Беседа четрдесет прва

[1]

А јави се Бог Аврааму код храста Мамвријског, док он сеђаше на вратима шатора свога у подне (1Мојс 18,1)

Оклевам и устежем се данас у излагању поуке. Кад помислим, наиме, да док ми сваки дан поучавамо, наговарамо, износимо вам гозбу ову духовну, многи од оних што овде долазе и учествују у духовној поуци и страшној и чудесној трпези, читав дан проводе на коњским тркама, и ништа им на корист не би од труда нашега, него као каквој навици служећи, кад ђаво само климне главом, сами од себе хитају на безакона она гледања и себе својевољно подмећу под мреже неваљалога демона, и нису им ни опомена наша, ни сaмо искуство и бесмислени боравак тамо постали претпоставка поуке! И коју надаље спремност за поуку да покажем пред мужевима који не желе никакву корист извући из онога што говоримо? И немој се зачудити. Па и земљорадник, кад види да земља и после напора и мукa многих бива неродна и не пружа узвратни дар вредан напорa, почиње да оклева у погледу бацања (у њу) семена, и не прихвата се више земљорадње са истим усрђем. И лакар, када види болесника да није послушан његовим заповестима, него се свакога (дана) труди увећати болест, често га пушта да остаје у болести, како би му искуство несрећa постало учитељ. И они што децу уче наукама, када виде да она и претходне (лекције) презиру и сећање на већ им даровано одбацују, често се одварћају (од тога) да исправљају лакомисленост (њихову) и наводе их на већу ревност. Земљорадник, међутим, често с правом почиње да оклева, пошто види да му се штета увећава кад с једне стране подноси труд и трошак, а лишава се плодова. И лекар често болесника не без основа оставља (без неге), јер оно што се лечи је тело, и он га оставља због тога да би га напон бола припремио да дође до осећаја болести, и тако прихвати лечење. И учитељ деце често удара шибе деци због незрелог узраста (њиховог). Ми, међутим, све њих данас надмашујући, спремамо се показати очинску љубав према палима[2], и поучити их да, ако би остали при истој лакомислености, то ће им бити претпоставка веће одсуде. Земљорадник, наиме, не баца семе са истим усрђем замишљајући залудан трошак, а ми смо слободни од таквога страха. Јер и ако бацивши семе ово духовно, услед лакомислености слушалаца не бисмо имали плода, даће нам се заокружена плата, јер смо поверено (нам) сребро дали (мењачима) и заповест Владичину до дела довели, а на слушаоцима је надаље да положе рачун Ономе који ће им дато тражити са добитком. Не гледамо, међутим, на то да смо ми без губитка, и да смо испунили што је до нас, него бисмо хтели да и ви начините посао многи од датога вам, како не бисте били изложени оној одмазди коју је отрпео онај што је талант сакрио, и не само да није умножио сребро Владичино, него га је и закопао. Такви су понеки који примајући реч поуке – то се, наиме, назива таланат и сребро – не труде да плод (из ње) уберу и добар посао начине. Но можда би неко рекао, та прича о талантима је казана о учитељима. И ја то кажем. Али, ако тачно прођемо кроз њу, видећете да су учитељи одговорни само за давање, а ви не само за чување датога вам, него и за обрт. И да би научио то, неопходно је изнети причу на среду. Домаћин неки, каже се, полазећи на пут дозва слуге своје те даде једноме пет таланата, другоме два, а трећему један. А када је после неког времена дошао, дођоше и слуге, и онај што је пет таланата добио приступи, говорећи: Господару, пет таланата си ми дао, ево других пет таланата које сам добио са њима (уп. Мт 25,25,14-15;19). Много благоразумије слуге, обилно човекољубље Владике. Јер шта му каже? Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара својега (Мт 25,23). Пошто си, каже, показао благоразумије много у повереноме ти, достојан си да ти и веће буде уручено. Приступи и онај што је два таланта добио, говорећи: Ниси ли ми два таланта предао? Ево друга два таланта што сам добио са њима (Мт 25,22). Много је и његово благоволеније у погледу новца господаревога, зато се и он удостојио истог што и претходни. А због чега се он, приневши два таланта, удостојио исте части са оним што је принео пет таланата? С правом, јер увећање и умањење није ствар труда једнога, нити лакомислености другога, него количине поверених (таланата). Труд и код једнога и код другога је исти, због тога су добили исту награду.

2. Но онај трећи ништа слично није урадио. Него шта (је урадио)? Приступи, говорећи: Знао сам да си човек тврд, жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао, и уплашивши се отидох те сакрих таланат у земљу. Ево ти твоје (уп. Мт 25,24-25). О злоће слугинске! О обиља неблагоразумија, не само зато што ништа није урадио са датим му талантом, него и зато што је уместо (још једног) таланта донео оптужбу! Јер такво је неваљалство, помућује разум, и чини да низ стрмине срља онај што је једном отпао са правога пута. А све то се казује о учитељима, да се оно што им је поврено не сакрива, него са сваким трудом износи онима које уче. Али чуј, мили мој, надаље и из гњева (господаревог) према њему како и они који се уче постају одговорни, да се од њих тражи не само оно што им је дато, него и да то што им је дато донесу са каматом. Шта му, дакле, каже господар? Злислуго. Страшна срџба, претња кадра да престрави. Ако си, вели, знао да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао, требало је да подаш сребро мењачима, и дошавши, ја бих њега затражио назад са добитком (уп. Мт 25,26-27), сребром називајући (овде) драгоцене изреке, а мењачима вас који их примате. Твоје је, каже, било само дати их, а моје затражити од оних (којима си дао), (и то затражити) на само дато, него и добит од њега. Видите ли, мили моји, да је многи страх од казанога? Шта ће рећи они који не маре ни за чување датога, када се од њих и добит од тога тражи? Гледај и човекољубље Владичино. Код пара, ових чулних, забранио је узимати добит. Због чега и зашто? Јер сваки од оних[3] трпи штету многу. Једнога сиромаштво сатре, а други заједно са умножавањем пара на себе навлачи и мноштво сагрешења. Због тога је од искона и самих почетака (Господ) Јудејима, њима који су груби, ову заповест узаконио, говорећи: Не подај на камату брату својему и ближњему својему (5Мојс 23,19). Којега би оправдања били достојни они што и од Јудејa бивају суровији, који су после благодати[4] и толиког од Владике човекољубља мањи од њих што су под законом[5], или боље: гори (од њих)? Код духовних, међутим, ствари Он обећава да ће тражити добит. Зашто? Зато што је добит духовна супротна чулним парама. Ту, наиме, онај од којега се тражи да врати зајам са каматом, одједном пада у сиромаштво крајње, а овде онај од кога се тражи да врати дато са каматом, ако покаже благоразумије, колико више камате донесе, толико обилнију награду свише ужива. Сваки, дакле, од вас, мили моји, пошто вам ја дајем поверено ми, дужан је двоструки да покаже напор и будност, с једне стране у чувању датога му, да чврсто траје, а с друге, у раду (на томе), и другима да даје и многе руководи на путу врлине, како би вам опет двострука корист узрасла: и у погледу сопственог спасења, и у погледу користи другима. Јер ако то будете чинили, и нас ћете блаженим учинити – Блажен, каже се наиме, који говори у уши оних који слушају (Сир 25,9) – и припремити да вам облинију духовну ову трпезу поставим. Немојте, дакле, не марити за браћу вашу, нити гледајте само своја посла, него сваки нека се труди избавити ближњега из чељусти ђаволове и безаконих оних гледања (коњских трка), вратити га у цркву, доказујући му са свом благошћу и кротошћу обиље скверне (тамошње), и величину добара овдашњих; и не само једном или два пута то да чините, неко непрекидно. Јер ако се данас не убеди у оно што му говориш, следећег (дана) ће се убедити, ако неће ни следећег, гледајући те да га опет притискаш, можда ће се преобратити, и постидевши се бриге твоје (за њега) одустати од тих штетних ствари. И никад не говори: „Рекох једном, други, трећи и више пута, и ништа не урадих“. Не престај говорити, јер колико истрајаваш, толико ће ти се и плата увећати. Не видите ли колику дуготрпељивост од Бога свију уживамо, како се свакога дана оглушавамо о Његове заповести, а Он не напушта старање о нама, него све од себе чини: сунце подижући, кише и све друго дајући? На исти начин да и ми о браћи нашој многи труд чинимо, и да се сврстамо (у бојни строј) против неваљалог оног демона, како бисмо лукавства његова безвредним учинили. Јер ако сваки од оних што се овде сабирају узмогне једнога придобити, замисли како ће нам Црква показати радост многу код мноштва својих чедa, а ђаво се постидети гледајући да су мреже његове залуд и улудо раширене. Јер ако то будете чинили, и ви ћете у Дан онај чути: Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многима ћу те поставити.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Ὁμιλία μα΄. Ὤφθη δὲ ὁ Θεὸς τῷ Ἀβραὰμ πρὸς τῇ δρυῒ τῇ Μαμβρῆ, καθημένου αὐτοῦ ἐπὶ τῆς θύρας τῆς σκηνῆς αὐτοῦ μεσημβρίας; њен латински наслов је: Homilia 41. Apparuit autem Deus Abrahae apud quercum Mambre, sedente ipso ad januam tabernaculi sui meridie (Gen.18,1). Грчки текст: PG 53,374-386.

[2] Тј. према онима што одлазе на коњске трке.

[3] Подразумева се: и зајмодавац и зајмопримац

[4] Тј. доласкa Христовог.

[5] Мојсијевим.