И рече Бог Аврааму: Сара, жена твоја, неће се звати Сара, него Сарра ће бити име њено (1Мојс 17,15)[1]
1. Хајде да вам поставимо остатке јучерашње трпезе, те данас наденемо крај речи, или боље: благослову и обећању које је Бог свију дао Праоцу. Али кад чујеш (реч) остатке, не подозревај ништа чулно, јер то нису остаци хране, духовни су то (остаци). Они први, наиме, кад више нису свежи, не пружају онима који их једу исто задовољство, а ако један или два дан остану, постају сасвим неупотребљиви; а ови остаци не један или други дан, него ако би у век непрекидни остали, исту корист и задовољство пружају, божански су и духовни, и током времена никакву штету не трпе, него свакога дана показују исту благодат и оне који то хоће испуњавају радошћу многом. Пошто је, дакле, сила ових остатака таква, хајде да се и ви са усрђем прихватите уживања њих, а и ми да их, поуздавши се у сили њихову, понудимо љубави вашој. Но да би вам беседа била јаснија, неопходно је подсетити се краја јуче казанога, како бимо се, држећи се следа, тако подухватили поуке. Извевши на среду заповест обрезања, да је Бог Праоцу казао: Обрезаће се свако мушко ваше … у знак завета између мене и вас … и дете од осам дана ће се обрезати, а који се не обреже, истребиће се душа она, јер је завет мој раскинуо (1Мојс 17, 12-14) ту, на обрезању заустависмо реч поуке, те да вам мноштвом казанога не бисмо помели размишљање, не хтедосмо даље ићи. Јер оно око чега се трудимо није само много тога казати, и удаљити се, него реч поуке хоћемо самерити са могућношћу вашом, како бисмо остваривши какву корист из казанога, тако се сви вратили дома. Хајде, дакле, да (сада) поставимо оно што следи (јуче) казаноме и да видимо шта је, после заповести обрезања, човекољубиви Бог дометнуо Праоцу. И рече, каже се, Бог Аврааму: Сара, жена твоја, неће се звати име њено Сара, него Сарра ће бити име њено (1Мојс 17,15). Као што сам, каже, додавши слово (твоме имену) наговестио да ћеш бити отац многих народа, тако слично и Сари додајем слово, како би знао да је сада дошло време да до дела дође оно што сам одавно обећао. Биће, каже, име њено Сарра. И благословићу је, и даћу ти од ње дете, и благословићу га, и биће у народ, и цареви народâ ће из њега изаћи (1Мојс 17, 15-16). Због тога, предупређујући то, начиних додатак слова, да знаш да ће свакако бити оно што сам (теби) говорио, да не падаш (духом) гледајући на немоћ природе, него гледајући на величину силе моје да се поуздаш у оно што ти говорим. Благословићу је, и даћу ти од ње дете, и благословићу њега, и биће у народе[2], и цареви народâ ће из њега изаћи. Изнад природе је обећано, исто као да је обећао од камнеова људе начинити. Јер, колико је до рађања, ништа се не беху разликовали од каменова, и Праотац од старости надаље беше неделатан и за рађање деце неупотребљив, и Сара, која је уз јаловост (своју) имала и додатак животног доба и старости. Али Праведник, слушајући то и мислећи да је давно дато обећање Божје на Исмаилу остварено — јер када је (Господ) рекао: Теби и семену твојему даћу земљу ову, није расудио да то каже за дете од Саре рођено, него је рачунао у себи да је оно што је (Господ) обећао (на Исмаилу) остварено — а сада слуша Господа Бога где говори: Благословићу Сару, и даћу ти од ње дете, и благословићу га, и биће у народе, и опет: Из њега ће цареви народа излазити, немајући шта да каже — мудрољубив будући, није могао не веровати речима Божјим — и гледајући на старост своју и Сарину јаловост која је све до тада бивала, у недоумицу доспевши и запрепастивши се обећању Божјем: Паде, каже се, на лице и насмеја се (1Мојс 17,17).
2. Видео је обиље обећања те замисливши величину силе Онога који обећава: Паде на лице и насмеја се, што је уместо да каже: би усхићен од радости, и помислима разума (свога) помислио је како то по људском следу (ствари) икада може настати, еда ли ће се стогодишњаку дете родити, еда ли ће жена, нероткиња, која је до деведесете године без порода остала, одједном моћи да буде побуђена на рођење детета (в. 1Мојс 17,17). Рачунајући тако, по људском разуму, није се усудио ишта слично преко језика превалити, него показјући благоразумије своје, утеху са Исмаилом наводи и само што не говори: „Владико, довољно си ме давањем Исмаила утешио и тугу бездетности у радост превео. Јер када се он родио, надаље ми ни на ум не дође нити икада помислих да ће од Саре настати дете, али ни она то није очекивала, зато ми је Агару предала, сама клонувши (у нади да ће родити). Довољну смо обоје утеху добили када се Исмаил родио. Овај, дакле, којега си нам дао, да живи пред тобом (1Мојс 17,18), и довољну ћемо имати утеху, и живот његов ће старост нашу утешити”. А шта (каже) човекољубиви Владика? Будући да је током времена довољно испитао богољубивост воље Праведника, и веру Сарину, и видео да су обоје клонули — он због старости, а она, уз (своје) животно доба и због јаловости — каже: Пошто вам сад обома то изгледа немогуће, због тога сам, наиме, ја и показао толико одлагање[3], како бих показао да је изнад људске природе дат вам од менедар, а и како бисте и ви и сви други на самим стварима познали да сам ја Владика природе, шта ја хоћу, она слуша и следи мојим заповестима. Јер ако сам је из небитија увео (у битовање), много пре ћу је насталу моћи исправити кад има недостатак. Да би, дакле, имао поуздања слушај и разбуди се, и одбацивши помисли у разуму своме, прихвати довољно уверавање из онога што ти говорим. Ево, Сарра, жена твоја, за коју мислиш да и због јаловоати и због старости не може родити дете, она ће сина родити. А како не би ни сумњати могао, ево, унапред ти најављујем име рођенога. Рођенога ћеш, наиме, назвати Исаак. Јер са њим ћу установити завет мој, за завет вечни, и семену његовим после њега (1Мојс 17,19). Он је тај којега ти од почетка и одавно обећах, и на њему ће се остварити обећања. Зато ти све унапред и говорим, не само да ће се родити, него и како ћеш га назвати, и да ћу са њим установити завет мој, и не само то, него: и семену његовом после њега. А затим, Штедри, који даровима вазда изобилно надмашује искања наша, пошто је подигао дух Праведников, и да тако кажемо, тиме што је обећао старца младићем учинио, и тако рећи мртвога речима оживео, умножавајући доброчинства своја каже: то што обећах до дела ћу довести, заједно са тим и утеху са Исмаилом прихватајући. Јер услиших молитву твоју: и благослових га, и узрашћу га и умножићу га веома. Дванаест народа ће родити, и даћу га за народ велики (1Мојс 17,20). Будући да је, каже, (Исмаил) семе твоје, тако ћу га узрасти и умножити веома, да ће дванаест народа из њега бити дато. Но завет мој успоставићу са Исааком, којега ће ти Сарра родити у ово време следеће године (1Мојс 17,21). Гле, љубљени, како је Праведник у једном кратком одсечку времена добио награде за сво време (живота), и испунио оно што је Христос ученицима (својим) казао: Који год остави оца или матер, или дом, или браћу због имена мога, примиће сто пута онолико овде, и живот вечни наследиће (уп. Мт 19,29). Замисли, наиме, Праведника овога када се спремно повиновао заповести Владике, и оставивши своју отаџбину, туђој (земљи) дао предност пред својом; (замисли га) како је мало касније много послушање показавши, и попевши се на сам врх врлине, постао тако виђен и гласовит, да се они што ће се од њега родити изједначити са мноштвом звездâ (на небу). Можда би неко ко то благоразумно хоће сагледати (рекао) да оно што је Праведник овај овде добио, није само стоструко, него небројено пута више. А ако се овде толико умножио, која ће беседа моћи представити удео уживања тамо? Или боље: колико се може, беседа ће моћи и то показати. Јер када слушаш да се сви праведници од његовог (времена) све до сада, и до самог скончања (света), моле да доспеју у крило Патријархово, која се друга, већа од те, част може замислити? Виде ли колико је трпљење, колика је врлина, колика је ствар бити богољубив и показивати благоразумије много упогледу доброчинстава Владичиних? Пошто је, наиме, на време учинио што је до њега, све благодарно прихватајући — и добро и томе супротно — због тога му је човекољубиви Бог на крају даровао главно од свих добара, оно за чим је Праведник понајвише жудео, то му је даровао. Обрати пажњу, наиме, на то да је (Господ) испитивао врлину Праведникову током двадесет четири године. Јер када је изашао из Харана повиновавши се Владичиној заповести, било му је седамдесет пет година, а када је чуо ове (речи Господње)[4], наступила му је стота година.
3. Слушајући ово, мили моји, да се васпитамо трпљење много показивати и никад не беснимо, нити клонемо за напоре врлине, него да знамо да ће нам Владика наш, штедар и великодушан будући, за те мале напоре дати награде, и то не само уризничивши нам у будућем (веку) бесмртна добра, него ће нас и у постојећем животу, тешећи слабост природе наше, многим даровати даровима. Па и Праотац овај у протеклом међувремену није поднео мале болне (догађаје), али су сваки пут заједно са њима билли и добри помешани. Бринући се о слабости нашој, Бог свију, не пушта нас нити да увек трпимо жалост, како се слабост наша не би разобличила, него нам и сâм пружа брзу помоћ, крепећи усрђе наше и побуђујући разум (наш), нити нас оставља да увек будемо у опуштености, како не бисмо, лакомислени постајући, на (страну) зла пребегли. Јер људска природа, када ужива опуштеност многу, заборавља на благородство и не остаје у властитим границама, због чега нас (Господ), као отац нежни, некад пушта, а некад уразумљује, како би нам на тај начин изградио здравље душевно. Па и лекар, када негује болесника, нити увек напиње гладовање, нити увек допушта да се без икакве бојазни ужива храна, како преједање не би, рађајући упалу, увећало слабост, нити гладовањем вазда мучећи (болесника) још слабијим га учинио; на исти начин и човекољубиви Бог, знајући шта је свакоме од нас на корист, некад нам допушта уживати опуштеност, а некад нас опет, увежбавања ради, окружује искушењима. Ако, наиме, понеки и јесу људи врлински, посредством искушењâ блиставијима се показујући, они привлаче себи више милости одозго, а ако су, попут нас, грешници, благодарно прихватајући наилазак искушењâ, одложиће са себе тешко бреме сагрешењâ, и сами ће уживати саосећање много.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαμ’. ΚαὶεἶπενὁΘεὸςτῷἈβραάμ·ΣάραἡγυνήσουοὐκληθήσεταιΣάρα, ἀλλὰΣάῤῥαἔσταιτὸὄνομααὐτῆς; њен латински наслов је: Homilia 40. Et dixit Deus Abrahae: Sara uxor tua non vocacitur Sara, sed Sarra erit nomen ejus (Gen.17:15). Грчки текст: PG 53, 368-374.
[2] У претходном цитату Златоусти ову именицу употребљава у једнини, овде пак у множини.
[3] У тексту заправо стоји: стрпљење, дуготрпељивост.
[4] Да ће Сара родити Исака.