Беседа четрдесет друга

И уставши ти људи погледаше према лицу Содома и Гомора (1Мојс 18,16)[1].

1. Из јуче прочитанога, мили моји, познадосмо обиље гостољубља Праведниковога; хајде да данас, прешавши и оно што следи, опет познамо љубазност Патријархову и састрадање. Праведник овај је, наиме, сваку врлину стекао у обиљу. Јер не само да је био љубазан, нити само гостољубив и састрадалан, него је и све друге врлине у обиљу показивао . Ако би требало, наиме, трпељење показати, наћи ћеш га како се попео на сам највиши врх (те врлине); ако ли смиреноумље, опет ћеш га и ту видети како ни за ким не заостаје, него све надмашује; и кад веру треба показати, и у томе ћемо га опет наћи да је гласовитији од свих других. Јер душа та је као каква жива икона која у себи показује различите боје врлине. И које нама надаље остаје оправдање кад, док један човек у себи носи све те врлине, ми остајемо тако празни (од њих) да не желимо нити једну показати? Јасан доказ тога да смо од свих добара испражњени не зато што не можемо (добра чинити), него зато што нећемо, јесте да се могу наћи многи нама истородни (људи) како блистају у врлини. Па и то сâмо, што је Патријарх и пре благодати[2], и пре закона (Мојсијевог), сâм од себе и од знања у (људску) природу положенога, дошао до толике мере врлине, биће кадро лишити нас сваког оправдања. Но можда ће понеки казати да је тај муж уживао старање много од Бога, да је Бог свију о њему показивао старање много. Да, признајем (да јесте), али да он сам није претходно показао све што је до њега, не би уживао помоћ Божју. Немој, дакле, гледати само на то, него сваку (помоћ Божју) испитујући познај да је (Праведник) у сваком искушењу прво показавши властиту врлину, тако се удостојио савезништва Божјег. И то смо вам више пута показали, када је чинио пресељење из земље отачке, од предакâ никакво семе благочестија не добивши, сâм од себе доказао је богољубље много; и (као) човек што се ономад у Халдеју преселио, када је изненада позван да дом замени за туђину, није са поколебао, није одуговлачио, него је одмах извршио заповест, и то и не знајући где ће му се лутањезауставити, и потрудио се и похитао са познатога на непознато, сматрајући да је заповест Божја драгоценија од свега. Виде ли како је од искона и почетака чинио што је до њега, и због тога је свакога (дана) уживао од Бога помоћ у обиљу многоме? Управо на тај начин и ми, љубљени, ако хоћемо уживати благоволеније вишње, да опонашамо Праоца, и да не оклевамо спрам (чињења) врлине, него сваку прихвативши, да са ревношћу у њој учествујемо тако да Недремовно оно око привучемо на узвратне дарове. Јер Он који зна тајне размишљања нашега, када нас види да здраву вољу показујемо и хитамо разоденути се за подвиге врлине, одмах нуди и помоћ своју, истовремено олакшавајући нам напоре наше и укрепљујући слабост природе наше, и дајући нам богате бојне награде. Код Олимпијских игара никада нећеш наћи да тако нешто бива, него учитељ гимнастике бивајући тек посматрач оних што се боре, и не могући ништа друго учинити, чека да се деси победа, а Владика наш не чини тако, него се и бори заједно са нама, руку пружа и дотиче нас се, и само што са свих страна противника (нашег себи) не подчини и нама га преда, и све чини и предузима да узмогне одржати нас у борби и победу остварити, како би се неувели венац на главу нашу ставио. Венац благодати, каже, прими на главу (Приче 1,9). У овим (овоземаљским) Олимписјком играма венац (који се добија) после победе није ништа друго до листови ловора, аплауз, и поклици што настају од (окупљеног) народа, што све, када наступи вече, пропада и нестаје, а венац за врлину и знојење за њу, нема ничег чулног, нити нестаје у веку овоме, него је сталан, бесмртан, протеже се у све векове. Напор је у краткоме времену, а бојна награда (за њега) не зна за крај, нити узмиче времену, нити тамни. А да бисте то познали, гле колико је већ година прошло, и колика поколења од онда од како је Праотац овај рођен, а као да је био јуче, или данас, тако блистају венци њетови за врлину, и до самог скончања (света) бивају претпоставке свима што ваљано мисле.

2. Пошто је, дакле, врлина Праведникова таква, да се побудимо на ревност његову, те познавши једном, макар и касно, властито благородство, да опонашамо Праоца и прихватимо некакву замисао нашега спасења, старање много да чинимо, тако да нам не само тело буде здраво, него и различите болести душе да лечимо. Јер ако хоћемо трезвени и будни бити, болести душе лакше ћемо лечити него телесне страсти. Која год страст да нам досађује, ако ћемо благочестивом мишљу узети на ум Судиште страшнога онога дана, и не гледати на постојећу насладу, него на бол који ће нам (из ње) настати, она ће одмах одлапршати и одскочити од душе наше. Немојмо, дакле, бити лакомислени, него знајући да је то борба и рвање, и да се ваља за битку постројити, свакога дана разум наш да држимо креприм и свежим, како бисмо уживајући савезништво вишње, узмогли смрвити главу неваљале оне звери — говорим о противнику спасења нашега. Сâм владика нам је, наиме, објавио говорећи: Ево дао сам вам власт да стајете на змије и скоршије, и на сваку силу вражју (Лк 10,19). Да будемо трезвени, дакле, како бисмо се према снази (својој) учествујући у врлини Патријарха овога могли удостојити и истих са њим венаца, и доспети у наручје његово, избећи кажњавање у геени, и удостојити се неизрецивих оних добара.

Али да бисмо ревност у вама учинили већом и побудили вас на опонашање овога Праведника, хајде да опет љубави вашој говоримо (догађаје) из повести о њему, вративши се на след (њихов). После обилнога онога гостољубља, ценећи га не по каквоти и количини јелâ, него по усрђу, (Господ) га је прихвативши обиље намере (његове) одмах даровао и узвратним даровима за гостољубље. И пошто је познао ко би могао бити тај који му је стигао, и колика је сила Његова, да намеравају одатле устремити се на рушење Содома, Праотац је пошао за њима, испраћајући их (1Мојс 18,16), каже се. Гледај човекољубље Владичино, коликим снисхођењем се користи указујући у исто време и част Праведнику, и хотећи да открије врлину положену у души његовој. И уставши, каже, ти људи погледаше према лицу Содома и Гомора (1Мојс 18,16), о анђелима то каже. Јер у шатору Авраамовом на истом месту јавили су се и Анђели и Владика њихов, а надаље се они као службеници шаљу на рушење оних градова, а Он је остао као пријатељ код пријатеља, готово договарајући се са Праведником шта је намеравао чинити. Када су, дакле, они отишли, рече, каже се, Господ: Ја никако нећу сакрити од Авраама, слуге мојега, шта ћу чинити (1Мојс 18,17). Највеће је то снисхођење Божје и част Праведнику што сваку беседу надилази. Јер гледај како разговара са њим, обраћајући му се као човек човеку, показујући нам колике се од Бога части удостоје људи врлински. А да не би помислио да је толика част Праведнику једино ствар доброте Божје, гледај како нас Божанско Писмо поучава да је Авраам сâм себи био узрочник те части, повиновавши се са послушношћу многом заповестима Божјим. Јер када је (Господ) казао: Никако нећу сакрити од Авраама, слуге мојега, шта ћу учинити, не говори одмах шта ће бити; требајо је, наиме, навести и казати да намерава спалити Содом. Вреди, међутим, не протрчати ни мимо овога — не треба, наиме, ни мимо слога (једнога), ни мимо црте положене у Божанскоме Писму проћи — колика је част и то сâмо што (му) говори: Авраам, слуга мој? Колика љубав, колико расположење? Јер то понајвише показује изврсност и част Праведнику. А онда, оно то сам говорио, када је казао: Никако нећу сакрити, не наводи одмах и не говори што ће се догодити, него шта (говори)? Да бисмо знали како не показује о њему толико старање тек онако и залуд, каже: А Авраам, бивајући биће у народ велики и многи, и благословиће се у њему сви народи земаљски. Јер знам да ће заповедити синовима својим, и дому своме после њега, и чуваће путеве Господа Бога, да чине правду и суд, да би навео Господ на Авраама све што му је говорио (1Мојс 18, 18-19). Гле, гле колика величина човекољубља Владичинога! Будући да после тога намерава навести пропаст на Содом, сада испредњачивши храбри Праоца, у исто време објављујући му и највећи благослов: да ће постати мноштво велико, и поучавајући га да ту узвратну награду добија за богољубиву вољу своју. Замисли, наиме, колика је врлина Патријархова када Бог говори: Јер знам да ће заповедити синовима својим после њега, и чуваће путеве Господње. Многи је то напон врлине, јер он не прима награде само зато што сам учествује у врлини, него се и за оно што је онима што ће од њега бити рођени заповедио, удостојио обилних узвратних дарова, и с пуним правом, он сâм, наиме, свима је постао учитељ. Јер који постави начело и почетке, тај је узрочник и онога што после тога бива.

3. И гледај доброту Владичину. Праведника не награђује само за врлину у овоме (времену), него и за ону у будућем. Знао је, вели, да ће заповедити синовима својим. Пошто је, каже, предвидео намеру Праведникову, због тога је унапред дао награде. Јер Он зна тајне разума нашега, и када види оне који хоће чинити шта треба и који здраву намеру показују, пружа руку, награђује за напоре, тиме нас усрднијим чинећи; исто то ћеш наћи да бива код свих праведника. Знајући, наиме, слабост људске природе, да не бисмо клонули у тешкоћама, често нам усред напорâ нуди помоћ своју и награде, е да нам олакша напор и увећа ревност. Знао је, каже, да ће заповедити синовима својим, и да ће сачувати путеве Господње. Не предсказује само за њега да ће заповедити, него и за синове његове да ће сачувати путеве Господње, загонетно наговештавајући Исака и Јакова. Путеве господње, то значи: наредбе, заповести. Да чине, каже, правду и суд, да ништа не поштују више од Праведника, да су далеко од сваке неправде. То је, наиме, највећа врлина, управо ради тога ће све што је Господ говорио њему доћи до дела. А мислим да Он и друго нешто наговештава тиме што говори: А Авраам, бивајући биће у народ велики и многи, што је уместо (да каже). Ти који си врлину изабрао, и који се наредбама мојим повинујеш, који послушност показујеш, постаћеш народ велики, а ови безаконици који станују у Содому, сви ће бити уништени. Јер као што врлина постаје претпоставка спасења онима што у њој учествују, тако и неваљалство постаје узрок уништења. А затим, пошто је преко благослова и похвала Праведника довео до веће слободе, прелази на ствар и каже: Вика Содома и Гомора умножи се к мени, и греси њихови велики су веома! Сишавши, дакле, видећу да ли се по вици њиховој што долази до мене збивају ствари, ако ли не, да знам (1Мојс 18,20-21). Страшно је то што је казано. Вика, каже, Содома и Гомора — премда су и други градови заједно са њима нестали, но пошту су они највише изашли на глас, њих је поменуо — умножи се к мени, и греси њихови велики су веома. Гледај тај напон зала. Не само да је много мноштво вике, него и неправде. Ово: Вика Содома и Гомора се умножи, мислим да значи да су они заједно са безакоњем оним неизрецивим и свакога саосећања лишеним, показивали и многе друге неправде, моћнији устајући на слабије, богатији на сиромашније. Не само да је, каже, многи јад вике, него и греси њихови нису случајни, него велики, и то веома велики. Смислили су чудан начин безакоња, пронашли наопако и незаконо спајање и толики нанос зла да су сви били испуњени сваком скверном и никакво исправљање надаље нису могли прихватити, него им је требало потпуно уништење, нити су страсти њихове неизлечиве поставши могле примити лечење. А затим, поучавајући сву природу људску да, како год да су велика и силна сагрешења и призната, не износи судове пре но што буду дати јасни докази, каже: Сишавши видећу да ли се по вици њиховој што долази до мене збивају ствари, ако ли не, да знам. Шта се хоће овим снисхођењем на речима? Сишавши, каже, видећу. Зар се Бог свију сели са места на место? Не, не било! Не говори то, него као што сам више пута казао, грубошћу израза хоће нас поучити да се треба строгошћу многом користити и грешнике не осуђивати по гласинама, нити судове износити без доказа. Сви ово да чујемо. Јер нису само они што су на судијским столицама дужни чувати то правило, него и свако од нас да не суди ближњега по голој оптужби. Због тога, наиме, блажени овај Мојсије после тога, Духом (Светим) надахнут, говори: Глас испразан не прихвати (5Мојс 23,1). И блажени Павле је пишући завапио: А ти, што осуђујеш брата својега? (Рм 14,10). И Христос, наређујући ученицима својим и поучавајући мноштво Јудеја, књижевнике њихове и фарисеје, говорио је: Не судите, да вам се не суди (Мт 7,1). Зашто, каже наиме, пре времена грабиш себи достојанство судије? Што предупређујеш страшни онај Дан? Желиш да си судија? Буди (судија) себи и прегрешењима својим. Нико те не спречава. Јер тако ћеш и грехе своје исправити, и из те ствари се никаквом губитки изложити. А ако остављајући по страни своја (сагрешења) заседнеш другима судити, нећеш ни осетити да себи веће бреме грехова сабираш. Због тога вас молим: на сваки начин да избегавамо осуђивати ближње. Јер ако и немаш власт судијску, али си осудио намером, и себе учинио одговорним за грех, не понудивши никакав доказ, него почесто из подозрења и голе клевете. Због тога је блажени Давид завапио, говорећи: Онога који тајно клевета ближњега својега, тога изгоних (Пс 100,5).

Наставак беседе у штампаном издању

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαμβ’. ἘξαναστάντεςδὲοἱἄνδρεςἐπέβλεψανἐπὶπρόσωπονΣοδόμωνκαὶΓομόῤῥας; њен латински наслов је: Homilia 42. Cum surrexissent autem viri, respexerunt in faciem Sodomorum et Gomorrhae (Gen.18:16). Грчки текст: PG 54,385-395.

[2] Тј. пре ваплотења Христовог.