Беседа четрдесет осма

  • И одговорише синови Хетови Аврааму, и казаху: Цар си ти од Бога међу нама, у изабраним гробовима нашим сахрани мртваца твојега (1Мојс 23,5-6) [1]

1. Видесте јуче, мили моји, храброст Патријархову, видесте душу од дијамнта чвршћу, како је, колико је до њега, због чежње према Богу постао жрец чеда (својега) и намером је окрвавио десницу, и жртву принео, али се неисказивим човекољубљем Божјим живо и здраво чедо узевши (са собом), вратио, и по слободном избору воље Праотац је за победника оглашен и блистави венац је понео, и ту последњу борбу извојевао, и у свему богољубље своје намере доказао. Да видимо и данас нежну љубав Праведника овога, колику је према детету показивао бригу. Јер после повратка са тога жртвовања, новог и парадоксалног, дочека га жалост због (смрти) Сарине; заискавши од синова Хетових гроба у посед и купивши (гробно) место положи тамо мртваца; Патријарх тиме, због кончине Сарине, чини први почетак поседовања. Божанско Писмо, наиме, показујући нам у свему врлину Праведникову, да је сво време проводио као придошлица и странац, и то је напоменуло како бисмо знали да он који је толико савезништво вишње уживао, који је тако гласовит постао и до толиког мноштва (потомака) се умножио, није стекао своје место (за гроб Сари), као што сада многи чине трудећи се да стекну њиве и села и много некакво и неизрециво имање. Имао је, наиме, довољно богатство: оно воље (његове), а о тим стварима никакав труд није чинио. Нека чују ово они који би одједном и у једном трену да све себи присвоје, и на све стране, како се каже, протежу пожуду властите похлепе, и нека опонашају Праоца који није имао где ни (земне) остатке Сарине положити, све дотле док изнудицом притиснут није купио њиву и пећину од синова Хетових. А да је био виђен (човек) код становника Хананеје, чуј од синова Хетових који му говоре: Цар од Бога ти си међу нама, у изабраним гробовима нашим сахрани мртваца твојега, јер нико од нас никако неће ускратити гроб свој теби (1Мојс 23,6). Гледај, међутим, Праведника, како их и он самим делима васпитава властитом мудрољубљу, и не пристаје узети гроб пре но што плати праведну цену. Јер ако и јесте ви, каже, према мени били тако благоразумни, ја нећу, ако не бих претходно платио одговарајућу цену, пристати да узмем од вас гроб. И давши, каже, сребро … узе гроб и … сахрани Сару, жену своју, у дуплој пећини поља, што је наспрам Мамврија (1Мојс 23,16-19). Он тако гласовит и виђен, толику слободу пред Богом имајући, и од свију такорећи тамо толико дворење уживајући да га и синови Хетови царом зову, није стекао ни стопу земље. Због је тога блажени Павле, оглашавајући врлину тога Праведника, пишући говорио: Вером се настани Авраам у обећаној земљи, као туђој, у шаторима настанивши се са Исаком и Јаковом, санаследницима истога обећања (Јевр 11,9). А затим поучавајући нас како се то вером настанио, додао је: Јер очекивао је град који има темеље, кога је неимар и творац Бог (Јевр 11,10). Надом у будуће, наиме, презрео је постојеће, у очекивању већег, мање се бринуо за ствари у овоме животу, и то пре закона, и пре благодати[2]. Какво ћемо, реци ми, имати оправдање ми који смо после толиких најава и обећања неизрецивих добара везани за ствари постојеће, купујемо поља, у свему се трудећи да блистамо, и све то сабирајући од похлепе и грабежи, и оно што је блажени Пророк оплакујући говорио, то на самим делима вршећи: Тешко онима што кућу са кућом спајају, и њиву њиви приближавају (Ис 5,8) како би од ближњега што одузели. Не гледамо ли да то свакога дана бива: удовице се пљачкају, сирочад гули, моћнији слабе притискају? Но Праведник овај није тако (радио), него је хотећи и гроб да купи, када је оне од којих га је тражио видео спремне да му дају, није пристао пре но што је платио праведну цену. То имајући на уму, мили моји, ми који смо у благодати да опонашамо њега који је пре закона, и немојмо распаљујући пожуду да стекнемо више, на себе већи и жешћи огањ неугасиви да навучемо, пламен несносан. Јер ако остајемо при таквој грбежи и похлепи, чућемо речи што су ономе богаташу речене: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а оно што си припремио, чије ће бити? (Лк 12,20). Због чега се, љубљени, трудиш сабрати толике ствари, кад ћеш, не много после, кад будеш уграбљен одавде, њих овде оставити, и не само да никакве од њих користи нећеш имати, него ће се још и бреме грехова на властитим плећима носећи, на крају узалуд кајати? И то што си са похлепом сакупио често ће и у руке непријатеља твојих доћи, а за тебе ће казна за грехе бити затражена. И које ударености није достојно то: за друге напоре трпети, а сам за њих казну добити?

2. Али ако смо претходно тако безбрижно уређивали своје послове, сад да се посаветујемо око потребнога, те да се не трудимо просто окружити се имовном многом, него да чинимо много старање Праведниково, јер наше неће стати на постојећем, нити ћемо за свагда бити у туђини, него ћемо не много касније стићи у своју отаџбину. Све, дакле, да чинимо да тамо не будемо у немаштини. Јер каква је корист оставити у туђини богатство много, а у властитој отаџбини немати ни најпотребније? Похитајмо, дакле, кад вас молим, док је још време, и оно што нам је у туђини тамо[3] да преместимо. Јер ако растојање и јесте много, али је отпремање веома лако. Они што (те ствари) отпремају су спремни, са сигурношћи тамо ходе и у сигурну ризницу одлажу оно што узмогнемо преко њих унапред (тамо) одаслати. Руке сиромахâ одлажу, наиме, оно што им дамо у ризнице небеске. Кад, дакле, постоји толика лакоћа и безбедност, због чега оклевамо, и не радимо то са свом ревношћу, како бисмо то затекли тамо где нам понајвише треба? Због тога је и Праотац овај у Хананеји становао као у туђини, пошто је: Онај град очекивао, кога је неимар и творац Бог. Ако, дакле, будемо хтели овога Праведника опонашати, и ми ћемо у тај град стићи, и у наручје Патријархово приспети. Јер заједничарење у делима (његовим) дарује нам и заједничарење уживања.

Али ако је по вољи, да пређемо надаље на след беседе, те да видимо колико старање после смрти Сарине Праведник чини о детету, о Исаку говорим. Да саслушамо, дакле, Божанско Писмо како нам приповеда. А Авраам, каже, беше старац, поодмаклих дана. И Господ благослови Авраама у свему (1Мојс 24,1). Због чега нам је (Писмо) то назначило? Пошто је намеравао чинити старање и труд о Исаку, да му доведе невесту, због тога нам је поменуло старосно доба Патријархово. Кад, каже наиме, дође до старости крајње, хотећи Исака ослободити сродства са Хананејцима, да му се отуда не доведе жена, позвавши, каже, најблагоразумнијег од слугу, ово му заповеда и каже: Стави руку своју под стегно моје[4] (1Мојс 24,2). На грчком језику тако је написано: под стегно моје, а на јеврејском кажу: под бедро. Због чега тако кажу? То је било својствено древним мужевима. А иначе, и зато што је ту било начело рођења Исаковог. А да познаш како је то што се десило била некаква навика, гледај како заповедајући (слуги) да тамо стави руку, одмах додаје: и заклињем те Господом Богом неба и земље (1Мојс 24,3). Гледај како и слугу поучава Творцу свих ствари. Јер казавши: Богом неба и Богом земље, сву је творевину обухватио. А која је заклетва? Да не узмеш жену сину мојему Исаку од кћери Хананејаца, са којима ја станујем међу њима, него ћеш у земљу моју, где се родих, отићи, и у племе моје, и узећеш жену сину мојему Исаку отуда (1Мојс 24,3). Виде ли заповест Патријархову слуги? Немој тек онако протрчати мимо казанога, него имај на уму циљ Праведников, и помисли како су у старини чинили труд, не тражећи обиље пара, не богатство много, робове, толике и толике плетре земље, не спољашњу лепоту и благоликост, него су тражили лепоту душе и благородство нарави. Пошто је, наиме, видео неваљалство становникâ Хананеје, знајући колико је добро имати (себи) сличног супружника, заповеда слуги, и заклетву домеће, е да из племена његовог доведе Исаку жену, и нити растојање местâ, нити друге потешкоће нису учиниле да се премишља око тога, него знајући неопходност те ствари сав труд чини и шаље слугу. Патријарх, дакле, старајући се о врлини душе, и бежећи од неваљалства домородаца, то чини, а данас сви никада не би прихватили ни помислити на то, него макар (невеста) била небројеним злима испуњена, само једно траже: обиље пара, а све остало се сматра другоразредним, не знајући да када је воља искварена, ако и неизрециво богатство дотиче, човек ће брзо доспети у сиромаштво крајње, и никакве користи неће бити од богатства, ако нема душе кадре да њиме управља како треба.

3. Патријарх је, међутим, слуги дао довољну заповест и заклетвом га везао. Да видимо надаље благоразумије слуге, како је следио богољубивост господареву. Пошто је, наиме, видео Праведника како му са жестином многом заповеда, каже му: Ако не хтедне жена поћи са мном, хоће ли се син твој окренути назад у земљу одакле је изишао? (1Мојс 24,5). Да не би, каже, ако допаднем у неку тешкоћу помислио да сам преступио твоје заповести, због тога питам чега да се држим, и да ли ти је по вољи да Исак оде тамо, те да узевши (тамо) невесту, тако се врати, ако она не прихвати са мном се вратити као што си заповедио? А шта (каже) Праведник? Брани му то и каже: Пази се, немој да вратиш сина мојега тамо (1Мојс 24,6). Неће, каже, бити потребе за тим. Јер Онај што ми је највио и обећао да ће семе моје до толиког броја умножити, Он ће те у томе ваљано водити. Немој, дакле, да вратиш сина мојега тамо. Господ Бог неба, и Бог земље (1Мјс 24,6-7). Гле како и горе, заклињући слугу поучава га Творцу свих ствари, а и сада, намеравајући помолити се, исте речи казује, у свему васпитавајући слугу да се имајући поверења у Њега, тако дохвати пута, те да има поуздања и у исход. Учи га, наиме, колико је од почетка и увода уживао благоволеније код Бога свију, и да Он сâм, који га је подигао из властите отаџбине, и све до сада тако ствари уредио, и у самој старости рођење Исака даровао, Он ће и у предстојећим (догађајима) бити са њим. Господ Бог, каже, неба и земље, који ме узе из дома оца мојега, и из земље у којој се родих, Он исти који ми рече говорећи: Теби ћу дати земљу ову и семену твојему — Он који је толико старање о мени показао — Он ће послати Анђела својега пред тобом, и узећеш жену сину мојему отуда (1Мојс 24,7). Слободно крени, јер уверен сам да ће Он који је толико о мени показао добрчинство, претходним (доброчинствима) придодати и ово, и послати Анђела својега пред тобом. Он ће ти све унапред припремити, учинити да препознаш жену, и узевши је вратиш се овде. А ако се деси — што не било! — и жена одбије кренути (са тобом) – слободан си од клетве заклетве. Сина мојега, међутим, немој враћати тамо (1Мојс 24,7-8). Јер ја не сумњам да ће Господ бити с тобом. Показујући колико верује у силу Божју, забарњује слуги да Исака води тамо. А затим, кад је са тачношћу (све) заповедио слуги, и ослободио га бриге — јер је слуга био у стаху да, заклевши се, не буде ухваћен да заповођено није извршио — метнувши, каже се, руку своју под стегно, закле се за реч ову (1Мојс 24,9) да неће Исака тамо одвести. Виде ли како је слуга од почетка показао благоволеније према господару? Гледај надаље како после поуке Патријархове бољи постаје и опонаша богољубивост Праведникову. Узевши, каже, слуга десет камила, и од свих добара господара својега, уставши крену у Меспотамију, у град Нахоров, и прилегну камиле изван града, код студенца воде пред вече, када излажаху водоноше. И рече: Господе Боже господара мојега Авраама (1Мојс 24,10-12). Гле благоразумија слуге. Господара икумене назива по Праоцу. Господе, каже наиме, Боже господара мојега Авраама, који си толика о њему доброчинства показао. И што се чудиш ако Га слуга тако зове: Боже Авраама? Сâм Бог свију, показујући да врлину праведникâ веома цени, каже: Ја сам Бог Јакова, и Бог Исака, и Бог Авраама (уп. 2Мојс 3,6). Господе, каже, Боже господара мојега Авраама, благопутствуј преда мном данас, и учини милост са господаром мојим Авраамом (1Мојс 24,12), (што је) као да је говорио: Учини да до дела дође што му је угодно, и по вољи његовој све ваљано испрати. Учини милост са господаром мојим Авраамом. Шта значи: учини милост? Жељу му испуни. А затим каже: Ево стојим код извра воде, а кћери становника града долазе да захвате воду. И нека буде, девојка којој кажем: Нагни ведро твоје да пијем, и рекне ми: Пиј, и камиле твоје напојићу док све не престану пити, њу си припремио слуги твојему Исаку, и по томе ћу познати да си учинио милост господину мојему Аврааму (1Мојс 24,13-14). Гле памети слугине. Пошто је, наиме, знао гостољубље Патријархово, и да приличи да је девојка која ће тамо бити доведена слична Праведнику, не тражи ниједан други знак, него девојку жели окарактерисати по вољи (њеној) за гостољубљем, и каже: Ако ми када затражим воду од ње, нагне ведро и учини не само што јој је затражено, него покаже и обиље воље своје, те каже: и камиле твоје напојићу, пружила је тим нуђењем воде довољан доказ исправности нарави.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία μη’. Ἀπεκρίθησαν δὲ οἱ υἱοὶ τοῦ Χὲτ πρὸς Ἀβραὰμ, καὶ εἶπαν· Βασιλεὺς παρὰ Θεοῦ εἶ σὺ ἐν ἡμῖν, ἐν τοῖς ἐκλεκτοῖς μνημείοις ἡμῶν θάψον τὸν νεκρόν σου; њен латински наслов је: Homilia 48. Responderunt autem fifii Chet ad Abraham, et dixerunt: Rex a Deo es tu in nobis, in electis sepulcris nostris sepeli mortuum tuum (Gen.23:5-6). Грчки текст: PG 54, 434-443.

[2] Мисли се: пре закона Мојсијевог и пре доласка Христовог.

[3] У отаџбину.

[4] Уз ово види прим. 24,22 на стр 95 код еп. Атанасија.