И затрудне Ревека, и поиграваху деца у њој (1Мoјс 25,21-22)[1].
1. Хоћете ли да љубави вашој данас дамо остатке јуче казанога? Јер (јуче) нисмо могли сву повест до краја довести, него то да је својом молитвом и истрајношћиу многом Исак успео побудити материцу Ревекину на рађање деце, и саму осакаћену природу такорећи отворити; свему томе јуче вас довољно поучисмо, показујући број година који молећи се и прибегавајући Богу проведе у томе блажени онај (човек); прешавши на беседу о неплодним (женама) и казавши вам узрок због ког су жене Праведника оних биле неплодне, ту беседу окончасмо. Данас нам, пак, ваља поучити вас и богољубљу Ревеке, како бисмо извукли корист не само из врлине Праведникове, него како бисмо и из приповести о Ревеки узмогли побудити на ревност слушаоце. Кад је, наиме, Бог услишио молитву Праведникову и (кад): затрудне Ревека, поиграваху, каже, деца у њој (1Мојс 25,21-22) и многу муку јој болови причињаваху. И рече, каже се наиме, ако ће ми тако бити, зашто ми је то? (1Мојс 25,22). Јер не беше један који ће се родити, него је два детета уједно носила у утроби, и тескоба многа причињавала јој је бол. Али гледај ту много богољубље те жене. Није, као што сада раде многе од жена које безбрижно желе живети, прибегла никаквом људском савезништву, нити онима што о тим стварима желе властитим помислима судити по некаквим нагађањима и знацима, нити је себе препустила заблуди душебрижника и оних што желе објављивати ствари изнад људске природе, него: Отиде да пита од Господа (1Мојс 25,22). Гле памети жене. Пошто је знала да је Господар природе тај који је отворио материцу њену, који је неплодну утробу одједном плодном учинио, и пошто видела да величини стомака јамчи нешто велико: Отиде, каже се, да пита од Господа. Шта значи: Отиде да пита од Господа? Притрча знању истинском, свештенику, служитељу Божјем, похтавши да преко њега тајно сазна знање, те исприповедавши све о себи, све дознаде са тачношћу, пошто јој је човекољубиви Бог преко језика свештениковог све јасно открио, и тиме је усрднијом учинио. А да знаш колико је тада било достојанство свештеникâ, нигде се не каже да јој је свештеник то открио, али пошто је (Писмо) казало: Отиде да пита од Господа, додало је: И рече Господ њој, преко свештеника: Два народа у стомаку носиш (1Мојс 25,23). И на другом месту, наиме, Божанско Писмо свештеника зове анђео, показујући да он кличе оно што га благодат Духа надахне. Рече, дакле, Господ њој преко свештеника: Два народа у стомаку су твоме, и два народа[2] у утроби твојој раздвјиће се, и народ ће надмашити народ, и већи ће служити мањем (1Мојс 25,23). Гле пророштва што јој све будуће догађаје јасно објављује. Јер деца поскакујући и поигравајући већ унапред оглашаваху све са тачношћу, и жена на крају сазнаде не само да ће родити два детета, него и то да ће се они умножити у народ, и да ће мањи господарити већим. И кад се приближи време рођења: Изиђе, каже, првородни, црвен, као кожа, космат; и назваше му име Исав. И после тога изиђе брат његов, и рука његова држаше се за пету Исава, и назва му се име Јаков (1Мојс 25,25-26), Бог готово већ од самог почетка показује да ће, као што је речено, мањи надвладати већега. Држаше, каже, руком пету Исава, што је био знамен да ће надјачати онога за којега се мислило да је снажнији. Обрати пажњу на Божанско Писмо, како посредством будућих догађаја, који ће се касније десити, већ унапред оглашава и показује нам од самог почетка занимање сваког (од њих двојице), да се један бавио ловом, а други био човек везан за земљу, обичан, што у кући борави. Зато је Ревека волела Јакова, а Исак Исава. Зато што улов његов, каже, беше храна њему (1Мојс 25,27). Гле како су разделили децу, она је зато што је гледала дете како у кући проводи време више благоволенија према њему (Јакову) показивала, а отац је зато што је прворођени, и због улова, (више) волео Исава. Но они су то чинили следећи природну љубав родитељску, а пророчанство, оно које говори: Већи ће служити мањем, мало по мало је долазило до дела. Ево одмах: Скува, каже, Јаков јело, а Исав дође из поља изнемогао. И рече Исав Јакову: Нахрани ме од тога јела, тог црвеног, јер изнемогавам. Због тога би названо име његово Едом. И рече Јаков: Предај ми првенство (1Мојс 25,29-31) А овај вели: Каква ми је корист од тога, кад ме кончина већ спопада ако не узмем храну? Онај, пак, и заклетву заиска, да му уступање сигурно буде. И, каже, закуну му се Исав (1Мојс 25,33).
2. Ево, овде се на крају редослед преокрену, и достојанство прворођенога пређе на онога који душевном врлином блиста. И предаде, каже, Исав првородство (1Мојс 25, 33), (што је) уместо да се каже: Продао је због хране достојанство које му је од природе дато, зато је (Писмо) додало: И пренебрегну Исав првородство (1Мојс 25,33), тј. неразуман постаде према првенству које му је од саме природе пружено. А све се то збило како би се показала неразумност његова, и како би пророчанство Божје до дела дошло. Слушајући ово да се васпитавамо (у следећем): никада да не занемарујемо дарове Божје, нити да због малених и незнатних ствари велике испуштамо. Због чега, реци ми, кад нам предстоји Царство небеско и неисказива оно добра, пожуду за парама показујемо, и ствари привремене, које нам често ни до вечери не дотрају, више ценимо од оних које непрекидно и вечно трају? И шта би то било горе од таквога безумља, кад се и ових последњих лишавамо због пожуде за онима, а ни њих нисмо могли чисто уживати? Јер, каква је корист, реци ми, од многога богатства? Или не знате да нам умножавање пара ништа друго не производи него умножавање бригâ, напетост и несницу? Не видите ли да су понајвише, да тако кажемо, робови свих, они који се вишковима окружују и свакога дана од самих сенки страхују? Јер ту се рађају сплетке, оговарања, завист многа и небројена друга зла. И често можеш видети човека који таланте злата има одложене (у ризнице) како срећним сматра онога што седи у радионици и зарађује себи храну радом руку. Које је, дакле, задовољство, или која је корист, кад то никада не уживамо, а због пожуде за тим стварима се лишавамо оних већих? И што говорим већих, кад са овдашњим злима и отпадања од тамошњих добара, себе у саму геену шаљемо? И још не говорим о небројеним гресима који отуда долазе: преваре, потказивања, отимачине, похлепе. Ако би човек, међутим, био слободан од свега тога — што је тешко — окружен толиким (богатством), паре на само властито уживање трошећи, а не дајући обилно онима што су у изнудици, огањ геенски ће и тога таквога сустићи. Томе нас јасно учи прича у Еванђељу, кад је (Господ) једне поставио с десне стране, а друге с леве, и првима казао да им је Царство припремљено због старања (њиховог) о потребитима: Ходите, каже, благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25,34). Због чега и зашто? Јер огладнех, и дадосте ми да једем (Мт 25,35). А оним другим (је припремљен) огањ вечни. Идите, каже, од мене проклети у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт 25,41). Велика је тежина тих речи, Господар свију и Творац каже: Огладнех, и не дадосте ми да једем (Мт 25,42). Коју душу то не би погодило, макар од камена била? Господар твој гладујући иде около, а ти у раскоши живиш, и није само то страшно, него и то што се живећи у раскоши и не осврћеш на Њега, и то док ти не тражи много, него само један хлеб, е да глад утоли. Он иде около укочен од хладноће, а ти се и не обазиреш (на њега) у свилене тканине одевен, него немилосрдно пролазиш поред. И каквог извињења је то вредно? Немојмо се, дакле, трудити на сваки начин више од свих имати, него да гледамо на то како да и то (што имамо) добро распоредимо, и оскудицу оних што су у изнудици утешимо, и да не отпаднемо од них ствари што вечно трају, што никакву промену не примају. Због тога је Владика учинио да нам дан кончине наше не буде познат, како би нас припремио да непрекидно будемо трезвени и будни, и више нас побудио на старање око врлине. Стражите, каже, јер не знате дан, ни час (Мт 25,13). Ми, међутим, супротно радимо, и у свему спавамо сном од овога физичког тежим. Јер онај што спава сном овим, неделатан је и за зле и за добре ствари, ми пак другим сном спавамо, спавајући за дела врлине, а будни за она неваљалства, њих без оклевања чинећи, а у оним првим многу лакомисленост и сан показујући, и то гледајући свакога дана једне како се овдоде одавде, и друге који и у овом постојећем животу промену многу трпе[3]; и ни сама та аномалија нас не васпита довољно и не наведе на чежњу за врлином и припреми да презиремо ствари постојеће, и жудимо за будућим, те да више ценимо истину од сенки и снова. Јер ствари постојеће ништа се не разликују од сенке и снова. Немојмо се, дакле, заваравати нити за сенкама јурити, него најзад једном да се побринемо за властито спасење, и паре утрошимо на потребите, како бисмо се удостојили узвратне награде од човекољубивога Бога, коју дај Боже сви да добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава сада и увек, и у векове векова. Амин.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ν’. Ἐν γαστρὶ δὲ ἔλαβεν ἡ Ῥεβέκκα, καὶ ἐσκίρτων τὰ παιδία ἐν αὐτῇ; њен латински наслов је: Homilia 50. Concepit autem Rebecca, et colludebant parvuli in illa (Gen.25:21-22). Грчки текст: PG 54, 448-451.
[2] Најпре стоји етнос, а после лаос.
[3] Тј. једне како умиру, а друге како одједном остају без богатства.