А кад би Авраму деведесет девет година, јави му се Бог (1Мојс 17,1)[1]
1. Видесте ли, мили моји, како у Божанском Писму нема ничег некорисног? Видесте ли јуче како када смо изнели на среду догађаје са Агаром, одлазак њен (у пустињу), отуда корист многу извукосмо? Дознадосмо, наиме, и многу кротост Патријархову, обиље целомудрености (његове), обзир који је према Сари показао држећи да је сагласје са њом прече од свега (другог). Видесмо неисказиво човекољубље Божје, како је (Господ) због части Праведникове не само вратио Агару која је у пустињи лутала и због страха од госпође (своје) побегла, него је и рођење Исмаила (Авраму) даровао, многу отуда утеху Праведнику смишљајући, давши му узвратне дарове за онолико трпљење. А кад се Исмаил роди, Божанско Писмо хотећи да нас поучи времену (живљења) Праоца, назначило нам је и број година, казавши: Кад се роди Исамил, осамдесет шест година беше Авраму (1Мојс 16,16). Да видимо и (реченице) што следе (овој), како бисмо и из тога што следи опет познали и много трпљење Праведниково, и неизрециво и свенадилазеће обиље човекољубља Владичиног. А тачно знамо, ако опет узмогнемо времена (живота) Праведниковог дознати, и како добри Бог уређује ствари, у свако време честитога прихватајући служитеља својега и богољубиву намеру његову откривајући. Он сâм, наиме, јасно је унапред видео благоразумије слуге својега, знао лепоту душе његове, и бисер тај тачно је познавао, но када је хтео да га свима тада присутнима учини видљивог, како би и у поколењима после њих оне који хоће привукао на ревновање и опонашање врлине Праведника, због тога мало по мало показује богатство воље Праведникове, како бисмо се и ми васпитали да увек верујемо обећањима Божјим, и да се не зловољимо код одлагања, него више од онога што у рукама имамо да се поздавамо у то што не видимо, пошто то обећава Владика свију, и да знамо како никада не може бити осујећено оно што Бог обећава, него чак и ако прхуји дуго време и бива супротно обећањима Божјим, ни тако се не треба колебати у мислима, него знати умешност Онога који обећава и несавладиву силу (Његову): да када хтедне довести до дела оно што Му је угодно – све узмиче и одступа. Пошто је Господ творац природе, могуће му је даровати ствари што су изнад природе. Немојмо се, дакле, гледајући на властиту слабост бавити оним што од Бога бива, нити гледајући на природни след ствари да подвајамо разум, него као слуге благоразумне, знајући свенадилазећу силу Владике нашега, да верујемо обећањима Његовим, те да будемо изнад природне слабости како бисмо и задобили обећано, и уживали благоволеније код Њега; (тако) ћемо по могућности нашој одавати част Богу, јер највећа част од нас Њему је поуздавати се у силу Његову, макар оном што телесним очима гледамо било све супротно (обећаном). И што се чудиш да је највећа част (указана) Богу – не двоумити се? И код истородних (нама људима), када нам обећавају нешто од ових привремених и пропадљивих ствари, ако се не двоумимо, него имамо поуздања у онога који обећава, сваки од њих сматра да је почаствован највећом чашћу, тиме, наиме, што очито не сумњамо, него имамо поуздања у обећања њихова. Ако је, дакле, и код људи тако — код њих који (мишљење) често мењају, или због слабости своје не могу до дела довести оно што намисле — много пре смо дужени код Бога имати поздања у обећања Његова, макар у међувремену прошло много време. Ово, пак, није казано тек онако, него да бисмо могли знати када дођемо на почетак оног што смо данас предложили[2], како човекољубиви Бог хотећи свима да учини видљивим Праоца: како током толиког броја година показује властиту дуготрпељивост, и не зловољи се Праведник, никад не клоне због дужине (времена), не пада у очај, него хранећи се добрим надама стално показује богољубиву вољу своју. А тачно ћемо увидети сву врлину Патријархову ако дознамо колико је времена у међувремену проживео. Свему томе нас, наиме, јасно учи блажени Мојсије, Духом Светим надахнут. И шта он каже? Када се повиновао заповести Божјој и дигавши се из Харана устремио ка Хананеји, било му је седамдесет пет (година) (1Мојс 12,4). И одмах пошто се докопао Хананеје обећао је њему и семену његовоме дати сву ту земљу, и увећати га до толикога мноштва да је непребројиво, колико је песка и звездâ. И после тога обећања многе се у међувремеу ствари догодише Праведнику: силазак у Египат због глади, отимање Саре, и одмах потом примисао (Божји) о њој. И опет, после повратка отуда, обест цара Герарскога према Сари, и одмах помоћ Божја. Све то гледајући Праведник, после обећања које му се збило, није се поколебо разумом, нити се распитивао због чега добивши онакво обећање свакога дана допада толиких искушења, и током толиког времена у бездетности остаје, то јест властитим помислима да подвргава оно што од Бога бива, него се покорио и са здовољством прихватио оно што је Богу угодно.
2. И после десет година[3] добија Исмаила, од слушкиње, и мислио је да су му се на њему коначно испунила обећања. Беше, каже се, Патријарху, када се роди Исмаил, година осамдесет шест (1Мојс 16,16). Човекољубиви Бог је, међутим, опет и других тринаест година увежбавао трпљење Праведниково, и тек тада је своје обећање довео до дела. Пошто је, наиме, лепо видео да се том дужином времена, као у топионичарској пећи, злато очистило и Праведник блиставијим и светлијим показао: Када, каже, Авраму би година деведесет девет, јави му се Бог (1Мојс 17,1). И због чега је (Господ) толико времена чекао? Не само да бисмо познали трпљење Праведниково и врлину многу, него и како бисмо видели обиље силе Његове. Јер када је природа већ изнемогла и надаље за рађање деце била некорисна, удови његови се угасили и сасушили од старости, тада (Господ) откривајући (свима) врлину Праведникову и властиту моћ показујући, доводи обећања до дела. Неопходно је, међутим, саслушати и саме речи које је Бог њему рекао: Кад му, каже, би година деведесет девет јави му се Бог, и рече му. А када чујеш: јави се, не подозревај ништа ниско, нити мисли да се Божанска она и нетрулежна сила гледа телесним очима, него све благочестиво замишљај. Јави му се, дакле, Бог, (што је) очито као уместо да каже: удостоји га виђења, држећи га достојним Промисла Његовог, служећи се снисхођењем многим, обраћа му се и каже: Ја сам Бог твој; угађај преда мном и буди беспрекоран, и поставићу завет мој између мене и између тебе, и умножићу те силно. И паде Аврам на лице своје (1Мојс 17,1-3). Много је благоразумије Праведниково, а човекољубље доброга Бога што према њему све надилази. Јер каже: Ја самБог твој, готово говорећи: Ја сам тај што сам до сада уређивао догађаје са тобом; који те је дигао из дома и довео овде –– ја сам; који ти је у свако време био саборац и учинио да будеш изнад ониш што те нападају – ја сам, и није казао: Ја сам Бог, него: Ја сам Бог твој. Гледај доброту многу, како и посредством тог додатка показује нежну љубав према Праведнику. Он који је Бог све икумене, Творац свега, Он који је небо и земљу створио каже: Ја сам Бог твој. Велика тежина части указане Правенику. Такав је обичај и пророцима говорити. Јер као што сада Он, заједнички владика свију, прихвата да позове слугу, наћи ћемо га после тога како говори: Ја сам Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев, тако и пророци обичавају говорити: Боже, Боже мој, не ограничавајући власт Његову на себе, него и они показујући чежњу своју незадрживу. Али када људи то чине – ништа необично, а када Он то чини код људи – то је нешто ново и необично. Али немојмо се чудити, љубљени, него чујмо Пророка који говори: Бољи је један којиј чини вољу Господњу, него миријаде безаконикâ (Сирах 16,3), и блаженога Павла, опет, који говори: Потуцаху се около у кожусима, козјим кожама, у оскудици, невољама, патњама, они којих свет не беше достојан (Јевр 11,36-37). Тако је Пророк онога који твори вољу Господњу показао као бољега од миријаде безаконика, а блажени Павле, тај учитељ икумене, опоменувши се свих праведникâ у невољама, што живот проводе у тескобама, каже: којих свет не беше достојан. Казавши да је целом свету супротставио њих прогоњене, у невољама, као би ти знао колика је величина врлине. Због тога Творац свију Патријарху каже: Ја сам Бог твој; угађај преда мном и буди беспрекоран. Јер нећу превидети знојења толике врлине твоје, него ћу: поставити завет мој између мене и између тебе, и умножићу те силно. Не спремам се напросто умножити те, него силно, објављујући тиме умножење много; и оно што је претходно говорио казавши: Као песка и звезда, исто то је и овде објавио (изразом) силно. Благоразумни и богољубиви слуга, међутим, гледајући толико снихођење Божје и старање Његово о њему, служитељу, запрепастивши се, пошто му је на ум дошла и властита природа, и доброта Божја, и сила (Његова) бесконачна: Паде, каже се, на лице своје, показујући тим положајем својим властито благоразумије. Јер не само да се није узохолио, нити почео о себи високо мислити код тога благоволенија (Божјег) о њему, него се још и много више стиснуо. И паде, каже се, на лице. Таква је, наиме, душа благоразумна, када добије више слободе (пред Богом), управо тада показује и благочестије много пред Богом; Паде, каже се наиме, на лице своје. И пошто се Праведник после толике слободе, гледајући на себе и слабост људске природе, није дрзнуо ни знака од себе дати, него је погнувши доле главу много благочестије показивао, гледај опет неисказиву штедрост Божју: Говораше му, каже се наиме, Бог говорећи: Ево, ја и завет мој са тобом: И бићеш отац мноштва народа, и неће се више звати име твоје Аврам, него ће бити име твоје Авраам, јер те поставих за оца мноштва народа, и узрашћу те; и поставићу те за народ, и цареви ће од тебе изаћи (1Мојс 17, 4-6).
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λθ’. Ἡνίκα δὲ ἐγένετο ὁ Ἄβραμ ἐννενήκονταἐννέα ἐτῶν, ὤφθη αὐτῷ ὁ Θεός; њен латински наслов је: Homilia 39. Quando autem factus est Abram nonaginta novem annorum, apparuit ei Deus (Gen.17:1). Грчки текст: PG 53, 360-368.
[2] Тј. прочитали.
[3] Мисли се, после датог му обећања.