Беседа четрдесет седма

И би после ових речи, Бог кушаше Авраама (1Мојс 22,1)[1]

1. Многа вам је је корист од данас прочитанога, и неиказиво је благо полжено у кратким овим реченицама. Такве су, наиме, божанске изреке: не у мноштву реченица, него у краткоћи речи имају положено богатство. Хајде, дакле, да размотримо казано и тачно познамо силу данас прочитанога. Јер тако ћемо опет видети и многу врлину Патријархову, и свенадилазеће човекољубље Божје. И би, каже, после тих речи, Бог кушаше Авраама (1Мојс 22,1). Шта се хоће тим речима: И би после тих речи, Бог кушаше Авраама? Обрати пажњу на божанско Писмо, како нам већ овде хоће открити врлину Праведникову. Па будући да намерава приповедати искушење које је Бог навео на Авраама, најпре нас хоће поучити и времену у које су те ствари Праоцу наложене, када му је заповеђено принети (на жртву) Исака, како би познао и многу послушност Патријархову, да није хтео дати предност ничему пред оним што је Богу угодно. Шта, дакле, значи: И би после тих речи? Пошто је, наиме, после рођења Исака, када је Сара видела Исмаила како се дружи са Исаком, као што вам јуче говорисмо, озловољивши се због тога, Сара говорила Аврааму: Избаци слушкињу и сина њенога, јер неће наследити син слушкиње са сином мојим (1Мојс 21,8), и то се Праоцу учинило тврдим, Господ хотећи да утеши Праведника каже: Послушај Сару, жену своју, и чини то што је рекла, и нека ти се не чини тврдим то о детету и слушкињи. Јер у Исаку ће се назвати семе твоје, и њега ћу учинити народом великим, пошто је семе твоје (уп. 1Мојс 21,11-13). И сво обећање и најава од Бога беше да ће (Господ) до великог мноштва протегнути оне од Исака рођене. Пошто је Праведник време проводио хранећи се тим надама, и као добивши узвратне награде за толика и све једно за другим искушења, и нашавши се најзад на сигурном, очима гледајући онога који ће га наследити, тако се у одсуству бојазни нашао, највећу утеху у томе убирајући. Но Онај што тајне размишљања (нашега) зна, хотећи да нам открије врлину Праведникову, и многу чежњу коју је овај према Њему показивао, после тих толиких обећања и те најаве што настаде[2], сећање на коју му је још одзвањало у ушима; када на крају Исак подрасте, и нађе се у самом цвету младости, а љубав очева према њему узрасте, тада, после речи обећања, и након што је (Господ) казао: У њему ће се назвати семе твоје, и он ће ти бити наследник: после тих речи ‒ Бог кушаше Авраама. Шта значи: кушаше? Не као Он сâм незнајући[3], него је навео на њега искушење како би се тамо присутни, а и они од онда све до сада, поучили показивати исту чежњу са Патријархом (према Богу) и послушност према заповестима Владичиним. И рече му, каже: Аврааме, Аврааме! А он рече: Ево ме! (1Мојс 22,1) Шта хоће то удвајање имена? То је знак благоволенија многог према Праоцу, и посредством позива показивао му је да намерава наредити му нешто од ствари неопходних. Припремајући га, дакле, да се напрегне и са ревношћу пази на оно што му говори, употребио је то удвостручавање и каже: Аврааме, Аврааме! А овај је казао: Ево ме! И рече: Узми сина свог љубљеног, којега заволе, Исака, и иди у земљу Високу, и принеси га на (жртву) свеплодницу на једној од гора коју ћу ти казати[4] (1Мојс 22,1-2). Велика тежина заповести, ствар што природу људску надилази. Узми сина својега љубљенога, којега заволе, Исака. Гледај како се посредством самих тих речи распаљује већи пламен, а пећ нежне љубави Праведникове, коју је овај према Исаку осећао, жешће распламсава. Узми сина својега, љубљенога, којега заволе, Исака. Свака (реч) и сама по себи је била довољна да погоди душу Праведника. Јер није му напросто казао: Исака, него је додао: сина својега, којега си мимо сваког очекивања добио и у самој старости добити ниси могао, њега љубљенога, теби најмилијега, којега изобилно волиш, за којега очекујеш да ће ти бити наследник, од којега сам ти обећао да ће узрасти семе твоје, и то узрасти као мноштво звезда (на небу) и песка на обали морској. Њега, дакле, самог: Узми и иди у земљу Високу, и принеси га тамо на жртву свеплодницу на једној од гора коју ћу ти казати. Мени је чудно како је Праведник поднео и саслушати то. Њега, наиме, самога, који ти је тако мио, принеси ми на свеспаљеницу на једној од гора! А шта Праведник (каже)? Није му се разум помутио, размишљање није пореметило, није доспео у недоумицу у погледу необичности заповести, није се замислио, није у себи рачунао: Шта је ово? Онај који ми је мимо сваког очекивања пород даровао, који је властитим човекољубљем умртвљену материцу Сарину оживео, на крају, после дојења и одрастања, када је поодрастао, Он ми заповеда заклати рођеног (сина) и као свеспаљеницу принети! Он који је пре кратког времена казао: У њему ће се назвати семе твоје, сада супротно налаже? И како ће на делу изаћи оно што је једном обећао? Како ће када је корен ишчупан изданци икада израсти; када је дрво посечено како ће донети плод; када је извор пресушио како ће потоци потећи? По људском следу ствари немогуће је да то настане, али када Бог хоће ‒ све постаје могуће.

2. Али ништа од тога Правеник овај није помислио, него је као слуга благоразумни, сваку људску рачуницу потиснувши, само на једно гледао: довести до дела заповеђено, те као изван људске природе будући и свако саосећање и љубав отачку сматрајући другоразредном пред заповестима Божјим, похитао је на извршење. И уставши, каже, Авраам ујутро оседла магарца свога. А узе са собом двојицу слугу и Исака, сина својега, и нацепавши дрва за свеплодницу уставши крену се и дође на место које му каза Бог, трећега дана (1Мојс 22,3). Гле човекољубља Владичиног, како и растојањем куша врлину Праведникову. Замисли шта је, с правом, Праведник трпео та три дана, сам у себи размишљајући о заповести (Божјој), да ће сâм, властитим рукама заклати (сина) њему тако милога, немајући никога да заједничари у тој ствари, и запрепасти се намери његовој, богољубивој и савесној. Пошто је знао величину те заповести, он је никоме не чини знаном, ни слугама, ни самоме Исаку, него је сâм у себи водио ту борбу и као какав дијамант, тако је остајао несавладив, показујући мужевност мисли, нити се радознало распитивао, него се са љубављу многом пвлачио пред заповешћу Божјом. И када је стигао до места: Погледавши, каже, Авраам очима својим виде место издалека, и рече слугама својим: Седите овде са магарцем (1Мојс 22,4-5). Гледај и ту многу памет Праведникову: и од слугу је хтео сакрити (шта ће се десити), свим тим показујући да је са кипућим усрђем и напрегнутом чежњом хтео вршивати оно што је Богу угодно. Пошто је, наиме, знао да је то било нешто ново и парадоксално, и да то што ће од њега настати претходно није од другога бивало, крије то од слугу и оставивши их са магарцем, каже: Овде причекајте, а ја и дечак отићи ћемо тамо, и поклонивши се (Господу) вратићемо се овде (1Мојс 22, 5). Он није знао да ће тако бити, него је пророковао, вероватно и не знајући то. А говорио је слугама тако, можда заваравајући их и припремајући да чекају ту, и на крају Праотац беше сам са дететом. И узе Авраам дрва свеплоднице и метну их на Исака, сина својега, а узе и ватру у руке и нож, и пођоше њих двојица заједно (1Мојс 22, 6). О, храбрости душе! О чврстине намере! Метну, каже, на Исака дрва свеплоднице, а он узе нож и ватру, и пођоше њих двојица заједно. Каквим очима је гледао дете како носи дрва на којима је требало не много касније да буде принесен на жртву? Како му је рука могла носити ватру и нож? И рука је носила ватру чулну, а унутарња ватра му је сагоревала душу и изједала мисао убеђујући га да чежњом према Богу победи, припремајући га да рачуна да ће Онај који му је већ дао да надприродно постане отац, и сада моћи урадити оно што надилази разум људски. Али гледај опет и како и пре ватре чулне она унутарња мало по мало распласава пећ и спаљује душу Праведникову. А рече, каже, Исак Аврааму, оцу својему: Оче! (1Мојс 22,7). Реч кадра преврнути утробу Праведникову. А овај рече: Шта је, чедо? Оцем зовеш онога што ће мало касније бездетан бити, а ја чедом називам онога што ће не много касније на жртвенику бити, и којега ћу властитим рукама заклати. А затим дечак каже: Ето, ватру носиш, а ја дрва; где је жртва што ће бити принета? Где је јагње за свеплодницу? (1Мојс 22, 7-8). Замисли овде муку Праведникову, како је поднео то чути, како је имао снаге одговорити детету, како се не сруши, како је поднео сачувати за себе а не објавити детету шта ће бити, него мужевном мишљу и храбром душом каже: Бог ће видети себи јагње за свеплодницу, чедо (1Мојс 22,8). Гле како и овде и не знајући опет открива оно што ће бити. Јер мислио је да одговором вара Исака, он је пак тим речима за сада поверовао, сâм Авраам још већи и напетији бол подносио те речи вртећи у разуму и замишљајући лепоту детета, ону спољашњу, лепоту душе, послушност, дивоту и сам цвет младости. И идући обојица дођоше на место које му каза Бог (1Мојс 22, 8-9). Пристигоше, каже, на гору високу, где му Бог обзнани: И подиже онде Авраам жртвеник (1Мојс 22,9). Опет се дивим храбрости Правениковој, како је могао саградити жртвеник, како је имао снаге, како није клонуо од агоније, него и је и жртвеник подигао, и дрва ставио (на њега). И свезавши Исака, сина својега, стави га на жртвеник. И пружи Авраам руку своју да узме нож и закоље сина својега (1Мојс 22,10).

3. Немојмо тек онако да протрчавамо, љубљени, мимо казанога, него да помислимо како му душа не одлете од тела, како је издржао властитим рукама свезати и на дрва ставити љубљенога, њега тако милога, њега јединца. И пружи, каже, Авраам руку своју да узме нож и закоље сина својега. О, богољубиве душе! О, храбрости намере! О, чежње напрегнуте! О резборитости што природу људску побеђује! Узе, каже, нож да закоље сина својега. Коме да се чудим и дивим? Храброј намери Патријарховој, или покорности дететовој? Што не одскочи, нити се озловољи код тога што бива, него је веровао и повлачио се пред оним што је отац радио, и као јагње у миру лежао на жртвенику очекујући десницу очеву. Но пошто се све што се тиче намере (Авраамове) заокружило, и ништа на крају није преостало, добри Владика показујући да то није заповедио хотећи да закоље сина, него да открије врлину Праведникову, по намери овенчавши Праведника и по слободном избору воље (његове), прихвативши заокружену жртву Патријархову, на крају показује и властито човекољубље. И позва га, каже, Анђео Господњи са неби и рече: Аврааме, Аврааме! (1Мојс 22,11). Пошто је видео Праведника напетога, уистину спремнога на заклање, како заповест жели извршити, због тога га зове са неба и каже: Аврааме, Аврааме! И овде је добро употребио удвајање (имена), како би савладо налет Праведников, гласом готово задржао десницу Патријархову испружену на заклање детета. И рече (Авраам): Ево ме! И рече (Анђео): Не стави руку своју на дечака, нити му ишта учини. Јер сада познадох да се бојиш Бога, и ниси поштедео сина својега љубљенога због мене (1Мојс 22,12). Не стави, каже, руку своју на дечака. Заповедих то, не хотећи да до дела дође, нити хотећи да дете твоје буде заклано, него хотећи да послушност твоју свима очитом учиним. Немој му, дакле, ништа учинити, довољна ми је намера твоја, ту те ованчавам и победником оглашавам. Јер сада познадох да се ти бојиш Бога. Гле снисхођења на речима. Шта дакле? Пре тога није знао врлину Праведникову, и тек сада ју је познао Владика свију? Не каже то да је тек сада познао. Него шта (каже)? Сад си, каже, свима обзнанио како искрен страх имаш спрам Бога. Ја сам, наиме, знао слугу својега, али то што је сада од тебе настало, и садашњим, и поколењима после овога постаће предмет поуке. Јер сада си свима обзнанио да се бојиш Бога, и трудиш се оно што ти је заповеђено до дела доводити: И ниси поштедео сина својега љубљенога због мене, њега силно ти милога и искрено љубљенога ниси поштедео због мене, због заповести моје, због налога мога, него си мојој заповести дао предност пред дететом твојим. Због тога узми дете своје. Због тога ти, наиме, обећах да ће се семе твоје умножити, и иди метнувши (на главу) венац послушности. Јер ја умем слободни избор воље ованчати и за намеру бојне награде понудити. На делу, наиме, доликује десити се оно што си слугама својим и Исаку казао, јер њима си рекао: поклонивши се (Богу) вратићемо се, и то ће и бити; а чеду, када је питао: Где је јагње за свеплодницу, казао си: Бог ће видети себи јагње за свеплодницу. Ево, погледавши очима својим, гле јагње које си прорекао, што је за свеплодницу уместо детета твојега. И погледавши очима виде: и гле, ован један ухваћен роговима у дрво савек. И пође Авраам и узе овна, и принесе га за свеплодницу уместо Исака, сина својега (1Мојс 22, 13). Видех, каже, богољубивост намере, ево оно што су унапред казао детету својему, то ти припремих. И узе (овна) и принесе га за свеплодницу уместо Исака, сина својега. Виде ли човекољубље Божје? И жртва би принета, и Патријарх је доказао богољубивост намере своје, и за слободни избор воље венац добио, те Исака узевши враћа се са безбројним венцима. А све је то било (пра)узор Крста. Због тога је Христос Јудејима говорио: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој, и виде, и обрадова се (Јн 8,56). Како је видео он, који је живао пре толико година? У праузору, у сенци. Јер као што је овде јагње принето (на жртву) уместо Исака, тако је словесно Јагње принето (на жртву) за икумену. Видео је, наиме, да се у сенци унапред оцртава истина. Гледај, љубљени, како је све у сенци праузоровано: тамо једнорођени, и овде Једнорођени; тамо љубљени и правога рода, и овде љубљени и правога рода. Ово је, каже, Син мој љубљени, у њему благоизволех (Мт 7,17?). Онога је отац принео за свеплодницу, и Овога је Отац предао. Павле вапи говорећи: Он који свога Сина не поштеде, него Га предаде за све нас, како да нам с Њиме и све не дарује? (Рм 8,32). До Њега је сенка, а надаље се показује истина самих ствари што све надилази. Јер ово јагње словесно принело је (себе на жртву) за сву икумену, Оно је сву икумену очистило, Оно је људе олутања ослободило, и понов к истини повело ; Оно је земљу небом учинило, не променивши природу тих стихија, него небески начин живљења преневши на људе на земљи. Због тога је свако служење демонима уништено, због тога се људи више не клањају камењу и дрвима, нити они разумом почастовани сагињу пред стварима безосећајним, него је свака заблуда уништена и светлост истине је икумену осветлила.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία μζ’. Καὶ ἐγένετο μετὰ τὰ ῥήματα ταῦτα, ὁ Θεὸς ἐπείραζε τὸν Ἀβραάμ; њен латински наслов је: Homilia 47. Et factum est post verba haec, Deus tentabat Abraham (Gen.22:1). Грчки текст: PG 54, 428-434.

[2] Најаве да ће се у Исаку назвати име његово.

[3] Мисли: не да Господ није знао какоће Авраам поступити.

[4] Уз ово види примедбе 22,21; 22,22; 22,23 код еп. Атанасија.