А дођоше два Анђела у Содом увече (1Мојс 19,1) [1]
1. Као што луг неки цветни показује у себи различите и шарене цветове, тако нам Божанско Писмо показује врлине Праведникâ, не да бисмо као код цветова само на кратко уживали мирис, него да бисмо одатле извукли корист многу. Тамо, наиме, само што руком прихватимо цветове, мало после они вену и губе своју љупкост, а овде није тако, него када слухом прихватимо врлине Праведникâ и положимо их у недра размишљања нашега, можемо, ако хоћемо, уживати благоуханије њихово сво време. Хајде, дакле, да данас, будући да је благоуханије светих у Божанскоме Писму толико, познамо благоуханије Лотово, како бисмо тачно знали да је живот са Праоцем (Аврамом) овога Праведника узвео на сам врх врлине, и да и он, према моћи својој, на делу показује своје гостољубље. Но да би нам беседа била јаснија вреди саслушати саме речи Писма. А дођоше, каже, два Анђела у Содом увече (1Мојс 19,1). Због чега је започео тако: А дођоше два Анђела у Содом увече? Будући да су кад их је Праотац угостио они устали (и отишли) одатле, човекољубиви Бог Старатељ, идући за властитом добротом, јавивши се тада у људскоме обличју, остаде код праоца разговарајући (са њим), као што јуче чусте, хотећи све нас да поучи како обиљу дуготрпељивости своје, тако и љубазности Патријарховој, Анђели се запутише ка Содому, то држећи се следа свога, Божанско Писмо нам каже: А дођоше два анђела у Содом увече, да изврше што им је заповеђено. Гледај тачност и смотреност Божанскога Писма, како нам је назначило и време у које су пристигли, јер каже: увече. А због чега је објавило време? И због чега они увече пристигоше? Да нам се покаже напон многи гостољубља Лотовога. Јер као што је Праотац, седећи у подне вребао на пролазнике и њих уловио, притрчао им и са усхићењем прихватио путнике, на исти начин је и овај Праведник, пошто је знао злоћу невљалства становника Содома, није ни вечерње време пропуштао, него је до тада чекао да му неће допасти благо какво те да узмогне плод гостољубља убрати. Уистину се треба дивити многом обиљу врлине Праведника овога, што живећи међу таквим безаконицима не само да није постао лакомисленији, него је и много већу врлину показивао. Док су сви, како се каже, низ стрмине срљали, он сâм је у толиком мноштву ходао правим путем. Где су они што говоре да је човеку који живи у граду немогуће сачувати врлину, него се треба повући, и (држати се) живљења на горама, и да није могуће домаћину, човеку који има жену и брине се о деци и послузи, врлински бити? Нека погледају овога Праведника, са женом, децом и послугом, што у граду живи и међу толиким неваљалцима и безаконицима проводи време, а као каква варница насред пучине блиста, и не само да се не гаси, него још блиставији сјај показује. Ово говорим не противећи се повлачењу из градова, и не забрањујући живот по горама и пустињама, него показујући да ономе који хоће трезвен и будан бити ништа од тога није препрека. Као што, наиме, човеку лакомисленом и лењом ни пустиња не може бити од користи, јер није место то које чини врлину, него намера и начин (живљења), тако човеку трезвеном и будном ни то што време проводи у сред града неће моћи нашкодити. И због тога бих хтео да су, као блажени овај човек, људи врлински понајвише у градовима, како би квасац другима постајући, многе наводили на властиту ревност. Но будући да се то чини тешким, макар оно нека буде[2]. Јер пролази обличје света овога (1Кор 7,31), и кратак је постојећи живот, и ако се не сад, док још стојимо на попришту, не прихватамо напорâ врлине, и не избегавамо мреже зла, онда ћемо залуд себе кривити касније, када никакве користи од покајања (нема). Јер док смо још у овоме животу, могуће је да кад се покајемо и сперемо са себе грехе, извучемо из тога корист и удостојимо се човекољубља Владичинога, а ако ово време пропуштајући изненада будемо уграбљени (из овога живота), покајаћемо се и тада, али никакву вајду од тога нећемо имати. А да би то познао, чуј Пророка како говори: А у аду, ко ће ти се исповедити? (Пс 6,6) И опет: Брат не избавља, хоће ли човек избавити? (Пс 48,8). Не постоји, каже, тамо нико да избави човека предатога сопственој лакомислености, ни брат, ни отац, ни мајка. И што говорим о брату, оцу и мајци? Ни сами Праведници што су слободу многу (пред Богом) стекли тада нам неће ништа помоћи, ако смо сада лакомислени. Јер каже се: Ако стану Ноје, и Јов и Данило, синовие своје и кћери неће избавити (в. Јез 14,18). И гле величину претње, које Праведнике је извео на среду. Они су, наиме, у своје време били претпоставка спасења другима: јер Ноје је кад је икумену захватио страшни онај потоп спасао своју жену и синове. И Јов је слично томе био претпоставка спасења другима, а и Данило је моге избавио од смрти,док је варварин онај[3], тражећи ствари изнад људске природе, подухватао тога да убије Халдејце, Маге и гатаре.
2. А како не бисмо помислили да ће и у будућем веку бити тако и да ће људи врлински, који имају слободу (пред Богом), моћи ослободити тамошње одмазде њима блиске људе што овде време проводе у лакомислености, због тога нам је (Писмо) навело ове Праведнике, напињући нам страх и васпитавајући нас да, после благодати вишње, у властитим добрим делима имамо наде спасења нашега, те нити да се узносимо код врлине предакâ, ако смо сами у неваљалству, нити код ичег другог, него да се, ако смо од оних што имају претке врлинске, само око тога трудимо да опонашамо врлину њихову, а опет ако је супротно, да смо од оних шти имају лоше претке, да не сматрамо да ће нам ишта из тога нашкодити, него да се разоденемо за напоре врлине, јер из тога нам неће бити штете. Свако се, наиме, или овенчава или осуђује по ономе што је радио, као што и блажени Павле каже: да прими сваки оно што у телу учини, било добро, било зло (2Кор 5,10), и опет: Који ће дати свакоме по делима његовим (Рм 2,6). Све то знајући и сваку лакомисленост одбацивши да многи разбор око врлине чинимо. И док смо још на попришту, пре но ште се гледалиште разиђе, да се побринемо о спасењу нашем, како бисмо узевши учешће у врлини, у веку непрестаном добили награде за њу, као и Праведник овај, који је станујући међу толиким неваљалцима и немајући никога да следи врлину његову, него (још и) гледајући све како му се изругују, смеју, не само да није постао немарнији, него је тако заблистао да се удостојио Анђеле примити (у дом свој), и док су сви листом пропадали, он сâм са кћерима (својим) избегао је наведену (на Содом) казну. Но да се вратимо на след беседе. А дођоше, каже, два анђела у Содом увече. Време нам понајвише показује обиље врлине Праведника овога, да остајао и кад вече завлада, и није одустајао. Пошто је, наиме, знао да му из тога добит настаје, због тога се, жудећи да задобије богатство, користио истрајношћу многом и није се повлачио ни када би се дан завршио. Таква је, наиме, душа пламена и будна, не спутава се сметњама у показивању властите врлине, него се од тих препрека још више подиже и распаљује (у себи) већи пламен жудње. И видевши (их), каже се, Лот устаде у сусрет њима (1Мојс 19,1). Нека чују они што људе који им долазе и моле и многу истрајност (у томе) показују, често одбијају и нечовечност многу показују. Гле Праведника овога, није чекао да му се приђе, него је као и Праотац[4], не знајући који су ти што су пристигли, него држећи да су некакви путници, када их је угледао готово поскочио и усхићен био као да се на ловину намерио и труди се да не промаши. Видевши их, каже, устаде у сусрет њима и поклони се лицем к земљи (1Мојс 19,1). Заблагодари Богу што га је удостојио да прими придошлице. Обрати пажњу на врлину душе. Сматрао је великим доброчинством Божјим то што се намерио на те мужеве, и поздравом њима испунио је властиту жељу. И немој ми говорити да су били Анђели, него узми у обзир то да Праведник овај то још није знао, него држаћи да су непознати путници, тако се понашао. И рече: Ево, господо, свратите у дом слуге вашега, и преноћите, и оперите ноге своје, и поранивши ујутро отићи ћете на пут свој (1Мојс 19,2). Речи довољне да открију врлину положену у душу Праведника. Ко се не би запрепастио смиреноумљу што све надилази, топлини коју је у гостољубљу показивао? Ево, каже, господо, свратите у дом слуге вашега. И њих зове господом, и себе назива слугом њиховим. Да саслушамо, мили моји, те речи са строгошћу, и да се и ми васпитамо сличне ствари радити. Он славан, сјајан, који се у толиком богатству налази, путнике, странце, људе непознате, појавом просте, обичне пролазнике, њих који му ни са једне стране нису блиски назива господом и каже: свратите у дом слуге вашега и преноћите. Јер, каже, вече је завладало. Послушајте ме и дневни умор ублажите свративши у дом слуге вашега. Да вам, каже, не најављујем што велико? Опраћете ноге своје што су се од путовања умориле, и поранивши ујутру отићи ћете на пут свој. Учините ми, дакле, ту милост и немојте одбити позив мој. И рекоше, каже се: Не, него ћемо преноћити на тргу (1Мојс 19,2). Видевши да после оноликог позивања одбијају, није клонуо, није одустао од труда, нити је страдао од онога што ми често чинимо, те ако некада пожелимо свратити некога (у свој дом), а потом приметимо да мало после он одбија, одмах одустајемо, а то се дешава зато што то чинимно без топлине и жеље, него понајвише мислимо да имамо довољно оправдање говорити да смо све што је до нас учинили.
3. Шта то говориш, да си учинио што је до тебе? Ловину си промашио, благо пропустио, а учинио си што је до тебе? Тада би учинио што је до тебе да благо ниси испустио из руку, да ниси протрчао поред ловине, да гостољубље ниси само на речима показао, тек да савест смириш. Али Праведник овај није тако (урадио), него како? Гледајући их како се супротстављају (његовом позиву) и хоће да преноће на тргу — а Анђели су то чинили хотећи да се још више покаже врлина Праведника и учећи све нас колико је његово гостољубље — он надаље више не жели позив њима на речима чинити, него и силу придодаје. Због тога је Христос говорио: Људи силовити освају Царство небеско (уп. Мт 11,12). Тамо, наиме, где предстоји духовна добит, тамо је принуда благовремена, и сила за похвалу. И прислиљаваше их (1Мојс 19,3), каже се. Мени се чини да их и невољне вуче (у дом). А онда, када су видели Праведника где то дело чини и да неће одустати пре но што се потруди до дела га довести: Свратише, каже се, код њега, и уђоше у дом његов. И учини им гозбу, и испече им бесквасне хлебове те једоше пре но што легоше (1Мојс 19,3-4). Виде ли да се и овде гостољубље не показује у скупоцености трпезе, него у изобиљу намере? Пошто је, наиме, успео увести их у дом свој, одмах је показивао гостољубље. Спремао се за служење њима, јела (им) је нудио, и сваку почаст и услужност придошлицама указивао сматрајући да су неки људи ‒ намерници. А људи града, Содомљани, опколише кућу (Лотову), од младића до старца, сав народ заједно, и изазиваху Лота и говораху му: Где су људи који су ушли код тебе ноћас? Изведи их нама, да будемо са њима (1Мојс 19,44-6). Немојмо, мили моји, напросто протрчати мимо казанога, нити да не увидимо манију њихову, сваког опроштаја лишену, него да помислимо на то како је (уопште) Праведник живећи међу толиким изопаченим зверима, тако заблистао и показао толико обиље врлине; како је могао подносити безакоње њихово; како није побегао од становања тамо; како је подносио разговор са њима. Како? (Ево) говорим како. Владика свију, предвидевши неваљалство њихово што све надилази, удесио је да се Праведник тамо настани како би им, као најбољи лекар, могао савладати болести њихове. Гледајући их, међутим, како болују болести неизлечиве и да неће никакво лечење прихватити, (Праведник) ни тако не одустаје. Такав је, наиме, лекар, ако види да страсти побеђују умење (његово), не престаје вршити што је до њега, како би, ако временом узмогне опоравити болесника, показао сво богатство (свога) умења, а ако ништа не постигне, како би имао највеће оправдање да ништа од потребнога није пропустио (учинити), што се заправо и овде збило. Јер Праведник овај, крећући се међу њима, и тако је остао праведан, много мудрољубље показујући, а они су и због тога били лишени свакога опроштаја, што не само да се нису оставили зла, него су га још више напели. Гледај, наиме: Опколише, каже се, кућу (Лотову), од младића до старца, сав народ заједно. Највеће сагласје неваљалства, многи нанос зла, неисказиво обиље безакоња, предузеће неопростиво. Од младића, каже, до старца. Не само да је младост, каже, била та која тражи ствари безаконе, него и старци и сав народ заједно. И не постидеше се те дрскости безочне и бестидне, нити им на ум дође Око недремовно, нити се Праведника постидеше, нити оних које су странцима сматрали, нити поштедеше оне што су ту уживали гостољубље Праведниково, него бестидно и тако рећи голе главе[5] проступају неуздржане оне речи говорећи: те позивајући Праведника говораху му: Где су људи који уђоше к вама? Изведи их да будемо са њима. Због тог, мислим, предузећа њиховог и безаконог неваљалства, Праведник је све до вечери седео (код врата града), тако да ниједном путнику не допусти да незнајући допадне мрежа нихових. И Праведник, заједно са гостољубљем показујући и обиље властите целомудрености, чини такав труд да прихвата све пролазнике, и да му нико (од њих) не промакне, тако је и овде сматрао да нису Анђели, него (обични) људи. А безаконици они, уз то што ништа такво као Праведник не показују, бавили су се само делима која свако неваљалство наткриљују. Због тога, дакле, (Анђели) хтедоше на тргу преноћити, како би Праведнику дали повод да покаже гостољубље према њима, а и намеравајући да му на делима покажу да ће се изложити достојној одмазди они што тако показују безакоње у обиљу.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαμγ’. Ἦλθονδὲ, φησὶν, οἱδύοἄγγελοιεἰςΣόδομαἑσπέρας; њен латински наслов је: Homilia 43. Venerunt autem, inquit, duo angeli Sodoma vespere (Gen. 19:1). Грчки текст: PG 54,395-405.
[2] Тј. да људи врлински бораве по гормама и пештерама.
[3] Навуходоносор.
[4] Авраам.
[5] У старини се сматрало неуљудним ићи гологлав.