И посеја Исак (жито) у земљи оној, и нађе устостручен јечам у години оној (1Мојс 26,12) [1].
1. Остатке јуче казанаога је данас неопходно дати љубави вашој и прихвативши се следа речи (Св. Писма) опет видети колико старање свише ужива праведни Исак. Јер Онај који је спречио његов силазак у Египат казавши: Борави у земљи тој, и бићу с тобом (1Мојс 26,3), тако га у сваму усправља да се не много касније код цара Герарскога завист јавља. Гледајући, наиме, како му се благостање свакога дана увећава, (становници Гераре) на крају бејаху у страху од становања тога мужа тамо, те га приморавају да се одсели отуда. Вреди чуди и саме речи Божанскога Писма, како бисмо у свему видели благоволеније Божје, које показује према слугама својим. И посеја, каже, Исак (жито) у земљи оној, и нађе устостручен јечам у години оној (1Мојс 26,12). Обрати пажњу на мудрост Божју, како Праведнику показује да Творац природе будући, из безизлаза може излаз понудити, Он који је од почетка земљу својом заповешћу побудио на рађање плодова, удесио је да Праведник на земљи пожње класја стоструко од онога што је посејао, у исто време и њега поставивши у веће благостање, да ни у каквој потреби не буде, а и њих[2] на делима поучавајући колику помоћ свише Праведник ужива. Умешан будући и мудар, Он често истим стварима и (слугама) својим добро чини, и оне што још лутају припрема да науче силу Његовог примисла. Исто то је и после тога урадио у Египту, на њих одмазде наводећи, а народ Израиљски чувајући некажњеним. Јер (Египћани) су познали силу Бога и Творца свију не само по гневу (Његовом) на њих, него и по промислу (Његовом) о онима[3]. И ови опет, поучили су се свенадилазећем човекољубљу Божејм о њима, не само по промислу и старању о њима, него и по томе што су гледали оне где свакога дана ударце примају. И истим стварима показивао је и својима и противницима обиље своје силе. И саме стихије, наиме, показују своје служење и послушност слугама (Божјим), када је Господар благохотно према њима расположен. То се може видети и код овога Праведника. Оно што природа земље иначе не би показала, то се заповешћу Бога свију сада показује, донела је толики принос да је Исака одједном довела у богатство много. Јер, благослови га Бог, и уздиже се човек, и напредујући већи биваше, док не постаде веома велик (1Мојс 26,12-13). Пошто се, наиме, тада у тим стварима састојало благостање Праведницима — у обиљу земље и мноштву стадâ — због тога (Писмо) каже: Благослови га Бог, и уздиже се човек, (што је) уместо (да каже): Богат постаде, и то не просто богат, него и: већи, каже, биваше, док не постаде веома велик. Помисли, колика је то ствар била: добити стоструко од онога што је посејао. А ако ти се то чини великим, обрати пажњу на напон човекољубља Божјег, које је када је прошло неко време показивао према нама. Јер онима што после Његовог доласка (у телу) учествују у врлини, обећао је не само стоструко овде понудити, него и вечни живот и Царство небеско на уживање. Виде ли штедрост Владичину? Виде ли колико нас је Долазак Јединороднога даровао? Како је издејствовао промену неизрецивих ствари? То, дакле, сваки поједини у себи размишљајући и гледајући разлику, шта је било то што онима пре благодати обећава понудити, а шта после благотади, да прослави макар и тиме безгранично човекољубље Његово, и да не приписује све прмени временâ. Али, ваља се вратити на след беседе и видети како они у Герари гледајући велико благостање Праведника западоше у љубомору те наваљуваху да га протерају отуда. Позавидеше му, каже, Филистеји (1Мојс 26,14). Затим је Божанско Писмо, хотећи да покаже у чему се љубомора показивала, додало: И све бунаре које ископаше слуге у време оца његовог, затрпаше их Филистеји и напунише их земљом (1Мојс 26,15). Обрати пажњу на то колика је злоба тамошња, да су и на водама позавидели Праведнику, и ни цар који је у толиком богатству био, није имао снаге задржати завист, него каже: Отиди од нас, јер си постао моћнији од нас веома (1Мојс 26,16). Нразборитост многа. Због чега, наиме, прогониш Праведника? Да није чиме нашкодио твојима? Таква је, међутим, завист, не ради ништа са разлогом. Требало је, наиме, да цар, гледајући Праведника како ужива толико благоволеније код Бога свију, њега више двори, више служи, како би и сâм, указивањем части њему, привукао себи помоћ свише, а он не само да то не чини, него наваљује истерати га и каже: Отиди од нас, јер си постао моћнији од нас веома. Таква је завидљивост, не прихвата мирно срећу других, него мисли да је срећа ближњега сопствена несрећа, и изједа се код добара ближњега, што се и овде десило. Јер цар, сав град у власти имајући и све у страху од себе држећи, странцу, луталици, који се одавде тамо, и отуда овде сели, каже: Отиди од мене, јер си постао моћнији од нас веома. И заиста је био моћнији, у свему имајући савезништво свише, док га десница Божја чува. И где прогониш Праведника? Не знаш ли да где год да оде, у рукама Господа својега је? Није те искуство самих ствари научило да је рука Божја та која је Праведника учинила гласовитим? Због чега, дакле, тиме што прогониш Праведника показујеш незахвалност према Гоподару његовом; и многа исправност тога мужа није могла надјачати завидљивост твоју, него свладан том страшћу хиташ до дела довести завист, и опет припремаш пресељење ономе који ти ништа нажао није учинио? Не знаш ли да ако га примораш да у саму пустињу оде, он тако умешног Владику има да ће га и тамо доспелога, много гласовитијим показати? Јер ништа није јаче он човека што савезништво свише ужива, као што ништа није слабије од онога што је лишен помоћи отуда.
2. Виде ли, љубљени, поквареност намере цара Герарскога и свих што тамо живе? Гледај и многу кротост Праведникову, како се није умислио, нити је гледајући где на самим стварима многа Божја помоћ њему бива, устао на цара поуздавши се у силу Онога што му помаже, него је као (обичан) неки муж, без заступника, што ниоткуда никакву помоћ не ужива, тако са кротошћу многом, нити једном речи се не супроставивши цару, чинио оно што му је овај заповедио, одмах се отуда дигао и далеко (од Гераре) дошавши, смирио пламен оне страсти, истовремено показујући свенадилазећу кротост своју, и стаст цареву смирујући. И отиде оданде, и настани се у удолини Герарској (1Мојс 26,17). И оно што је Христос дошавши заповедио ученицима говорећи: Када вас гоне, бежите у други град (уп. Мт 10,23) то је овај већ на делима испуњавао. И као што је Давид смирујући многу завист Саулову, повлачењем (својим у пустињу) себе спасавао и смиривао распаљеност многу Саулову, на исти начин је и Праведник овај испуњавао апостолску ону изреку: Подајте места гневу (Рм 12,19), и напустивши град, изиђе, каже, у удолину. Гледај га, међутим, и тамо, како са кротошћу многом показује постојаност. Јер страхоте нису на томе стале, него и када је доспео тамо и хтео да ископа бунаре, (становници Гераре) похиташе да се боре свађају са њим. Ископа, каже се наиме, бунаре које су слуге оца његовога начинили, и које затрпаше Филистеји, и надену им имена која им надену (његов) отац. И копаше, каже, слуге Исакове, и нађоше бунар воде живе — што је уместо да каже: која одоздо извире — и спорише се пастири герарски говорећи да је вода њихова (1Мојс 26,18-20). И ни ту се Праведник не прси, нити супротсавља, него се и пред пастирима повлачи. То је, наиме, уистину кротост: не када неко мирно подноси неправду од моћникâ, него када се повлачи и пред онима за које се сматра да су незнатнији, јер ту човек све може приписати кротости увређенога, а тамо би можда неко рекао: показује кротост зато што се не може супротставити сили онога који му чини неправду. Но како би знао да је и код цара показао кротост, не због власти његове, него због нарави своје, гледај како исто то чини и код пастирâ. И као што је онај говорио: Отиди од нас, и овај је одмах када је примио наредбу, узмицао, тако и сада, кад пастири наваљују претити му и својатати бунар, он се повлачи. И како би после тога имао стално познање неправде, даје име бунару по томе што се десило. Пошто су, наиме, (пастири) показали отворену неправду: Назва, каже, име места бунара Неправда (1Мојс 26,20). И надаље име тога места беше као поука на бакарном стубу свим следећим (поколењима), како кротости Праведникове, тако и неразумности пастирâ. Јер је име тога места свакога који је дознао узрок таквог именовања припремила да с једне стране позна врлину његову, а са друге обиље злоће њихове. И обрати пажњу како и он увећава своју врлину, у свему показујући кротост своју, а и они, обиљем злобе и невољно Праведника показују блиставим. Јер не задовољивши се (тиме), кад је други бунар ископао, опет се намећу. Јер каже (Писмо): Дигавши се оданде, ископа други бунар, и расправљаху се и око њега, и назва га: Непријатељство (1Мојс 26,21). Обрати опет пажњу на памет Праведникову. Овде (пастири), како се чини, нису сасвим узели бунар, него се расправљајући се и гледајући очигледност неправде – одвратише. Због тога га је назвао Непријатељство, зато што је постао предмет непријатељства. И свакодневно, текорећи, од домородаца такве ствари трпећи, није се зловољио, нити је малодушност показао, нити је у себи помислио, нити казао: Нисам властан ни бунаре имати, да нисам остао без помоћи свише? Да се нисам лишио промисла Господаревог? Ништа од тога није помислио, нити изговорио, него је све подносио са свом кротошћу. Због тога је уживао више савезништва вишњег. То што се дешавало било је, наиме, такорећи вежабалиште врлине Праведникове. Дигавши се, каже се наиме, ископа други бунар, и око њега се не спорише, и назва име његово: Ширина, говорећи: Зато што нам сада Господ рашири, и умножи нас на земљи (1Мојс 26,22).
3. Гле благоразумија Праведниковог. Кад се они латише тога да претходне бунаре присвоје себи, није се озловољио, није противио, него је само именовањем бунарâ оставио неизбрисив спомен на злобу њихову. А овде, опет, пошто није било никога да се супротставља, него је без икакве бојазни уживао (плодове) напора својих, он све посвећује Богу. Назва га, каже: Ширина. А затим тумачи то име, због тога га, каже, зовем Ширина: што нам рашити Господ, и умножи нас на замљи. Виде ли намеру богољубиву, како усред потешкоћа будући не чини никакв спомен (на њих), него само ваљаних ствари се присећајући, узноси благодарење Њему и каже: Јер нам рашири Господ и умножи нас на земљи. Бог, наиме, ништа тако не прихвата као душу благоразумну и благодарну; и свакога дана небројена добра чинећи свима нама, који хоћемо и који нећемо, који знамо и који не знамо, ништа друго од нас не тражи него: знати за благодарност Њему за то што је на нама настало, како би нам и за то[4] опет пружио већу награду. А да би то познао, гледај овога Праведника како се због благодарности многе опет удостојио јављања свише. Пошто је, наиме, дао довољан доказ сопствене врлине и код становника Гераре, и код цара што га је отерао, и код пастирâ што су себи присвајали бунаре, човекољубиви Владика, као хотећи да утегне усрђе његово, и прихватајући многу кротост његову, пошто (Исак): Узиђе оданде на Студенац заклетве, јави му се Господ у ноћи оној и рече: Ја сам Бог Авраама, оца товијега, не бој се, јер сам с тобом, и благословићу те, и умножићу семе твоје због Авраама, оца твојега (1Мојс 26,23-24). Јави му се, каже, у ноћи оној. Обрати пажњу на старање Божје (о њему). Како би га, наиме, окрепио и припремио да има поуздања, јавља му се и каже: Ја сам Бог Авраама, оца твојега, који је оца твојега славним учинио и у толику гласовитост поставио, и њега странца, гласовитијим од домородаца учинио. Ја сам тај који је њега опремио да се тако умножи и који у свему о њему велики промисао показује. Ја сам. Не бој се, дакле. Шта значи: Не бој се? Нека те не чуде те ствари, то што те Авимелех гони, што ти пастири неправду чине. Много таквих ствари је и отац твој претрпео, и због тога се блиставијим показао. Немој, дакле, да те то плаши, јер: Ја сам с тобом. Допуштам да такве ствари бивају због овога: уједно хотећи да кротошћу покажеш своју врлину, а и да поквареност њихове намере свима очита буде, како би те и за то овенчао. Јер с тобом сам. Због тога ћеш бити несавладив, силнији од оних што ратују против тебе и јачи од оних што ти прете. Промисао мој ће те предметом зависти учинити. С тобом сам, и благословићу те, и умножити семе твоје због Авраама, оца твојега.
Обрати пажњу на човекољубље Божје. Казавши: Ја сам Бог Авраама, оца твојега, и показавши како је усвојио Праоца, Бог као да је вредним држао себе назвати Авраамовим, и казати да је Господар икумене ‒ Бог једнога човека; не сводећи своје владичанство на Праоца, него показујући много благоволеније о њему. Тако га, каже, усвојих да ми је вредан колико сви други (заједно). Зато ћу умножити семе твоје због Авраама, оца твојега. Многе узвратне дарове дугујем њему за послушност према мени, због њега ћу, дакле, умножити семе твоје; у исто време је ободрио Праведника, и пдесећањем на оца побудио га на опонашање, да покаже исту са њим врлину. А затим, пошто му је обећао толика добра: Подиже, каже, (Исак) тамо жртвеник, и призва име Господње, и постави онде шатор свој (1Мојс 26,25). Шта значи: Подиже тамо жртвеник? Благодарења је, каже, тамо узнео Владици за то што је толико о њему показао старање. И ископаше онда слуге Исакове бунар (1Мојс 26,25). Надаље Праведник бива на сигурном, јер Онај који је казао: С тобом сам, и: благословићу те, и: умножићу семе твоје, Тај му је уједно и гласовитост даровао и учинио да свима за углед буде. Гледај, наиме, онога Авимелеха који је похитао да га отера и рекао: Отиди од нас, како сад к њему долази. Дође, каже се наиме, Авимелех (код Исака), и девер његов, и заповедник војни, и рече им Исак: Зашто сте дошли к мени? Ви сте ме омрзли и одагнали од вас (1Мојс 26,26-27). Гледај колика је кротост Праведника. Гледајући њих који су га одагнали и толику мржњу према њему показали, а сада у својству молиоца к њему дошли, није се погордио, нити узнео још увек свеже имајући сећање на оно што му је Бог говорио, нити је поуздавши се у силу Господареву устао на цара, него им опет показујући уобичајену кротост са благошћу многом каже: Зашто сте дошли к мени? Ви сте ме омрзли, и одагнали од вас. Због чега, каже, прихватисте доћи к мени, отераном, омраженом? И рекоше: Видевши видесмо да је Господ с тобом, и рекосмо: Да буде заклетва имеђу нас и између тебе, и да склопимо с тобом савез: да не чинимо међу нама зло, пошто се ми не гадисмо тебе, и ко што се добро понесмо према теби, и одасласмо те с миром, и сад благословен си од Господа (1Мојс 26,28-29).
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία νβ’. Ἔσπειρε δὲ Ἰσαὰκ ἐν τῇ γῇ ἐκείνῇ, καὶ εὖρεν ἐκατοστεύουσας κριθὴν ἐν τῷ ἐνιαυτῷ ἐκείνῷ; њен латински наслов је: Homilia 52. Seminavit autem Isaac in terra illa, et invenit centuphcans hordeum in anno illo (Gen.26:12). Грчки текст: PG 54, 456-463.
[2] Становнике Гераре.
[3] Израиљцима.
[4] Што знамо за благодарност.