Порани пак Авраам ујутро на место где стајаше пред Господом (1Мојс 18,27) [1].
1. Догађај са Самарићанком, јуче[2] нас једовољно пучио и неисказивој дуготрпељивости Господњој, и старању (Господњем) о њој што све надилази, и благоразумију њеном. Видесте како је она дошавши да наточи воду чулну, са извора умскога токове божанске црпећи, тако се кући вратила, испунивши (на себи) оно што је Владика казао: Вода, коју ћу му ја дати, постаће у њему извор воде што тече у живот вечни (Јн 4,14). Јер она, испунивши се на божанском оном и духовном источнику, није токове задржала унутар (себе), него кипећи, тако рећи, на становнике града излива дат јој дар, те она жена, Самарићанка, иноплеменица, одједном је проповедник постала. Видесте и колика је благодарност душе, видесте човекољубље Владичино, како никога не презире, него било да нађе жену, било сиротицу, било душу будну и кипућу, одмах од себе благодат одашиље. Дакле, да и ми, молим вас, опонашамо ову жену и са пажњом многом примамо поуке Духа (Светога). Јер ово што се говори није наше, нити властитим језиком говоримо то што кажемо, него смо из човекољубља Владичиног руковођени на корист вашу и изградњу Цркве Божје. Немој, дакле, мили мој гледати на мене што говорим, нити на једноставност моју, него на то да преносим (речи) Владичине, и разум према Ономе који ми њих шаље имајући окренут, тако са трезвеношћу примај говорено. Па и у људским пословима, када цар, он који круну носи, шаље грамате, онај који их носи около сâм по себи није речи једне достојан, него је неки обичан (човек), често и такав да ни претке набројати не може, него је безимен и од безимених, али они који ће грамате примити не пазе на то какав је, него због грамата царских и њему част многу указују, и грамате са страхом многим, често и у тишини многој примају. Ако, дакле, њега кад грамату од човека доноси и једноставно хартију около носи сви прихватају, много пре ви, ако сте праведни, да прихватате од Духа послате вам речи преко мене са пажњом многом, како бисте добили узвратну награду многу за благоразумије. Јер ако Владика свију види спремност душе ваше, и нама ће приужити обилнију подршку због назидања вашега, а и вама ће даровати више памети, да схватите говорено. Богата је благодат Духа, изливајући се на све никакву деобу не трпи, него се дељењем још више увећава, и колико су они што у њој учествују бројнији, толико се благодат више протеже. Хајде, дакле, ако је по вољи, да се и данас задржимо на следу онога што смо вам пре неки дан говорили, да видимо где смо беседу завршили и одакле је данас ваља преузети. До ког места беседу пре неки дан довевши, тако је заустависмо? Приповедајући вам догађаје са Лотом и спаљивање Содома, ту беседу заустависмо, онде где Праведник нађе спас у Сигору. Сунце изађе, каже, на земљу, и Лот уђе у Сигор (1Мојс19,23), и тек тада божански гнев стиже људе у Содому и произведе уништење земље; кад је жена Праведникова, заборавивши шта су јој Анђели говорили, осврнувши се иза себе, стуб соли постала, поколењима после ових пружајући стални спомен властите лакомислености. Неопходно је, дакле, данас прешавши и оно што следи, нешто мало прозборити љубави вашој, како бисте опет видели састрадање Патријархово и љубав, и благомислије Божје о њему. Јер када је настао излазак сунчев, праведни Лот нашао спас у Сигору, а становници Содома били кажњени, Праотац истовремено оплакујући погибију њихову коју су поднели због безакоња свога, и веома бринући за праведног (Лота), поранивши, каже, гледао је шта се десило. Порани, каже се наиме, Авраам ујутро на место где стајаше пред Господом, и погледа на лице околине Содома и Гомора, и виде. И гле, узлазаше пламен из земље, као пара из пећи (1Мојс 19,27). Дошавши, каже, на оно место где је обраћање Богу чинио, и молбу за оне у Содому, виде трагове страшне оне одмазде, те праведног (Лота) ради, пожеле да дозна нешто (више). Таква је, наиме, нарав светима, брижна и састрадална. Божанско Писмо, да би нас поучило да му је благодат Духа одмах уметнула знање, а истовремено и ослободила Праведниак бриге за Лота, каже: Кад затре Господ градове околине, опомену се Бог Авраама, и одасла Лота из сред катастрофе (1Мојс 19,29). Шта значи: опомену се Бог Авраама? (Присети се) молбе његове, коју је учинио говорећи: Нећеш ли погубити праведника са безбожником? (1Мојс 18,23) И шта ако би неко казао: Због молбе Патријархове се праведни (Лот) спасао, а не због властите правичности? Да, и због молбе Патријархове, јер када чинимо што је до нас, онда нам и заступништво Праведникâ доноси највеће користи. Као што и када смо лакомислени, а наде спасења нашега само у њих имамо, ништа нам од тога неће бити, не зато што су Праведници немоћни, него зато што ми сами себе лакомисленошћу својом издајемо.
2. И како би знао да, када смо безбрижни, макар они што за нас моле Праведници били, макар Пророци били, никакве нам од тога користи не бива — они, наиме, и кроз то показују властиту врлину, али нама од тога никакве користи неће бити, због властите нарави — чуј од Бога свију како говори Јеремији, Пророку, од утробе (мајчине) посвећеном: Не моли за народ овај, јер те нећу услишити (Јер 7,16). Гле човекољубља Владичиног, унапред говори Пророку како овај не би, када после молитве не буде услишен, помислио да се то десило по његовој кривици. Због тога му већ унапред одаје неваљалство народа и заповеда да се не моли, како би и он сâм могао познати напон неваљалства њиховог, а и они научили да им Пророк ништа не користи, ако сами неће да учине што је до њих. Знајући то, мили моји, да прибегавамо заступништвима светих, и позивамо их да се моле за нас, али да се не поуздавамо само у њихове молитве, него и сами да чинимо што је до нас, и да се држимо промене на боље, како бисмо дали простота заступништву за нас. Исто то Владика свију и на другом месту каже Пророку: Не видиш ли шта они чине? Кâде лој и бесквасне хлебове чине војсци небеској (в. Јер 7,17-18), готово му говорећи: Молиш ме за њих који не одустају од неваљалства, који никакав осећај болести која их је захватила немају, него су тако немилосрдно расположени? Зар не видиш охолост њихову што све надилази? Зар не увиђаш лудило њихово много? Како се не заситише неблагочестија, него као свиња у блату, тако се ваљају у властитим безакоњима? Зар не би, да су хтели обратити се, очекивали да буду позвани? Нисам ли ја тај који преко Пророкâ вапи и говори: И рекох након што учини прељубу: После свега тога врати се мени, и не врати се? (Јер 3,7) Зар тражим друго нешто сем једино да престану са блудничењем и одустану од зала? Зар тражим полагање рачуна за оно што је прошло, ако видим да се желе променити? Не вапим ли свакога дана говорећи: Хтењем нећу смрт грешника, као што хоћу да се обрти и живи (Јез 18,23). Не чиним ли све због тога да уграбим од погибије све оне што су лутањем захваћени? Да не одуговлачим кад видим да се мењају? Нисам ли ја тај који говори: Док још говориш, рећи ћу ти: Ево ту сам (Ис 58,9)? Да не жуде они тако за сопственим спасењем, као што је мени стало до тога да се сви људи спасу и дођу до познања истине? Зар сам те из небића у (битије) увео да те погубим? Зар сам Царство и небројена и неисказива добра залуд припремио? Нисам ли због тога гееном запретио да све припремим да и због тога у Царство трче? Немој, дакле, о блажени Пророче, њих оставивши мени молбу приносити, него нека ти труд у овоме буде: како да савладаш болест њихову, доведеш их до осећаја слабости (њихове) и вратиш их здрављу, а што је до мене свакао ће доћи. Јер не оклевам, нити одгађам када види душу благоразумну, само једно, наиме, тражим: исповедање падова, и више не наводим казну на оне који су пали. Да није то што тражим нешто тешко и мрско? Да не знам да гори постају јер не исповедају претходна сагрешења, ни то не бих тражио. Но будући да знам да род људски више нагиње злу, због тога хоћу да се исповеде претходна сагрешења, како би им исповест постала препрека да опет не допадну истих.
3. О томе, дакле, размишљајући и на уму имајући човекољубље Владике нашега, немојмо безбрижни бити, него најпре старање много о себи да чинимо, и прљавшрину сагрешењâ очистимо, и тек тако да се трудмо око заступништва светих. Ако ћемо, наиме, трезвени и будни бити, и сами се молећи највеће користи ћемо извући. Пошто је Владика наш човекољубив, кад Га други моле не приклања се тако као када га ми сами молимо. И гледај обиље доброте: када нас види зловољне, обешчашћене, да никакву слободу (пред Њим) немамо, ако се само мало разбудимо и пожелимо прибећи човекољубљу Његовом, одмах се приклања молбама (нашим) и пружа руку онима што леже, подиже пале и вапи говорећи: Неће ли који пада устати? (Јер 8,4) Али да бисте и на самим стварима познали да су многи, сами од себе молећи се, пре успели остварити оно око чега су се трудили, него преко других, неопходно је извести на среду оне који су у томе успели, како бисмо их и ми опонашали, и себе на ревност њихову побудили. Да чујемо, дакле, како је она Хананејка, жена у великом болу душевном, иноплемена, када је видела Лекара душе и Сунце Правде како излази онима што седе у тами, како је са топлим и кипућим усрђем приступила, и ни то што је жена, нити што је инплеменица, није учинило да клоне, него све те препреке гурнувши у страну, приступивши каже: Помилуј ме, Господе, јер кћер моју много мучи демон (Мт 15,22). Али Онај који зна неизречене (помисли) разума ‒ ћути и не одговара, речи једне не изговара, нити жали жену гледајући како му приступа са толиким запомагањем, него чека хотећи свима да учини очигледним скривено у тој жени благо. Видео је, наиме, скривени бисер, и није хтео да нам остане скривен, због тога одгађа (са одговором), и не удостојава је одговора, како би многа молба женина свима после тога поука постала. И гледај неизрециву доброту Божју. Он јој, каже, не одговори (Мт 15,23), а ученици сматрајући како су састрадалнији и човекољубивији, не усуђују се отворено казати: „Одговори јој, смилуј се на њу, сажали се”, него шта (кажу)? Отпусти је јер виче за нама (Мт 15,23)готово говорећи: „Ослободи нас напасти, ослободи нас вике што од ње бива”. А шта Владика (чини)? Мислите, каже, да тек онако ћутим, и не удостојавам је одговора? Слушајте: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт 15,24). Не знате ли да је жена иноплеменица? Не знате ли да и вама већ заповедих не ићи на пут незнабожаца? Због чега, дакле, показујете састрадање тако без испитивања? Обрати пажњу на умешну мудрост Божју, како је, и кад Му угоди одговорити, теже него ћутањем погодио жену и готово јој смртну рану задао, хотећи да је мало по мало разбуди како би ученици који не знају познали скривену у њој веру. Али она ни тако није клонула, нити је млитавија постала гледајући да ни ученици ништа нису успели, није себи рекла: Ако Га ни они нису успели смекшати чинећи заступништво за мене, због чега онда да Га залуд и улудо опседам? Него као огњем пламтећи, са душом успламтелом и утробом што се кида, прилази клањајући се и говорећи: Господе, помози ми (Мт 15,25). Господ се ни тако не приклони жени, него јој даје одговор још тежи од претходног. Није, каже, добро узети хлеб од деце и бацити га псима (Мт 15,26). Замисли, љубљени, и задиви се овде чежњи душе њене и вери што све надилази, што се када је чула псима није озловољила, није одскочила (од Њега), него са благоразумијем многим каже: Да, Господе! Али и пси једу од мрва са трпезе господара њихових (Мт 15,27). Признајем, каже, да сам пас, као пса ме, дакле, удостој мрва са трпезе! Виде ли веру и благоразумије женино? Прихватила је казано, и одмах добила оно око чега се трудила, и то добила са похвалама многим. Јер шта каже Христос? О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш (Мт 15,28). О жено! Чудесна реченица, то што је казано испуњено је похвалом многом. Велику си, каже, веру показала, због тога нека ти буде оно што хоћеш. Гледај то обиље штедрости, и чудесну мудрост Владичину. Нисмо ли на почецима сматрали да је несастрадалан према њој док је тако одбија и најпре ни одговора не удостојава ту жену, а после тога и првим и другим одговором готово је гони, и њу која са толиком жељом приступа ‒ тера (од себе)? Али по крају познај доброту Божју, да је хотећи да је учини славнијом, да се због тога користио одгађањем. Јер да ју је одмах похвалио, ми не бисмо познали врлину те жене; но будући да је мало одгађао (похвалу), познали смо и неисказиву доброту Владичину, и веру њену што све надилази.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαμδ’. ὬρθρισεδὲἈβραὰμτῷπρωῒεἰςτὸντόπον, οὖεἰστήκειἐναντίοντοῦΘεοῦ; њен латински наслов је: Homilia 44. Diluculo autem venit Abraham ad locum ubi steterat coram Domino (Gen.19:27). Грчки текст: PG 54,405-413.
[2] У претходној беседи на Постање Златоусти нигде не помиње Самарићанку. Могуће да је између 43. и 44. беседе на Постање држао засебну беседу на причу о Самарићанки.