И рече Сара: Ко ће јавити Аврааму да Сара доји дете? Јер родих сина у старости мојој (1Мојс 21,7) [1]
1. Хајде да вам и данас, љубљени моји, прихвативши се следа јуче прочитанога, тако поставимо духовну ову гозбу, како бисмо опет познали, као што јуче чусте, неисказиву бригу и снисхођење доброга Бога, али и много трпљење Патријархово и благоразумије. Видесте ли како је рођење Исаково Сару учинило усхоћеном од радости? Рече наиме, каже (Писмо): Смех ми учини Бог, јер ко год чује, сарадоваће ми се (1Мојс 21,6). Свакога, каже, од оних што слушају (о томе) увлачим у заједничарење у радости. Јер велики је дар ниспослан ми од Бога, дар што немоћ људску надилази. Ко се, наиме, не би запрепастио гледајући ме како дојим (сина својим) млеком и подижем детенце у старости крајњој, мене што све до сада бејах бездетна? И као и сама чудећи се и дивећи том догађају, додала је: Ко ће јавити Аврааму, да Сара доји дете? Јер родих у старости мојој. Пошто је тај догађај био изнад природе, због тога каже: Ко ће јавити? (Што је) уместо да каже: Ко би помислио? Ко појмио? Који разум ће то моћи схватити? Која мисао пронаћи ваљано објашење строгости тога што се десило? Није тако чудесно било то што су из стене у пустињи потекли извори водâ, када је Мојсије то штапом учинио, као то што је из већ умртвљене материце рођено дете, и што су извори млека потекли. Како би, наиме, рођење свима било очито, и како би све и онда (тамо) присутне и оне што после тога слушају (о томе) навела на веру у чудо, због тога она сама храни дете и држи се дојења. И каже: Ко ће јавити Аврааму да Сара доји дете? Није ли, каже, то је чудно, парадоксално, и мимо надања дато ми, јер родих сина у старости својој? Шта значи: јер родих сина у старости мојој? Што је и без јаловости, каже, довољно било и старосно доба да ускрати рођење. Али све те препреке одстранивши, Владика ми је и рођење детета даровао, и изворе млека.
Да видимо, међутим, надаље и оно што следи. Пошто је, наиме, то са дојењем било завршено, каже се: Виде Сара сина Агаре, Египћанке, који се роди Аврааму, како се игра са Исаком, сином њеним. И рече Аврааму: Избаци слушкињу ову и сина њенога. Јер неће наследити син слушкиње са сином мојим Исааком. А веома тешком се учини та реченица пред Авраамом о сину његовом (1Мојс 21, 9-10). Гледај, љубљени, опет Сару, која не подноси много присуство Исмаилово, нити може мирно поднети да се син слушкиње дружи са Исааком. Дакле, као што је недавно хотећи да смири умишљеност Агаре, њу жестоком зловољом (својом) натерала да се обрати у бекство, тако и сада хотећи да на самом почетку сузбије првенство Исамилово, и не подносећи да гледа сина по благодати и од ње рођенога, дар Божји, како се дружи са (сином) слушкиње, Египћанке, каже Аврааму: Избаци слушкињу и сина њенога. Јер неће наследити син слушкиње са сином мојим. Пошто је знала да је и сама у старости крајњој, а гледала је и Патријарха у подмаклим (годинама) — обоје, наиме, беху у поодмаклим годинама — подозревајући да се, ако они одједном умру, Исамил, зато што је рођен из састајања (Агаре) са Авраамом, не подухвати себе увести у наследство очево, и заједничар са Исааком постане, због тога каже: Избаци слушкињу одавде, и сина њенога. Нека већ сад знају, каже, да син слушкиње ништа заједничко неће имати са сином мојим Исааком. Јер није благоразложно да се син слушкиње дружи са мојим, господаричиним сином. Но Сара није осетила неку ствар неправедну, него веома примерену, тако примерену да и Бог пристаје на оно што је казала. Али Праотац, мудрољубив будући и састрадално расположен према Исмаулу, то што је Сара казала тешко је примио. Веома тешком се, каже, учини та реченица пред Авраамом о сину његовом. Није, наиме, разлог била Агара, него је састрадално био расположен према детету, које је на крају поодрасло. Обрати, међутим, овде пажњу на свенадилазеће снисхођење човекољубивога Бога. Када је видео и Сару како с правом доживљава нешто људско, и љути се код равночашћа деце, и Авраама како не подноси мирно избацивање Исамила и слушкиње — јер ако се и није супротставио Сари због благости многе, ипак му се то учинило тврдим, тешким, каже (Писмо), мрским и несносним — тада Владика идући за властитим човекољубљем и утежући слогу њихову, каже Аврааму: Нека не буде пред тобом тешка та реченицам о детету и слушкињи. Све што ти каже Сара, послушај глас њен (1Мојс 21,12). Не примај, каже, тешко оно што ти она каже, него све што ти Сара каже, послушај глас њен.
2. Све то, каже, што ти она сада говори о Исмаилу и Агари ‒ прихвати, и послушај глас њен. Немој ожалостити њу што је током толиког времена према теби толику љубав показивала, која себе није само једном, него и други пут, е да те избави од смрти, дала за спасење твоје, и постала ти претпоставка онолике славе; најпре учинила да се са оноликим богатством вратиш из Египта, а после тога да онолике части будеш удостојен од Авимелеха. Немој се, дакле, узносити насупрот онога што ти говори, другачије, наиме, неће бити. Јер ће се у Исаку, од ње рођеноме, назвати семе твоје, и он ће ти бити наследник. И овога сина слушкиње припремићу да узрасте, и народом великим учинићу га, пошто је семе твоје (1Мојс 21,12-13). Чини, дакле, по ономе што ти говори и послушај глас њен. Замисли колики су одједном мир и слога завладали у заједничком животу њиховом, кад је добротом Божјом веза њихова учвршћена. Устаде, каже се наиме, (Авраам) ујутро, и узе хлебове и мех воде, и даде Агари, и стави на плећа њена дете, и одасла је (1Мојс 21,14). Гледај опет благоразумије много Праведниково, како се у свему показује богољубив циљ његов. Кад је чуо Сару како говори: Избаци слушкињу и сина њенога, она му се неваљлом учини, будући да је према Исамилу гајио љубав, а када је Владика заповедио, одмах је чинио заповеђено, и заборавио на природну љубав[2]. Кад Он, каже наиме, наређује, све страсти нека мирују, јер тај који заповеда је Владика природе. (Агара), дакле, узевши детенце, хлебове и мех воде, изађе са дететом. Али гледај како ће се опет због благоволенија (Божјег) према Праведнику и она удостојити старања вишњег. Отишавши, дакле, луташе по пустињи, и када је потрошила воду, ниоткуда не налазећи никакву утеху: Баци, каже се, дете под једно дрво (1Мојс 21,15), и док јој се утроба кидала, стискајући се од бола и љубави према детенцету: Сеђаше, каже се, наспрам њега, колико домет стреле. Јер рече: Да не видим смрт детета мојега. И седе наспрам детета. А дете из свег гласа заплака (1Мојс 21,16). Но милостиви и човекољубиви Бог који у бризи о нама надилази очеву и мајчину нежну љубав: Чу глас детета са места где бејаше (1Мојс 21,17) и сажали се на дете, смилова се на несрећу Агарину, допустио јој је да добије осећај усамљености, и одмах дао узвратни дар. И позва, каже се, Анђео Божји Агару са неба и рече јој: Шта је, Агаро? Не бој се, јер услиши Бог глас детета твојега са мета где је. Устани, узми дете, и држи руку његову, јер великим народом ћу га учинити (1Мојс 21, 17-19). О, човекољубља Владичиног! Није је презрео, не зато што је слушкиња била, него зато што је обећање учинио Патријарху, зато што је (дете) било његово семе и њу чини достојном толикога старања и каже: Шта је, Агаро? Не бој се, јер услиши Бог глас детета. Устани и узми га, и држи руку његову, је великим народом учинићу га. Не плаши се, каже, што те избацише из дома. Јер уживате толики промисао од мене да ће дете велики народ постати. И отвори, каже, (Бог) очи њене (1Мојс 21,16), не зато што пре тога није видела, него зато што јој и од отворених очију никакве користи није било, јер то је било пре надзора вишњега. Због тога, кад је хтео показати старање своје, каже се: Отвори јој очи, (што је) уместо да каже: Показа њој незнавеној, пробуди разум њен, поведе је да види место на коме извиру извори воде. И виде, каже, студенац воде живе, и пође, и напуни мех, и напоји дете (1Мојс 21,19). Господ јој је у безизлазу излаз даровао, кад се затекла у толикој неприлици, немајући никакву наду спасења, на њој је показао штедрост своју, истовремено и њу утешивши, и о детету промисао учинивши. И тако, кад Бог хоће, ако смо и у пустињи, и у самим крајњим невољама, ако никакву наду у спасење немамо, никог другог нећемо потребовати док нам све настаје од помоћи Божје. Јер ако привучемо на себе благоволеније Његово, нико нас неће надвладати, него ћемо изнад свега бити. И беше Бог, каже, с дететом, и оно одрасте и настани се у пустињи (1Мојс 21,20).Тако је то, када имамо миостивога Бога (са собом), ако смо и у пустињи, живећемо сигурније од них што градове настањују. Јер највеће обезбеђење и зид несавладив је помоћ Божја. А да познаш како је онај што је у пустињи и безбеднији и силнији од онога што живи у градовима и ужива савезништво људско много, да видимо како је Давид, мењајући место за местом, и живот као луталица проводећи, руком одозго био ограђен, а Саул, усред градова будући, толике војнике водећи, копљоносце и штитоноше имајући, свакога дана је био у страху и стрепео од наиласка непријатељâ. И онај, сам будући и никога другог са собом немајући, није имао потребе за свезништвом људи, а овај је круну (на глави) имајући и порфиру носећи, имао потребу за помоћи од онога првог: цару је пастир био потребан, ономе што круну носи ‒ обичан човек.
3. Али, ако хоћете, да поведемо след беседе од раније како бисмо, сву историју са њим на среду извевши, познали да ништа није јаче од човека ограђеног савезништвом одозго, и ништа немоћније од онога који је без ње, макар био окружен небројеним војницима. Овај, дакле, Давид, сасвим млад будући, и због незрелог узраста у дому отачком време проводећи, када једном тренутак дозва да врлина његова очигледном постане, послат од оца да посети браћу своју, послуша оца и запути се к њима. Дошавши, дакле, у поход њима, када је видео да предстоји битка са инопламеником Голијатом, и сав народ заједно са Саулом у страху, и самога цара како је доспео у опасност све да изгуби, пожелео је да за сада буде посматрач, и да се запути гледати ту нову и необичну ствар, јер се један човек опирао толиким миријадама (људи). Но браћа не подносећи храброст намере његове, падоше у завист те му веле: Ни због чега другог ниси дошао него битку да видиш? (в. 1Сам 17,28). Јер ниси дошао да нас посетиш. Али гледај памет његову и кротост многу. Не говори им ништа нагло, нити отресито, него гасећи пламен њихов и смурујући завист, каже: Није то што је речено (1Сам 17,29). Зар сте ме, наиме, видели како оружје у руке узимам, зар сте ме гледали како се у бојни ред сврставам? Једноставно хтедох видети и уверити се откуд ономе толико обиље беса. Јер ко је тај иноплеменик што срамоти бојни строј Бога живога? (1Сам 17,29). А затим, слушајући и гордост многу Голијатову, и неисказив страх оних што су дошли са Саулом, каже: Шта ће бити са човеком који му главу одсече? (1Сам 17,26) Многу храброст душе показа, тим речима све до запрепашћења доводећи. Дознавши то, Саул шаље по младића који ништа више до пастирско умења не зна, и видевши узраст његов ‒ потцени га. А затим, дознавши од њега како је поступио са медведима кад нападоше на стада (његова) — чудесни овај човек[3] беше принуђен исприповедати то, не хотећи да празнослови, него нашавши се у изнудици, е да и у онога поуздање уметне, да не гледа на простоту (његове) појаве, него на веру унутар (њега) скривену, и на савезништво вишње, посредством кога је младић био снажнији од (зрелих) мужева, он ненаоружан од наоружаних, пастир од војникâ — а затим, цар видевши чврстину намере његове, пожеле га опремити својим оружјем; овај пак њиме опремљен немаде снаге ни носити га. А све се то зби како би се оголила сила Божја која је у њему дејствовала, и да оно што се десило не буде приписано оружју. Пошто је, наиме, након што се опремио тим (оружјем) почео шепати, одложи са себе опрему, те узевши пастирску торбицу и каменове, тако изађе против оног пирга телеснога. Али гледај опет иноплеменика како гледа на недораслост узраста (Давидовог), и по томе потцењује Праведника, и као обичном детету му се обраћа речима. Пошто га је, наиме, видео како се са торбицом пастирском устремио на њега, и једино камење носи, само што му није говорио: Помислио си да си опет код оваца, те некакве псе гониш, због тога као пса каквог гонећи, тако си се са оружјем оним упустио у битку са мном? Одмах ће ти искуство показати да ти борба није са обичним човеком. И користећи се охолошћу на речима многом похита и пожури, опрему покрену и оружје истури. Али он се примио борбе уверен у силу оружја, а онај метну на себе оклоп вере (у Бога) и савезништва одозго. И најпре је речима смирио охолост иноплеменика и рекао му: Ти си на мене изашао у оклопу и са копљем, и мислиш властитом снагом победити, а ја (на тебе) у име Господа Бога. И казавши то и узевши из пастирске торбице један камен, као да уистину намерава пса неког одагнати што стадо напада, тако га праћком хитнувши, право у чело ударивши обори иноплеменика, те похитавши и одузевши му мач и њиме му главу одсекавши, тако је однесе цару и рату крај наметну. Посредством њега и цар спасење нађе, и сва војска његова одахну. И могле су се видети чудесне и парадоксалне ствари: наоружани од ненаоружаног смакнут, човек у ратним стварима искусан оборен од човеко што ништа више до пастиркску вештину не зна. Због чега и зашто? Зато што је један имао савезништво одозго што га се дотакло, а други њега будући лишен, допаде под руке ономе. Али гледај овде надаље и страст зависти, колику је неумесност произвела. Пошто је, наиме, цар видео да Праведник овај велику славу ужива, и жене како играју и узвикују: Победи Саул у хиљадама, и Давид у миријадама (1Сам 18,7), није мирно поднео то што су говориле — премда су му по речи Праведниковој више благодариле него Давиду — савладан завишћу на крају је добротвору супротним узвраћао, и онога којега је требало за спасиоца и добротвора сматрати, њега се подухватио убити. О обиља лудила! О напона ударености! Онога који му је живот даровао и сву војску његову ослободио беса иноплемениковог, њега је надаље као непријатеља попреко гледао, и ни недавно доброчинство не надвлада страст (зависти) него као у каквом пијанству, од зависти разума помраченога, добротвора је као непријатеља попреко гледао.
5. Такво је, наиме, зло те страсти, најпре шкоди ономе у којему се рађа. И као што црв што се у дрвету рађа најпре само то дрво изједа, тако и завист најпре квари ону душу која ју је изродила, а ономе којему завиди приређује супротно од онога што хоће. Не гледај, наиме, на почетке код завидљиваца, него погледај на крај, и помисли на то да сâмо зло завидљиваца оне којима завиде уводи у већу гласовитост. Јер ови и Бога увлаче у савезништво, те уживају помоћ вишњу, а завидљивац, ње лишен, свима лако допада шака. Знајући то, да избегавамо, кад вас молим, скверну те страсти, и свом силом је изгонимо из душе своје. Она је, наиме, погибељнија од свих страсти и шкоди самом спасењу нашем, јер је изум неваљалога ђавола. Због тога је мудрац неки говорио: Завишћу ђаволовом смрт је ушла у свет (Прем 2,24). Шта значи то: Завишћу ђаволовом смрт је ушла у свет? Пошто је, наиме, неваљала та звер видела да је Првостворени[4] бесмртан постао, због сопственог неваљалства навео га је на преступ заповести, а преко ње Првостворени је на себе навукао одмазду смртну. Завист је, дакле, произвела превару, превара непослушност, непослушност смрт. Због тога каже: Завишћу ђаволовом смрт је ушла у свет. Виде ли колика је скверна те страсти? Учинила је да онај што је бесмртношћу почаствован подлежи смрти. Но непријатељ спасења нашега, покренувши се властитом завишћу, учинио је да Првостворени, уистину бемртан будући, на смрт буде осуђен, али брижни и човекољубиви Владика, властитом смрћу нам је опет бесмртност даровао, те нађосмо више од онога што смо изгубили[5]. Онај је извео из раја, а Овај је на небо узвео; онај је учинио да (човек) буде осуђен на смрт, а Овај нам је бесмртност даровао; онај нас је лишио рајске раскоши, а Овај нам је царство небеско припремио. Виде ли умешност Владике, како је оружје које је по набеђивању ђаволовом против нашега спасења настало, то оружје је против главе његове окрену? Јер не само да нас је већих ствари удостојио, него је и њега нама у руке дао, казавши: Ево, дадох вам власт да стајете на змије и скорпије (Лк 10,19). На све то, дакле, рачунајући да изгоним завист из душе наше, и привучемо себи благоволеније од Бога. Јер то је наше оружје непобедиво, то нам је највеће имање. Због тога је Исмаил, иако млад и у пустињи и безизлазу многом будући, бројно узрастао и у народ велики се надодо, пошто: Бог беше, каже се, са дететом (1Мојс 21,20). Овде нам се сва беседа завршава. Дакле, да се не обазиремо, кад вас молим, на постојеће, да жудимо за будућим, благоволеније Божје више од свега да ценимо, и посредством најбољег живљења многу слободу себи унапред да уризничимо, како бисмо и постојећи живот безболно могли довршити, и будућа добра задобити благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава, власт и част, сада и увек, и у векове векова. Амин.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία μς’. Καὶ εἶπε Σάῤῥα· Τίς ἀναγγελεῖ τῷ Άβραὰμ, ὅτι θηλάζει παιδίον Σάῤῥα; ὅτι ἔτεκον υἱὸν ἐν γήρᾳ μου; њен латински наслов је: Homilia 46. Et dixit Sarra: Quis annuntiabit Abrahae, quod lactat puerum Sarra? quod peperi filium in senectute mea (Gen.21:7). Грчки текст: PG 54, 422-428.
[2] Према сину Исмаилу.
[3] Давид.
[4] Адам.
[5] Истеривањем из раја.