Беседа педесет прва

И настаде глад у земљи, мимо претходне глади која настаде у време Авраама (1Мoјс 26,1)[1]

1. Опет бих да се дохватим поуке вама из онога што следи после недавно казаног, а како бисте тачно знали где пре неки дан окончасмо беседу и одакле је данас ваља преузети, неопходно је љубав вашу подсетити (на то). Јер ако ви сами то можда заборависте зато што вас многе бриге вуку, мени, међутим, приличи довести вас до подсећања, како би вам тим подсећањем беседа која ће данас бити казана јаснија постала. Знате да претходно приповедајући богољубље Ревекино, и отуда на Исава и Јакова прешавши, дођосмо до оног места где где је Исав предао првенство Јакову јело (од Јакова) добивши, због пожуде за храном себе је лишио првенства. А то није било тек онако, него да се на делима испуни прорчанство Божје, оно које говори: Јакова заволех, а на Исава омрзох (мал 1,2-3). Пошто је, наиме, као Бог предвидео будуће, унапред је огласио и врлину једнога, и поквареност другога. А шта значи првородство? Ако ми онда време није допустило казати љубави вашој, неопходно вас је сада томе поучити. Сматрало се у давнини да је то највећа част, а претпоставку те части имало је у овоме. Када је Бог свију хтео отпустити народ Израиљски из Египта, и ослободити тираније фараонове, због обећања Праоцу, цар египатски противећи се томе и хотећи тада да их задржи, Владика, после различитих удараца, наводећи онај последњи ударац, готово је својим рукама припремио Египћане да отерају народ Израиљски. Наредио је, наиме, да сви прворођени у Египту одјењдном буду побијени, и у сваком дому су се могле видети сузе и чути запомагања, сматрали су да претња неће на томе стати, него су очекивали да ће смрт идући (даље) на све прећи. Пошто је, дакле, смрт одједном стигла све прворођене у Египту, а Израилићани добивши помоћ свише трајаху неповређени, Бог свију и тиме показујући благоволеније о њима, заповедио је да за уништење оних првенаца, јудејски првенци надаље Њему буду посвећени. Ту је и племе Левијево било одређено за свештенослужење, и од онда су не само првенци људи били посвећени Богу, него и првенци бесловесних животиња, и напросто свега. И постојала је наредба која заповеда указивати част и за људе и за чисте[2] животиње. Ако ово законодавство јесте касније настало, то о првенцима, ипак од искона и почетака су људи сматрали да они који отварају утробу мајке имају више првенства. Ту, дакле, част коју је Исав имао од природе, пренео је због властитог неуздржања на брата. И један је и оно што му је од природе дато изгубио, а други и оно што од природе није имао, то му је припало. И пошто му је то свише било даровано, због тога му је и Ревека, име му наденувши — Јаков га је назвала, што значи истискање — као што је и Исав, после благослова очевих њему, јадајући се говорио: С правом се назва име његово Јаков, јер ме спотаче[3] већ ово је други пут, и првородство моје узе, и сад узе благослов мој (1Мојс 27,36). Обрати пажњу на то колика је била памет старих, или боље: колика је мудрост Божја, да је жене припремила да не надевају имена деци тек онако и како се деси, него је у имену дететовом било уметнуто предназначење онога што ће бити. И ретко ћеш наћи да су деца истоимена са родитељима (њиховим), него ако отац намерава наденути име детету, необично неко и ново име му даје, е да преко њена наговести нешто од онога што ће бити, и мајка, опет, (исто чини). Тако је Ламех, сину име дајући, њега назвао Ноје, те додао говорећи: Он ће нас одморити (1Мојс 5,29). Тако ћеш свако име са тачношћу испитујући свакако наћи да нешто наговештава, а не као што сада чине, напросто и како се деси трудећи се да по родитељима надевају имена, него им је сав циљ био у томе да стални спомен преко имена утисну у пород.Да видимо, међутим, шта нам после измене првенства блажени Мојсије приповеда о оцу њиховом и како се, као што је код Праоца (Авраама) било, и овај када је глад завладала удостојио многога старања вишњег, и због властите врлине, и због обећања датог Праоцу. И настаде, каже, глад у земљи, мимо претходне глади која настаде у време Авраама (1Мојс 26,1). Да не би помислио како говори о оној глади, због тога је навео: мимо глади (у време) Праоца, што је уместо да каже: Друга сад глад захвати земљу у време Исака, каква је била и она у време оца његовог. И оскудица најнеопходнијих ствари све је бацила у немир највећи и терала их да се селе се из домова и склањају у она места где се могло наћи обиље потрепштина. Стога и Праведник овај посматрајући глад: Пође, каже се, Авимелеху у Герару (1Мојс 26,1). Ту је, наиме, и Авраам после повратка из Египта отишао. А вероватно је и овај због тога тамо отишао, хотећи да се отуда запути у Египат, да је тако чуј од Писма које говори: Јави му се, каже наиме, Бог и рече: Немој сићи у Египат (1Мојс 26,2). Не желим да се, каже, спремаш на дуг онај пут, него да овде остајеш. Али не пуштам те ни да добијеш искуство тескобе, него ћу обећање дато твојему оцу до дела довести, и оно што је њему обећано на теби ће се остварити, ти ћеш дочекати свршетак обећања њему датих. Немој сићи у Египат, настани се у земљи коју ћу ти казати, и борави у земљи тој (1Мојс 26,2-3).

2. Како Праведник не би помислио да (Господ) то налаже хотећи да он има искуство глади, и не допушта му (због тога) отићи у Египат, каже: Не плаши се, нити брини, него овде остај: Јер бићу с тобом (1Мојс 26,3). Имајући Даваоца свих добара (уз себе), ништа се не брини. Јер ја, Господар свију, бићиу с тобом, и не само то, него: и благословићу те (1Мојс 26,3), што је уместо да каже: Славним ћу те учинити, и благослов мој ћу ти дати. Шта може бити блаженије од Праведника овога, који толико обећање од Бога прима: Бићу с тобом и благословићу те. То ће те богатијим од свих показати, то ће те припремити да будеш у благостању многоме, то ти је слава највећа, то је торжество неисказиво, то је безбедност, то је главно добро, то да сам са тобом и да ћу те благословити. А како ћу те благословити? Теби и семену твојему даћу земљу ову (1Мојс 26,3). Мислиш да долазиш на та места као странац и бегунац, знај да ће се сва ова земља дати теби и семену твојему. А да би имао поуздања, знај: Заклетву, којом се заклех Аврааму, оцу твојему, њу ћу на теби одржати (уп. 1Мојс 26,3). Гле снисхођења Божјег. Није просто казао: Завете које сам склопио са оцем твојим, нити: Обећања на која се обавезах, него шта (каже)? Заклетву којом се заклех. Заклетвом га уверих, каже, и заклетву моју дужан сам до дела довести и испунити. Видиш ли човекољубље Божје? Не оглашава се гледајући на властито достојанство, него снисходећи слабости нашој. Будући, наиме, да се људи понајвише труде до дела довести не оно на шта су се просто обавезали, него оно што са заклетвом објављују, на исти начин и Бог свију уверавајући Праведника да ће се свакако збити то што му говори, каже: Знај да то на шта сам се заклео треба да буде доведено до дела. И шта, казаће (неко), Бог се заклео? И на шта се могао заклети? Видиш ли да је то што је казано било снисхођење, Он је, наиме, потврду обећања назвао заклетва. И одржаћу, каже, заклетву којом се заклех Аврааму, оцу твојему. А затим га поучава шта је то на шта се заклео, и шта му је притврдио (заклетвом). И умножићу семе твоје као звезде небеске (1Мојс 26,4). Исто то је, наиме, и Праоцу говорио: Толико ће бити семена твојега, да ће се изједначити са звездама, и песком. И даћу, каже, семену твојему сву земљу ову, и благословиће се у семену твојему сви народи земље (1Мојс 26,4). А на теби ћу испунити обећања дата њему: зато што послуша Авраам, отац твој, глас мој, и сачува наредбе моје, и заповести моје, и уредбе моје и законе моје (1Мојс 26,5). Гледај мудрост Божју, како побуђује разум Праведника и чини га усрднијим, и припрема га да буде опонашалац свога оца. Јер ако се он, каже, пошто је послушао глас мој удостојио тога обећања, због врлине његове ћу на теби, од њега рођеном, то испунити; а ако и ти будеш опонашалац његов и његовим путем идеш, помисли колико благоволеније ћеш од мене уживати, и коликога старања удостојити. Јер онај што ће због врлине другога добро осетити, ако би и сâм врлински постао, удостојиће се много већега старања. А шта значи: зато што послуша глас мој, и сачува наредбе моје, и заповести моје, и уредбе моје и законе моје? Рекох му: Изађи из земље своје, и рода тојега, и иди у земљу коју ћу ти показати (1Мојс 12,1) и он је оставио оно што је имао у рукама имао и кренуо за неизвесним. И не покеба се, нити занемари (заповест), него са свом спремношћу налог испуњавајући послуша глас мој. И опет, објавих му ствари изнад природе његове, и кад старосно доба (његово) брани, кад ни он, ни мати твоја нису имали више ништа приладно за рађање деце, слушајући од мене да ће се семе његово толико увећати да ће сву земљу испунити, ни тада се не збуни духом, него поверова, што му се у правичност урачуна, јер је поверовавши сили мојој и поуздавши се у обећања моја, био изнад људске слабости. И после рођења твојега, кад се мати твоја озловољи због Исамила, онога рођенога од робињице, хотећи да га одагна из дома заједно са Агаром, е да ништа заједничко са тобом нема, док је Праотац због љубави родитељске већ имао некакву везу са њим, кад је чуо од мене да чини што је Сари угодно, заборавио је на природну љубав родитељску и избацио (из дома) Исмаила заједно са робињом, и у свему је послушао глас мој и сачувао наредбе моје. И на крају, кад сам му заповедио принети на жртву датога му у староси (сина), њега тако прижељкиванога, није испитаивао наредбу, није се збунио духом, није ништа саопштио мајци твојој, ни слугама, нити је теби самом очитим учинио шта намерава урадити, него је хитао да наредбу моје доведе до дела духом одлучним и спремношћу силном; зато, овенчавши вољу његову, забраних да тај чин настане. Пошто је, дакле, у свему показао послушност многу и чување заповести мојих, због тога тебе, од њега рођенога, чиним наследником обећања њему датих.

3. Опонашај, дакле, послушност његову и веруј ономе што ти говорим, како би се удостојио још већега узвратнога дара, и за врлину очеву, и за послушност своју, и немој сићи у Египат, него остај овде. Виде ли човекољубље Божје, како је подсећањем на врлину очеву дух његов утегао? И настани се, каже, Исак у Герари (1Мојс 26,6). И гледај како и он запада у исте (неприлике) које је запао и отац његов. Јер кад се настанио у Герари: запиташе људи тога места за Ревеку, жену његову, и рече: „Сестра ми је” (1Мојс 26,7), побоја се наиме да га не убију савладани лепотом жене. Да га, каже, не убију мужеви места тога због Ревеке, јер беше лепа изгледом. И би много времена тамо. Погледавши пак Авимелех виде Исака како се игра са Ревеком, женом својом, и позва га, и рече му: Дакле, жена ти је. Што си казао: Сестра ми је? (1Мојс 26,6-7). Праведник, пошто је по знацима виђена (истина), више не пориче, него признаје и чини очитим узрок због кога је прихватио назвати је сестром. Рече, каже се наиме: Да како не умрем због ње (1Мојс 26,9), страх од смрти ме је приморао да уђем у то. А можда је знао да је и отац његов себе спасао ту драму уприличивши, и због тога и сâм пошао тим путем. Али цар, имајући свеже сећање на то како је пострадао код Праоца (Аврама), када је уграбио Сару, и себе одмах учинио одговорним кажњавању вишњем, каже му: Што то учини? Замало да неко од рода мојега спава са женом твојом, те би навео на нас незнање (1Мојс 26,10). Таквој, каже, обмани бејасмо већ подвргнути од оца твојега, и сада, да брзо не познадосмо (обману), исто бисмо претрпели: и навео би на нас незнање. Јер и тада је требало да сагрешимо због незнања, а и сада, мало је требало да нас бациш у грех. И нареди, каже, Авимелех народу своме говорећи: Свако ко се дотакне човека овога, или жене ове, биће изложен смрти (1Мојс 26,11). Гле промилса Божјег, гле старања неисказивога. Онај што му је казао: Немој сићи у Египат; и: настани се у земљи овој; и: бићу с тобом, Он је био тај који све уређује и који је Праведника у толику безбедност поставио. Обрати, наиме, пажњу на то да га цар, то дело чинећи, уводи у одсусво сваке бојазни и ослобађа сваке бриге. Јер запрети, каже, смрћу свакоме ако се дотакне њега или жене његове. Будући да је страх био — страх од смрти велим — то што тресе душу Праведникову, због тога је човекољубиви Владика учинио да он буде одбачен и да га надаље уведе у сваку безбедност. И гледај оно што је чудесно и парадоксално, како (Господ) доброумешан будући и мудар, све мењајући по сопственој вољи и у безизлаима излаз налазећи, преко онога за шта се сматра да је супротно и непријатељско, преко тога служитељима својим пружа безбедност. Откуд, реци ми, то да цар овај толико старање показује о Праведнику, и само што га пред свима што живе у граду не прославља, показјући га славним и њему драгим? Тако и Навуходоносор (в. Дан гл. 3), после убацивања тројице младића у пећ, када је на самим стварима познао врлину тих заробљеника, тада их је почео прослављати и сопственим језиком на све стране славним показао. Јер то је понајвише својствено богатству моћи Божје, када удешава да се преко непријатеља прослављају слуге Његове. И онај који је у срџби учинио да пећ она буде зажарена, када је видео да је уз помоћ вишњу врлина Младићâ надјачала дејство огња, одједном се мањајући ускликнуо је говорећи: Слуге Бога Вишњега. Гле како прославља не само њих, него и Господара свију: Слуге, каже, Бога вишњега, изиђите (Дан 3,26). Шта би? Ниси ли их кажњавању предао? Ниси ли наредио да се пећ онолико зажари? Да, каже, али сад гледам ствари чудне и парадоксалне. Јер стихија ова заборављајући на сопствено дејство, као некаквим везама спутана, показала је толику покорност да се ни власи њихових не дотаче. Стога види да је то што се десило изнад човечанске природе, да те ствари производи неисказива нека и Божанска сила која о Младићима овим показује толики промисао. Виде ли човекољубље Божје, како (Господ) није остављајући своје слуге допустио да буду уведени у пећ, него хотећи да и њих учини блиставијима, и силу своју показујући, смекшао је душу варварнову, и онолику дуготрпељивост показао. Јер не би толико чудесно било да је на почетку спречио да буду убачени у пећ, као што је сада чудесније постало, и парадоксално, што је и кад су се нашли усред ватре, учинио да ни од чега не пострадају. Јер када Он хоће, и оне што су усред страхотâ, изнад њих поставља; оне што страдају чини силнијима од оних што им страдања производе. Исто се то десило и код Апостолâ. Они који су држећи их у (власти) и претећи им, готово шкргућући зубима једни другима говорили: шта ћемо учинити људима овим? Имајући их, дакле, у рукама, нађоше се у безизлазу. Толика је снага врлине, и таква је немоћ неваљалства, она прва и у страдању надвалдава, а ово и причињавању (страдања) показује властиту немоћ. Знајући то, љубљени, многу разборитост о врлини да чинимо и избегавамо неваљалство. Јер тако ћемо привући себи помоћ вишњу и задобити будућа добра, која сви да задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава, власт и част, сада и увек, и у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία να’. Ἐγένετο δὲ λιμὸς ἐπὶ τῆς γῆς, χωρὶς τοῦ λιμοῦ τοῦ πρότερον, ὅς ἐγένετο ἐν τῷ χρόνῳ τοῦ Ἀβραάμ; њен латински наслов је: Homilia 51. Facta est autem fames super terram, praeter famem priorem, quae fuerat tempore Abraham (Gen26:1). Грчки текст: PG 54, 451-456.

[2] У грком стоји: нечисте, нама се пак чини да је то грешка.

[3] Уз ово види код Еп. Атанасија напомену 27,361 на стр. 115.