Беседа четрдесет девета

А ова су постања, каже, Исака, сина Авраамовог (1Мојс 25,19)[1]

1. Опет вас хоћу уобичајеној трпези привести и од речи Мојсијевих гозбу вам уприличити, или боље: од (речи) Духа (Светога). Јер Мојсије нам није сâм од себе то изложио, него надахнут Духом (Светим). Да видимо, дакле, и данас чему нас хоће поучити. Јер не излаже нам тек онако и залуд животе Праведникâ, него да бисмо следили врлину њихову и постали опонашаоци добрих дела њихових. Пошто нам је, наиме, исприповедао са тачношћу догађаје са Праоцем (Авраамом), и последњи подвиг његов — онај са заклањем јединца сина — поучивши нас како је ту лепу жртву Богу, ако и не на самом делу, али намером (својом) принео, наметнуо је конац тим приповестима, а сада нам излаже догађаје са Исаком, жртвованим и не жртвованим, јер тај догађај налик је на загонетку. Чуј, наиме, Павла како говори: Вером принесе Аврама Исака кад је кушан, и јединца приношаше онај који је обећања примио (Јевр 11,17). А затим, да бисмо тачно знали како је вером то радио, и да се, гледајући како супротно обећању бива оно што му је Он заповедио, није збунио, каже: стога га и доби у причи (Јевр 11,19). Шта значи: доби у причи? Пошто га је, наиме, принео на жртву, и показао заокружену намеру, сâм је понео венац, и узевши дечака отишао, и жртва је посредством овна савршена, и свим тим Бог свију је показивао обиље свога човекољубља, те да то није заповедио хотећи да закоље Исака, него вежбајући послушност Праведникову. Но као што у свему видимо блистајућу врлину Патријархову, хајде да данас извевши на среду догађаје са Исаком видимо како и он у свему показује богољубље воље своје. Вреди саслушати саме речи Писма. Ова су, каже, постања Исака, сина Авраамовог. Аврам роди Исака. А Исаку беше четрдесет година кад узе Ревеку, кћи Ватула Сиријца из Месопотамије, а сестру Лавана Сиријца, себи за жену (1Мојс 25,19-20). Пази, љубљени, на тачност Божанскога Писма, како ништа не поставља отприлике. Због чега нам, наиме, назначује године Исакове и каже: А беше Исаку година четрдесет кад узе Ревеку? Не напросто нити залуд, него пошто је намеравало да нам после тога приповеда неплодност (њену), и да су јој после молитве Праведникове настали догађаји у вези добијања деце, хоће нас поучити величини трпљења Исаковог, и тачно назначује време, колико је био у бездетности, како бисмо и ми опонашајући Праведника, тако истрајавали у молитвама Богу, кад иштемо нешто од Њега. Јер ако је Праведник овај, човек врлински, који толико благоволеније код Бога ужива, толику ревност и чврстину показивао непрекидно се Богу молећи да раздреши неплодност Ревекину, шта да кажемо ми који толика бремена грехова имајући и не показујући ни најмањи део (врлине) Праведникове, него и ако на кратко покажемо некакву ревност, клонувши одустајемо ако не будемо брзо услишени? Због тога вас молим, васпитавајући се на догађајима са Праведником, никада да не престајемо молећи се Богу за опроштај својих прегрешења, него да показујемо топло и кипуће усрђе и да се не срдимо, нити немарнији постајемо ако не будемо брзо услишени. Јер можда, можда умудрујући наше непрестано опседање Владика одгађа (испуњење), хотећи да и трпељење наше буде награђено, знајући време у које нам је на корист задобити оно око чега се трудимо. Јер не знамо тако (добро) ми шта нам је корисно, као што то тачно зна Он, који познаје тајне разума свакога (од нас). Зато нам не приличи трпати се и радознало распитивати за оно што од Бога бива, него показивати благоразумије много и дивити се врлини Праведникâ. Пошто нам је, наиме, Божанско Писмо казало колико је година било Исаку, говори и о Ревеки, жени његовој, да је била неплодна. Гледај богољубивост Праведникову. Јер када је увидео природу како храмље[2], притрчао је Творцу природе, и наваљивао да окове природе раздреши молитвом. Мољаше се, каже, Исак за Ревеку, жену своју, јер беше неплодна (1Мојс 25,21). Код овога се најпре ваља зачудити, због чега је она, живота чудесног, и она сама и муж њен, обоје целомудријем многим испуњени, била неплодна? Не можемо им пребацити за живот њихов и казати да је неплодност била дело грехова њихових. И да познаш оно што је чудесно, да не само она беше неплодна, него и мати Праведникова, Сара, и не само мајка његова, него и снаха, жена Јаковљева, о Рахиљи говорим. Шта хоће тај хор јаловица? Сви су они били Праведници, сви људи врлински, сви од Бога посведочени. Јер о њима је говорио: Ја сам Бог Авраама, и Бог Исака, и Бог Јакова (2Мојс 3,6). И блажени Павле каже: Зато се Бог не стиди њих, да се назива Бог њихов (Јевр 11,16). Многа похвала њихова и у Новом (завету), многе похвале и у Старом. Са свих тсрана су блистави и знаменити, а сви су имали неплодне жене, и беху у бездетности много времена.

2. Кад видиш, дакле, мужа и жену што у врлини живе, а немају децу, кад видиш да су побожни будући и о благочестију се старајући ‒ бездетни, немој мислити да је то дело грехова (њихових). Јер многи су разлози икономије Божје и нама тајанствени; за све треба благодарити (Богу) и једино сматрати несрећним оне који живе у неваљалству, а не оне што деце немају. Јер Бог често многе ствари уређује на корист, а да ми не знамо узрок тога што бива. Због тога се треба увек дивити мудрости Његовој, и прослављати неисказиво човекољубље Његово. Али ово је казано на корист вашу, да благоразумије много показујете, и да се не трпате у икономију Божју; треба, међутим, казати и узрок због кога оне жене беху неплодне. Који је, дакле, то узрок? Да кад видиш Деву како рађа заједничког нам Владику, не будеш неверан. Извежбај, каже, разум свој овде, не материци неплодних (жена), како би кад видиш осакаћену и за рађање деце затворену материцу како се благодаћу Божјом отвара, не чудиш слушајући да је Дева (Марија) родила. Или боље: зачуди се и задиви, али немој не веровати чуду. Кад ти, дакле, Јудеј говори: „Како је девеца родила?” Реци му: „Како је родила (жена) неплодна и престарела?” Јер ту су постојале две препреке: старост и неупотребљивост природе, а код Деве је једна препрека била: то што није учествовала у брачном (животу). Неплодна, дакле, крчи пут Деви. А како би знао да је неплодна због тога унапред дата да људи поверују у рођење од Деве, чуј речи (Архангела) Гаврила, оне казане Деви. Јер када је дошао и казао јој: Зачећеш у утроби, и родићеш сина, и наденућеш му име Исус (Лк 1,31), она се запрепасти и зачуди и рече: Како ће то бити, кад не знам за мужа? (Лк 1,34) И шта (каже) Анђео? Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те (1Мојс 1,35). Не тражи, каже, след природе кад је то што бива изнад природе; не обазири се на порођајне болове, кад је начин рођења већи од брака. И како ће, каже, то бити, кад не знам за мужа? Заправо, због тога ће и бити што не знаш за мужа. Јер да си знала за мужа не би се удостојила послужити тој служби. Тако да због онога због чега не верујеш, због тога веруј. Не зато што је брак ‒ зло, него зато што је девственост боља, а долазак (на свет) заједничкога нам Господара требало је да буде часнији од нашег (доласка), јер био је то царски долазак. Требало је и да заједничари са нама по рођењу, и да се разликује од нашег (рођења). И једно и друго се десило, а чуј и како. То што је у материци настао, то је заједничко са нама, а то што је рођен без брачнога састајања то је веће од нас. Носити у утроби, то је својствено човечанској природи, а да трдуноћа настане без састајања ‒ то је узвишеније од људске природе, е да би познао и надмоћ и заједничкост са тобом. И обрати пажњу на мудрост тога што бива. Нити надмоћ шкоди сличности и сродству (Христа са нама), нити је сродство са нама затамнило надмоћ (Његову), него се и једно и друго показује на самим стварима, с једне стране имао је потпуно све наше, а с друге и нешто измењено у односу на нас. Но, као што сам рекао, оне су биле неплодне због тога да се верује у рођење од Деве, и да и она сама буде руковођена ка вери у благовест и обећање. Чуј, наиме, шта јој Анђео каже. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те. Тако ћеш, каже, родити и све ће бити ствар дејства Духа (Светога). Немој, дакле, гледати у земљу, са неба дејство долази. То што се дешава је ствар благодати Духа, не тражи след природе нити законе брака. Али пошто су ре речи биле веће од ње, жели јој пружити и други доказ.

3. А ти, љубљени, обрати пажњу на то како неплодна њу руководи ка вери у рођење. Пошто је, наиме, претходни доказ био већи од разума Деве, чуј како је (Анђео) навео беседу и на ствари једноставније, руководећи је посредством ствари чулних. И ето, каже, и Јелисавета, рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец, њој коју зову неплодна (Лк 1,36). Због (уверавања) Деве је свакако навео и њу неплодну, због чега јој је иначе навео пород рођаке њене и због чега је говорио: коју називају неплодна? Свим тим руководећи је да поверује у благовест. Због тога је казао старосно доба (Јелисаветино), и мањкавост природе, због тога је поменуо и време трудноће. Није (јој), неиме, од самог почетка одмах казао ту добру вест, него када је прошло шест месеци, како би величином стомака зајамчивши трудноћу пружио јасан доказ да је носећа. А гледај и памет Гаврилову. Није је подсетио ни на Сару, ни на Ревеку, нити на Рахиљу. Због чега и зашто? И оне су, наиме, биле неплодне, и престареле, и код њих се десило много чудо, но пошто су те повести биле старе, наводи је на недавни (догађај) как би јој побудио размишљање.

4. Неопходно је, међутим, вратити се на оно што је претходно говорено и познати врлину Праведникову, како је молитвом разрешио неплодност Ревекину и надјачао окове природе. Мољаше се, каже, Исак за Ревеку, жену своју, јер неплодна беше, и услиши га Бог (1Мојс 25,21). Немој помислити да је, пошто је одмах написано (услиши га Бог), одмах и добио то око чега се трудио. Јер он је двадесет година истрајавао молећи и зазивајући Бога, и тек тада задобио то за чим је жудео. А како то да знамо? Ако са тачношћу пређемо у Божанском Писму положене (речи). Јер оно није сакрило то време од нас, него га је заначило, прикривено додуше, тако да нам побуди усрђе и натера нас на истраживање. Као што нас је, наиме, поучило колико му је било година када је довео Ревеку, тако нам и ово чини очитим. Беше, каже, Исаку горина четрдесет кад узе Ревеку, кћер Ватула Сиријца (1Мојс 25,20). Тачно си сазнао године (његове). А затим, казавши да се Исак молио за жену своју, јер неплодна беше, како бисмо дознали број година (колико се молио), назначује нам колико је година било Исаку кад му се родише синови од Ревеке. А беше му, каже, година шездесет кад роди Ревека (1Мојс 25,26). Ако му је, дакле, било четрдесет година када ју је довео, а шездесет година када је жена родила, очито да је истрајавао двадесет година молећи Бога, и тако побудио осакаћеност материце Ревекине на рађање деце. Видесте ли силу молитве, како је и саму природу успела надвладати? Њега и ми сви да опонашамо, и тако (као он) да истрајавамо у молитвама са душом трезвеном, разумом смиреним, да послушамо Павла који опомиње и говори: Подижући свете руке без гнева и двоумљења (1Тим 2,8) и да се вазда трудимо ослободити се немира, мисао држати у миру, а понајвише у време молитве, када постоји многа потреба за човекољубљем Божјим. Јер ако нас (Господ) види да њу чинимо по законима које је Он поставио, брзу нам од себе дарује штедрост, коју сви да задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава, власт и част, сада и увек, и у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία μθ’. Αὗται δὲ αἱ γενέσεις, φηςὶν, Ἰσαὰκ τοῦ υἱοῦ Ἀβραάμ; њен латински наслов је: Homilia 49. Hae autem sunt generationes, inquit, Isaac filii Abraham (Gen.25:19). Грчки текст: PG 54, 443--447.

[2] Тј. да природним путем не могу добити децу.