И покрену се оданде Авраам у земљу јужну, и настани се између Кадиса и између Сура, и поборави у Герари (1Мојс 20,1)[1]
1. Радујем се гледајући вас како се окупљате на слушање (беседе) и са задовољством многим примате поуку од нас; због тога се и сâм са већим усрђем трудим свакога дана постављати вам оскудну нашу и просту трпезу. Јер здрави апетит ваш прикрива једноставност трпезе и чини да се мало показује као много. Исто се може видети и код чулних јела. Јер као што (домаћин) који прими људе сите, ако би им и обилна и скупоцена јела поставио, ситост гостију сасеца скупоценост постављних јела, и почесто се та многобројна јела не чине нити једне речи достојна, зато што им гости не прилазе са задовољством; исто тао и онај који прима госте гладне и са жељом (за јелом), макар им поставио трпезу просту, она им се великом чини, пошто гости са усрђем и задовољством многим једу постављена јела. На исти начин и ми, поуздавши се у апетит ваш духовни ако и имамо једноставну и оскудну трпезу, не оклевамо непрестано је постављати љубави вашој. Исто то је и мудрац говорио: Боље је са љубављу угостити зељем, него ли са непријатељством волом угојеним (Приче 15,17) показујући да љубав другачије гледа на постављена јела, другим очима, те се и једноставна (јела) показују скупоценим, и осудна обилним. Јер шта би то било блаженије од нас док говоримо толиким слушаоцима што гаје тако топлу и будну љубав? И заиста, ништа тако не треба говорнику као благоволније слушалаца. Јер када види кипуће усрђе слушалаца, и сам се потруди, и многу, да тако кажемо, силу показује увидевши да колико више поставља ту духовну трпезу, толико му се благостање увећава. Јер духовна ствари су супротне чулним. Ту, наиме, обиље трпезе производи трошак и умањује имовину домаћина, а овде је све супротно: колико су бројнији они што заједничаре (за трпезом), толико нам се благостање увећава. Јер не говоримо наше (мисли), него оно чиме нас снабде благодат Божја из властитога човекољубља и на назидање ваше. Хајде, дакле, пошто се ви са толиким задовољством и спремношћу прихватате (слушања), да опет учинимо тумачење онога што вам је малопре прочитано, те да извучемо одатле добит. Будући да је, наиме, по великом наговору који Христос говори: Истражујте Писма (Јн 5,39) у Писмима положено благо много, у дубини скривено, због тога постоји потреба за тумачем, како бисмо дознавши силу у дубини (Писама) скривну, узмогли многу корист тамо открити. Због тога је, наиме, благодат Духа (Светога) удесила да врлине свих Праведника буду предате Писму, да бисмо ми непрестану поуку имали, и свој живот изграђивали према опонашању и следећи Праведнике. Да чујемо, дакле, од Божанскога Писма шта нам данас жели исприповедати о Праоцу (Аврааму). И покрену се, каже, Авраам оданде у земљу ка југу, и настани се између Кадиса и између Сура, и поборави у Герари (1Мојс 20,1). И покрену се, каже, оданде. Одакле се покрену? Са места где беше шатор подигао и где се удостојио примити Владику свију са Анђелима. Одатле, каже, покрнувши се, поборави у Герари. Гледај живљење Праведникâ, како је било стиснуто и без сувишних ствари, како је са лакоћом пресељења чинио, и као досељеници и дођоши, тако је уређивао себи живот, и час је овде, а час тамо подизао шаторе, живећи као у туђини; није (радио) као што ми чинимо, у туђини као у отаџбини станујући и блиставе домове градећи, портике и тремове, њиве стичући и купатила себи спремајући и небројене друге ствари. Али гледај Праведника како је сву имовину стекао у самој домаћој чељади и стадима, како се нигде не зауставља, него шатор подиже сад у Ветиљу, сад у Герари, а сад код храста Мамвријскога, једном силази у Египат, а сад се у Герари утаборио, и све то са лакоћом подноси и благодарност своме Владици у свему јасно показује. И после толиких обећања и најава што су му дате од Бога, гледајући себе окруженога онаквим околностима, допалога свакојаким и различитим искушењаима, као какав дијамант стајао је непомичан показујући богољубиву вољу своју, нимало млитавији не бивајући усред тих препрека. Гледај, наиме, и сада, мили мој, које га искушење у Герари спопада и чудесну храброст Праведникову, како оно што је свима неподносиво и не желе ни глас какав о томе прихватити, то је он подносио не зловољећи се, нити од Владике тражећи полагање рачуна за то што бива, као што многи људи чине, и то притиснути брменима небројених сагрешења: када западну у какве тешкоће, одмах се радознало распитујући и истражујући говоре: Зашто се то и то дешава? Због чега је (Бог) то допустио? Али није и Праведник овај, због чега је уживао више помоћи одозго. Јер то је уситину својствено слуги благоразумном, не распитивати се о ономе што бива од господара, него све ћутке примати и са благодарношћу многом.
2. Обрати пажњу на то како је и преко самих искушења што следе врлина Праведникова још више заблистала, док га Бог у свему показује славним. Као што се када је сишао у Египат као човек непознат и странац, никоме знан, одједном са великом чашћу отуда вратио, тако и сада, поборавивши у Герари, на почецима показује оно што је доњега, а после тога ужива толико савезништво од Бога да и цар, и сви што тамо станују, у дворењу Праведника показују сваки труд. И рече, каже се, Авраам за Сару, жену своју: Сестра ми је. Уплаши се, наиме, казати: Жена ми је, да га не убију људи града (онога) због ње (1Мојс 20,2). Гле како је душа Праведникова била опседнута тиранским страстима, и страх га притисну. Али, премда је претходни страх, онај од издаје жене, био веома жесток, страх од смрти га потисну. Како би њега избегао, подносио је властитим очима гледати како му сапутница животна бива у рукама царевим. А колико је то неподносиво, то знају они што жене имају. Због тога је мудрац неки говорио: Пун је љубоморе гнев мужа њенога, неће поштедети у дан суда, не ослобађа се непријатељства никаквим откупом (Приче 6,34-35). Али гледај како је то тешко и свима несносно (осећање) Праведник због страха од смрти лако поднео. А то се обично и код телесних страдања дешава, јер када тело наше у исто време опседну две страдања, напон једнога покрива оно друго, и свецело бивамо под болом једнога, и често и немамо осећај оног другог док нас многи бол (првог) притиска и не допушта да имамо искуство мањега (страдања). На исти начин је и Праведник овај гледајући сада престојећи страх од смрти све остало сматрао подношљивим. Али слушајући ово, љубљени, немој презрети малодушност Праведникову, што се смрти уплашио, него се задиви свенадилазећем човекољубљу Владике свију према нама, што је смрт, која је оним Праведницима и светим људима тада била страшна, Христос учино да буде за презир, и чега су се врлински они људи, толику слободу пред Бого имајући, бојали, то сада исмевају и младићи и нежне девојке. Јер то надаље и није смрт, него сан и путовање, пресељење са горег на боље. Смрт Владичина нам је, наиме, бесмртност даровала, сишавши у ад Он је везе њене покидао и силу њену уништио, те њу претходно страшну и неумољиву, њу је тако лако презривом учинио да понеки наскачу и тискају ка пресељењу одавде. Због тога је Павле вапио говорећи: умрети и бити са Христом је много боље (Флп 1,23). Али тако је сада, после Христовога доласка, након што је скршио врата (ада), она бакарна, након што је посвуда по икумени засијало Сунце правде. А онда, (смрт) је још имала страшно лице, и потресла је душу праведних оних мужева, зато су све друго лако подносили, ако се и дешавало да је несносно. Због тога је и Праведник овај, бојећи се напада ставновникâ Гераре, не наводећи да (му) је (Сара) жена, него сетра, тако је чинио бравак тамо. И као што је Бог допустио да сиђе у Египат, хотећи да неразумни они и бестидни (људи) познају врлину Праведникову, тако и овде Владика показује властиту дуготрпељивост, како би у свему открио трпљење Праведниково, али и благоволеније Божје о њему свима постало видљиво. А посла Авимелех, цар Герарски, да узме Сару (1Мојс 20,2). Замисли буру помисли коју је Праведник подносио гледајући жену своју како је одводе, и никако не могући да јој помогне. Све је, наиме, подносио ћутке, знајући да га Владика неће оставити, него ће му брзу помоћ пружити. А и Сариној љубазности се треба задивити, како жели избавити Праведника од страха смртнога, јер она је могла, откривши игру[2], да избегне углављену увреду, но она је све подносила храбро, како би издејствовала спас Праведнику. И испуни се казано: биће двоје у једно тело (1Мојс 2,24). Јер као да су једна плот, тако су се једно другом старали за спасење, и толико једномислије су показивали као да су једно тело и једна душа. Нека чују ово мужеви, нека чују жене: жене како би о мужевима исту такву љубав показивали, и ништа друго да не стављају испред спаса њиховог, а мужеви како би тако имали благоволеније много о њима, и као једдну душу стакавши и у једноме телу будући, тако све да раде.
3. То је, наиме, истинско супружништво: кад у њима влада толико сагласје, кад је веза толика, кад су тако узајамно везани љубављу. Јер као што тело сâмо са собом не живи у завади, нити душа сама са собом, тако и муж и жена не треба да живе у завади, него у јединству. Тада ће им, наиме, небројена добра моћи дотећи. Јер где је толика слога, тамо се сва добра стичу, тамо је мир, тамо је љубав, тамо је радост духовна, ту нигде нема рата, нигде борбе, нигде непријатељства нити љубоморе, него је све то далеко, пошто корен свих добара — о слози говорим — чини да све то нестаје. А посла Авимелех, цар Герарски, и узе Сару. И дође Бог Авимелеху у сну ноћу, и рече: Ево, ти ћеш умрети због жене коју си узео, јер она је удата за мужа (1Мојс 20,2-3). Гле човекољубља Божјег, пошто је видео Праведника како је због страха од смрти храбро поднео одвођење Саре, и да је цар као сестру Праведникову, тако је одводи, на крају показује свој промисао, показујући у исто време Праведника гласовитијим, ослобађајући Сару увреде, али и цара ослобађајући (чињења) безакоња. И дође Бог Авимелеху у сну ноћу. У само, каже, време сна (му дође) хотећи да га избави од безакоња, уметну му знање у разум, и ствари скривене изведе на светлост, многи страх му зададе, и претњу смртну. Умрећеш, каже, због жене коју су узео, јер је она удата за мужа. А Авимелех се ње не дотаче (1Мојс 20,3-4). Све се то зби како би обећање Божје, оно дато Праоцу, дошло до дела. Пошто му је (Господ) пре кратког (времена) обећао да ће му се Исак родити, а време то беше близу, да не би, дакле, нешто штету нанело обећању Божјем, (Господ) је наметнуо на Авимелеха толики страх да га престрави те да се не усуди дотаћи се Саре. Због тога је Божанско Писмо дометнуло: А Авимелех се ње не дотаче, него се још и правда и за дрски поступак (свој) каже: Господе, еда ли ћеш народ праведан и незнавен погубити? (1Мојс 20,4) Нисам ли, каже, то учинио незнајући да му је она жена? Зар сам неправду хтео нанети странцу? Зар сам му је као жену узео? Намеравајући да је узмем као сестру (његову) сам то урадио, сматрајући да тиме и њему част чиним. Еда ли ћеш, дакле, народ незнавен и праведан погубити? Еда ли ћеш погубити мене што сам то предузеће по праву учинио? А затим, јаснијим чинећи то што је говорио, каже: Није ли ми он сâм казао: Сестра ми је, а и она ми је казала: Брат ми је? (1Мојс 20,5) Обрати пажњу на то да су имали слогу и сагласје. И он ми је, каже, то рекао, а и она је потврдила речи његове. У чистоти срца, каже, и у правди руку учиних то (1Мојс 20,5), не намеравајући да то радим као нешто безаконо, него као узакоњено и примерено, што никакав прекор не доноси. А шта (каже) човекољубиви Владика? А њему рече Бог у сну (1Мојс20,6). Гле коликом снисходљивошћусе служи Владика свију, у свему показујући властиту доброту. И ја знадох, каже, да су и чистоти срца то учинио (1Мојс 20,6). Знам, каже, да су они сами ту драму припремили, и да си то учинио доведен у заблуду оним што су говорили, због тога, да не би сагрешио због превре њихове: Сачувах те да Ми не сагрешиш (1Мојс 20,6). Много је снисхођење у речима овим, највеће човекољубље Владичино. Грех је требало до мене да устрчи. Као код људи, када човек увреди неког од слугу што код господара велико поштовање ужива, господар сматра да је то и њему увреда, и каже: „Мене си увредио тиме што си слугу мојега тако удесио, јер оно што са њим бива, на мене прелази‟, управо тако и добри Владика: Поштедех те, каже, да Ми не сагрешиш. Они су, каже, слуге моје, много старање о њима чиним, и оно што са њима бива, себи присвајам, било то добро, било томе супротно. Тога ради те не пустих да се дотакнеш ње. Будући да се веома старам о њима, знајући да из незнања намери нанети им ту увреду: Сачувах те да Ми не сагрешиш. Немој напросто, као на неког од обичних људи, гледати на тога мужа, него знај да је он од мени најдражих, што са мном блискост многу имају. Врати, дакле, жену човеку, јер је Пророк, и помолиће се за тебе и живећеш (1Мојс 20,7). Гле како се открива врлина Праведникова: Пророком га назива и готово припрема цара да постане заштитник његов. Помолиће се, каже, за тебе, и живећеш. Он је, наиме, уплашивши се смрти због тебе ту драму приредио, и готово је сарађивао у вређању Саре, али знај да ће ти молитве његове живот пружити. А затим, да се не би пламтећи жељом и свладан лепотом Сарином, мање старао око заповести, напиње му страх и најављује да ће (у суспротном) већу одмазду навести. Јер ако не вратиш, каже, знај да ћеш умрети, ти и све твоје (1Мојс 20,7). Нећеш, каже, једино ти сâм за непослушност поднети одмазду, него ће и све твоје због тебе смрт стићи. А Бог му је све то у ноћно време говорио како би, у миру опомену прихвативши, са страхом многим до дела довео заповеђено. Јер каже се: Одмах рано уставши Авимелех позва слуге своје и исприче све речи ове у уши њихове (1Мојс 20,8).
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία με’. Καὶ ἐκίνησεν ἐκεῖθεν Ἀβραὰμ εἰς γῆν πρὸς λίβα, καὶ ᾤκησεν ἀνὰμέσον Κάδης, κα ὶἀνὰμέσον Σοὺρ, καὶ παρῴκησεν ἐν Γεράροις; њен латински наслов је: Homilia 45. Et movit illinc Abraham in terram versus africum, et habitavit inter Cades, et inter Sur, et peregrinus fuit in Geraris (Gen.20:1). Грчки текст: PG 54,413-422.
[2] Дословно: драму.