због тога је назначило број година Исава, како бисмо по томе тачно знали године Исака. Због тога је говорило: А Исаву беше година четрдесет. А затим, да бисмо познали и дрскост тога сина, и да је из народâ из којих није требало довео невесте, објавило нам је да је једна била из рода Хетејскога, а друга из Евејскога, премда је требало да се ни на шта од тога не одлучи знајући колики је труд Праотац учинио заповедајући слуги својему да невесту Исаку доведе из његовога племена, и да је мајка њихова, Ревека, из Харана дошла. Но, како би од самих почетака показо неумесност своје нарави, (Исав) је пожурио да их доведе. А како бисмо дознали тврдоглавост тих жена, Писмо каже: И беху свадљивице Исаку и Ревеки. И шта је теже од таквога неваљалства, кад оне дужне свако поштовање указивати, не само да не чине то, него се и на свађу спремају? А све то нам приповест не назначује тек онако, него како би после тога, кад видиш Ревеку како према Јакову много благоволеније показује, сазнао да ту ствар није радила без основа. За сада, међутим, да не истрачавамо испред следа (догађаја), него да следимо саме речи (Писма). И би, пошто остари Исак и ослабише очи његове с видом (1Мојс 27,1) — јер не могаде, каже, од старости више видети — И позва Исава, сина својега, старијега, и рече му: Сине мој, ево остарих, и не занм дан кончине моје. Сада, дакле, узми оружје своје, тоболац и лук, и изиђи у поље и улови ми ловину, и спреми ми јела, као што ја волим, и донеси ми да једем, да те благослови душа моја пре но што умрем (1Мојс 27,1-4). Обрати вде, љубљени, пажњу на неисказиву мудрост Божју, како је отац то заповедио Исаву показујући природну љубав родитељску, а мудри и доброумешни Владика уређује да Његово предсказање буде доведено до дела преко Ревеке, поучавајући нас колика је снага врлине и благости нарави. Јер онај и по првородству и по расположењеу оца према њему, сматрајући да има првенство, одједном се без свега тога нађе, пошто није хтео учинити што је до њега, а овај, будући да је сам од себе био врлински, и да је имао помоћ свише као саборца, и мимо воље очеве привлачи на себе благослов. Јер ништа није снажније од човека којему Десница (Божја) помаже. Дакле, све тачно гледај како би познао обиље икономије (Божје) и то како један у сваму уживајући помоћ свише бива достојан садејства, тако да благослов очев на њега буде пренесен, а други све промашује, сам себе издајући неваљалством нарави. А Ревека, каже, чу кад Исак говораше Исаву, сину својему. И отиде Исав у поље да улови ловину оцу својему. А Ревека рече Јакову, сину своме млађем (1Мојс 27,5-6). Зашто је (Писмо) придодало: млађем? Пошто је горе казало: Позва Исак сина својега, старијега, да бисмо знали са ким сада Ревека разговара, каже: млађем, то јест: Јакову. Ево, ја чух оца твојега када рече Исаву, брату твојему, говорећи: Донеси ми ловину, и спреми ми јела да једем, и благословићу те пред Господом, пре но што умрем (1Мојс 27,6-7). То сам, дакле, чула од оца твојега док је говорио брату твојему Исаву. Сад, дакле, сине, слушај ме шта ти ја заповедам, и отишавши овцама, узми ми отуд два јарета млада и добра, и спремићу их за јело оцу твојему, како воли, и унећеш их оцу твојему, и јешће, да те благослови отац твој пре но што умре (1Мојс 27,6-10).
2. Гле нежне љубави мајчине, или боље: икономије Божје. Јер Он је био тај који је њу на тај савет побудио и учинио да све буде добро уређено. Виде ли најбољи савет мајчин? Гледај и смотреност Јаковљеву, и како одговором показује кротост своје нарави. Рече, наиме, мајци својој: Брат мој Исав је човек космат, а ја сам човек гладак, да ме не опипа отац, и бићу пред њим као обмањивач, и навешћу на себе проклетство, а не благослов (1Мојс 27,11-12). Много благоразумије и обзир сина према оцу. Бојим се, каже, да ми труд не испадне на супротно, да не буде да се противим вољи очевој, те да уместо благослова навучем на себе проклетство. А шта (каже) Ревека, чудесна и нежна (мајка)? Будући да то није радила по својој вољи, него је служила предсказању свише, сав труд чини да уклони страх синовљев, и удахне му смелост, тако да савет доведе до дела, и не обећава му да ће моћи преварити оца и сакрити се, него шта (каже)? На мене проклетство твоје, чедо! Само послушај глас мој и отиди донеси ми (1Мојс 27,13). Ако би, каже, и настало нешто такво, сâм нећеш претрпети никакву штету. Немој се, дакле, бојати, него се поуздај, послушај глас мој и чини оно што ти саветујем. То је уистину нежна љубав мајчина: бити спремна да за дете све прихватити. То казавши, успела је изагнати страх из сина. И он отишавши узе и донесе мајци својој, и она спреми јела као што воли отац његов. И узевши, каже, Ревека одело сина њеног старијег, оно лепо, које беше код ње у кући, обуче Јакова, сина својег млађег, и коже од јаради обави око мишица његових и на голи врат његов, и даде јела и хлебове које спреми у руке Јакову, сину својему, и он унесе оцу својему (1Мојс 27,14-18). Запази овде, заједно са родитељском љубављу и многу мудрост Ревекину. Пошто је, наиме, претходно (Јаков) казао да је (Исав) космат, а он гладак, обуче му одело Исављево, и кожама га обави, и одасвуд га обмотавши да обмана до дела дође, давши му јела и хлебове у руке, припреми га да се прикаже оцу. Обрати овде опет пажњу на то како је све било ствар вишње благодати. Јер када ми учинимо што је до нас, обилно ћемо уживати и садејство Божје. Да не бимо били лакомислени, нити запуштени, Он хоће да и ми нешто допринесемо, како би се тако и оно што је до Њега показало, те да не буде све ствар помоћи свише, него и ми треба нешто да допринесемо; нити опет све тражи од нас, знајући обиље слабости наше, него следећи своје човекољубље и хотећи да добије некакв повод да покаже своје човекољубље, чека да буде учињено оно што је до нас, што се и сада десило. Пошто су, наиме, и Јаков и Ревека учинили оно што је до њих требало да настане: он послушао савет мајчин, а она испуни све што је до ње било, тада је на крају и добри Бог учинио да се оно што је од свега најтеже са лакоћом изврши: (то наиме) да драма обмане не буде очигледна Исаку. Пошто је, наиме, (Јаков) принео јела оцу, овај рече: Ко си ти, чедо? И рече Јаков оцу својему: Ја сам Исав, син твој прворођени, учиних ти како си ми рекао. Уставши седи и једи од ловине моје, да ме благослови душа твоја (1Мојс 27,18-19). Замисли са коликим је страхом Јаков изговарао те речи. Јер он који је на почетку казао мајци: Бојим се да не наведем на себе проклетство, а не благослов, сада у коликом страху је био толику драму глумећи? Но пошто је Бог био тај који је сарађиво, све је дошло до дела. И шта, могао би неко казати, Бог је био сарадник код такве лажи? Немој тек тако испитивати то што се десило, него дознај циљ, да се то није десило због некакве животне похлепе, него се трудио привући себи благослов очев; иначе, ако ћеш напросто истраживати то што се десило, а не свуда циљ тражити, гледај да и Праоца чедоубицом назовеш[2], и Финеса човекоубицом. Но, нити је онај чедоубица, него и веома нежан отац, ако је ико други (такав био), нити је овај (последњи) човекоубица, него пре одвећ велики ревнитељ. Јер и један и други су радили оно што је Богу угодно. Због тога се онај први због послушности многе удостојио награде свише, а други се због ревности слави. Устаде, каже, Финес и умилостиви (Пс 105,30). Ако је, дакле, код њих убиство и чедоубиство угодило, будући да је по вољи Божјој настало, и не обраћамо пажњу на оно што бива, него на циљ тога што бива, и на намеру оних што точине, онда много пре и овде тако ваља рачунати.
3. Немој, дакле, гледати на то да је била лаж то што Јаков говори, него имај на уму то да је Бог уредио да се све тако догоди хотећи да до дела доведе предсказање своје. А како би познао да је Бог био тај који све олакшава и ствари тешке лаким чини, гледај како Праведник није био у стању сагледати обману, него верује ономе што је Јаков казао, и науживавши се јелâ узвраћа му благословима. И Исав се није вратио из лова док све није добило крај, како бисмо по свему познали да је то што се десило било по вољи Божјој. А Исак, каже се, рече: Шта је то што (тако) брзо нађе, о чедо? А он рече: Што даде Господ Бог твој преда ме (1Мојс 27,20). Јаков је још увек у страху стајао и страх му се увећавао, и све се дешавало како бисмо по томе познали да човекољубиви Бог не показује свој промисао тек онако, ако не види да и од нас настаје ревност многа. Немој, љубљени, сад протрчати мимо те борбе (у Јакову), него обрати пажњу на то да је у свему био у опасности, да је био у страху и трепету да некако уместо благослова не буде изложен проклетству. А затим, каже, рече Исак: Приђии ми да те опипам, чедо, да ли си ти син мој Исав, или не? (1Мојс 27,21). Праведник се по гласу (Јаковљевом) мало двоумио, но будући да је икономија (Божја) требало да дође до дела, није било допуштено да увиди обману. И приђе, каже, Јаков, и опипа га (Исак) и рече: Глас је, глас Јаковљев, а руке, руке Исавове! И не познаде га (1Мојс 27,22-23). Гле како се показује да је све било ствар благодати Божје што све припрема: и њега да ништа од онога што се дешава не увиди, и Јакова да добије благослов очев. И не познаде га, каже, јер беху руке његове као руке Исавове … И рече: Да ли си ти син мој Исав? (1Мојс 27,23-24) Гле како Божанско Писмо опет показује да се Праведник двоумио. Јер рекао је: Да ли си ти син мој Исав? Како бисмо и по томе опет познали да је отац све радио савладан природном љубављу родитељском, а Бог, који унапред види ствари будуће, и по врлини нарави карактерише и показује слуге своје, тако је све уређивао. И рече, каже, ја сам! (1Мојс 27,24) Пошто је, наиме, рекао: Да ли си ти син мој Исав? И овај рекао: Ја сам! (Исак) је рекао: Принеси ми и јешћу од ловине твоје, чедо, да те благослови душа моја (1Мојс 27,25). Јаков се једва једном на крају ослободи страха. И принесе оцу јела и унесе вина, и пијаше. И рече му: Приђи ми и пољуби ме, чедо. И кад је пришао, пољуби га, и омириса мирис одеће његове, и благослови га, и рече (1Мојс, 27, 26). Гледај смотреност Божанскога Писма. Пошто је (Исак) питао: Да ли си ти Исав? А овај рекао: Ја сам! И опет, опипао га и мало се двоумио због гласа, запавши у подозрење и сумњу, опет га питао: Да ли си ти син мој Исав? И овај казао: Ја сам! И затим му принео и овај јео, тада, каже (Писмо): Пољуби га, и благослови га. Да не би неко помислио да је благослов дао личности Исава, него ономе којега је пољубио, због тога је Божанско Писмо напоменуло: и пољуби га, и благослови га, њега којега је пољубио. Омириса, каже, мирис одеће његове и благослви га, и рече: Гле, мирис сина мојега, као мирис поља пунога, које благослови Господ. И да ти дâ Господ од росе небеске, и од плодности земље, и мноштво пшенице и вина (1Мојс 27,27-28). Да дâ, каже, теби који си (ми) јела принео, којега сам пољубио. И да ти служе народи (1Мојс 27,29). Гле како му је (најпре) пожелео обиље неопходних ствари, а тек затим власт над народима, већ унапред најављујући будуће богатство и да ће се умножити потомци његови. И да ти се поклоне кнезови (1Мојс 27,29). Не само да му жели покоравање народâ, него и кнезова. И буди господар брату твојему (1Мојс 27,29). Гле како Праведник и незнајући служи намери Божјој. И све је то уредио зато да би овај који је због врлине достојан, да би он добио благослов. И поклониће ти се синови оца твојега (1Мојс 27,29). Божанско Писмо синовима обично назива свако потомство, као и овде, синови оца твојега, као кад би неко казао: они који ће бити од семена Исавовог. Јер Исак другог сина није имао, него једино њих. Проклет који те куне, а благословен који те благосиља (1Мојс 27,29). Ево врхунца благослова, ево главног од свих добара: бити благословен. Виде ли човекољубље Божје? Који је био у страху да не навуче на себе проклетство уместо благослова, не само да у толиком обиљу прима благослове од оца, него се они који се подухватају њега клети – проклињу. Научимо одавде да када неко хоће своје послове уређивати према ономе што је Богу угодно, толико ужива садејство свише да га има у осећају самог искуства ствари. Ко се, наиме, не би запрепастио и задивио неисказивој икономији Божјој, томе да се Исав није вратио из лова све док претпоставка оне драме није добила крај и Јаков се повукао добивши благослов од оца? Томе, наиме, хотећи да нас поучи, блажени Мојсије је навео: И би, кад престаде Исак благосиљајући Јакова, сина својега, и би, чим изађе Јаков од лица Исака, оца својега, гле, Исав, брат његов, дође из лова (1Мојс 27,30).
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νγ’. Ἦν δὲ Ἠσαῦ ἐτῶν τεσσαράκοντα, καὶ ἔλαβε τὴν Ἰουδὶθ θυγατέρα Βεὴλ τοῦ Χετταίου, καὶ τὴν Βασεμὰθ θυγατέρα Ἐλὼμ τοῦ Εὐαίου, καὶ ἦσαν ἐρίζουσαι τῷ Ἰσαὰκ καὶ τῇ Ῥεβέκκᾳ; њен латински наслов је: Homilia 53. Erat autem Esaü annorum quadraginta, et duxit Judith filiam Beel Chettaei, et Basemath filiam Elom Evaei, et exasperabant Isaac et Rebeccam (Gen.26:34-35). Грчки текст: PG 54, 463-471.
[2] Авраама, због тога што је Исака принео на жртву.