Беседа тридесет осма

[1]

Но Сара, жена Аврамова, не рађаше му (децу), а беше у ње слушкиња Египћанка, којој је име Агара (1Мојс 16,1).

1. Данас прочитане (речи) нам пет зазивају језик (на беседу) о истоме предмету - Праоцу (Авраму), и немојте се зачудити ако, толике дане изводећи на среду повест о њему, ни данас је не будемо могли окончати. Много је, наиме, богатство врлине Праведника, величина добрих дела његових сваки људски језик побеђује. Њега којега је Бог од почетка овенчао и победником огласио, који ће од људи моћи према вредности (његовој) похвалити? Па ипак, и ако у великој мери заостајемо по достојанству, износећи на среду догађаје са њим хтели бисмо да вас наведемо на ревност и опонашање врлине његове. Јер мудрољубље тога мужа кадро је да сву природу човечанску васпита, и оне који хоће пазити извуче на пут врлине. Зато пазите, молим вас, на оно што се говори како бисмо из онога што је малопре прочитано, познали мудрољубље Праведниково. То место довољно је да васпита и мужеве и жене да показују узајамно једномислије много и везу брачну чувају нераскидивом, те нити муж да устаје на жену, него да слабијем сасуду саосећање много пружа, нити жена жена да се разводи од мужа, него да се надмећу у ношењу терета једно другоме и саматрају да је домаћи мир важнији од свега (другог). Неопходно је, међутим, саслушати саме речим како би нам поука јаснија постала. Но Сара, каже се, жена Аврамова, не рађаше му (децу), а беше у ње слушкиња Египћанка, којој је име Агара. Обрати овде, љубљени, пажњу на неисказиву дуготрпељивост Божју и свенадилазећу веру и благомислије Праведника, које је показивао према обећањима која су му дата. Јер док се Бог толико пута обавезао да ће семену његовом дати земљу, и да ће га до толиког мноштва умножити да ће изједначити са мноштвом звезда (на небу), гледајући како ништа од обећанога не долази до дела, него обећања још остају на речима, није се збуњивао у мислима, није се колебао у намери, него је трајао непоколебив, верујући сили Онога који обећава. Због тога је, наиме, Божанско Писмо сада поменуло говорћи: Но Сара, жена Аврамова, не рађаше му, и само што нам не објављује да после свега тога, после заветâ који су му дати, после обећања да ће од њега изаћи неизбројиво мноштво (потомака), он се није зловољио, није сумњао гледајући да ништа од казанога не долази до дела, него све супротно. Због тога после свега онога (Писмо) каже: Но Сара, жена његова, не рађаше му, како би ти знао да му ништа не настаде после толиких обећања, премда су и јаловост Сарина и неплодност материце (њене) били довољни да у Праведнику произведу недоумицу многу. Праотац, међутим, даље није гледао на сметење природе, него знајући умешност Владичину, да Творац природе будући може наћи путеве из безпућа, као слуга благоразумни није се радознало распитивао о начину како ће то настати, него је то препуштао непојмивом Промислу Његовом, и поверовао је казаноме. Због тога (Писмо) каже: Но Сара, после толиких обећања, не рађаше му. А беше у ње слушкиња Египћанка, којој је име Агара. Није нам тек онако Божанско Писмо овде напоменуло слушкињу, него да знамо одакле је узета. Због тога је, наиме, дометнуло да је Египћанка, да устрчимо до оне повести, да је она била једна од оних које је фараон дао (Сари) када се подвргао оноликој казни од Бога свију, и да се (Сара) се вратила (у Ханаан) њу узевши (са собом), а Божанско нам је згодно ставило до знања и име њено и народ (из кога је). Али гле надаље и овде мудрољубиву вољу Сарину и обиље разборитости, и неисказиву увереност и послушност Патријархову. И рече, каже, Сара Авраму у земљи Ханаанској: Ево, затвори ме Господ да не рађам, уђи к слушкињи мојој, да добијеш дете од ње (1Мојс 16, 2). Обрати пажњу на благоразумије женино. Није казала ништа слично ономе што после тога Рахиља каже Јакову: Дај ми деце, али ли не ја ћу умрети (1Мојс 30,1). Него шта каже? Ето затвори ме Господ да не рађам. Пошто ме је, каже, Творац природе учинио нероткињом и лишио рађања деце, да не би, дакле, због јаловости моје, догуравши до дубоке старости на крају бездетан остао. Уђи к слушкињи мојој, да добијеш дете од ње. Много и неисказиво мудрољубље женино. Која би жена икада прихватиола да то учини, или да то посаветује мужу својему, или слушкињи препустити ложницу?

2. Виде ли како беху ван сваке страсти? И само један циљ беше у њих: да не скончају бездетни, него гледаху како и ту утеху да имају, и да везу мира (брачнога) сачувају нераскодивим. Замисли овде целомудреност многу Праоца и свенадилазећу кротост (његову). Јер се није, као понеки од људи безумних, озловољио на супругу због неплодности, нити му се (због тога) умањила чежња за њом. Знате, наиме, знате како већини људи понајвише то бива узрок презира према жени, као што опет супротност (томе)[2] чине претпоставком веће љубљави, веома лако и непромишљено женама приписујући и бездетност и мноштво деце, не знајући да је све то ствар Творца природе, те да ни састајање, нити ишта друго не може завршити добијањем деце, ако се рука (Божја) не дотакне одозго и не побуди природу на рађање. Праведник овај тачно знајући то није жени приписивао неплодност, и у свему јој је указивао припадајућу јој част. Управо зато и она, уживајући част и хотећи да покаже колику нежну љубав гаји према Праведнику, не гледајући на себе, него на то како да њему смисли некакву утеху за бездетност, скоро властитим рукама узевши слушкињу, ону Египћанку, њу је увела у своју брачну ложницу, речима, међутим, показујући циљ због кога је прихватила да то учини, каже: Пошто се ја показах неупотребљивом и неприкладном за (добијање) потомства, затвори ме, наиме, Господ да не рађам. Гле благоразумија те душе, како ништа неугодно не узвикује, нити плаче због јаловости, него једино хоће показати да је приписујући то Творцу природе све то кротко и храбро подносила, дајући предност ономе што је Богу угодно пред властитом жељом и гледајући како ће мужа утешити. Пошто је, каже, Господ мене затворио да не рађам. Колики је значај ове реченице, како Промисао Божји и неисказиву силу показује! Као што, каже наиме, ми кућу затварамо и отварамо, тако и Владика чини код природе (наше), те властитом заповешћу наводи и кључеве, и кад зажели, опет отвара, и заповеда природи да ради што је до ње. Пошто ме је, дакле, Господ затворио да не рађам, каже, уђи к слушкињи мојој, да добијеш дете од ње. Знам да сам ја узрок бездетности, због тога те не желим лишити утехе са те стране. А можда је Сара посумњала да дездетност не долази једино од ње, него и од Праоца, због тога се, хотећи да се на самим делима увери, повлачи пред слушкињом и њу уводи убрачну ложницу, како би на самим стварима дознала да је дужна себи све урачунати. И послуша, каже се, Аврам глас Сарин (1Мојс 16,2). Велико је мудрољубље Праведника. Исто оно што малопре рекох, то ћу и сада казати: није он то претходно пожелео, премда је био у крајњој старости, прихвативши сада подстицај (на то) од Саре спремно је је послушао, показујући да није напросто због жеље, нити идући за страшћу прихватио састајање (са Агаром), него да остави потомство. И узевши Сара, жена Аврамова, Агару Египћанку, слушкињу своју, после десет година од кад се настани са Аврамом у земљи Хананејској, даде Авраму, мужу своме, ту жену (1Мојс 16,3). Обрати пажњу на тачност Писма, да бисмо, наиме, знали да није (одмах) после тих речи које је Сара њему казала навалио на ту ствар, због тога каже: И узе Сара, жена Аврамова, Агару Египћанку, слушкињу своју, готово нам показујући да је (Аврам) то прихватио тешећи супругу и хотећи да је услиши. Како би, наиме, са тачношћу познао целомудреност Патријархову и свенадилазеће уздржање (његово), оно каже: После десет година од кад се настани са Аврамом, мужем својим у земљи Ханаану. Није тек онако поменуло то време, него како бисмо могли знати током колико година је Праведник издржао и храбро подносио бездетност, и изнад сваке страсти будући, многу целомудреност показао, и не само то, него и да бисмо друго нешто из тога дознали. Због тога је (Писмо) приодало: После десет година од како се настани са Аврамом, мужем својим, у земљи Ханаан, јер није нам сада ставило до знања сво време заједничког становања, него само време које су утрошили у Ханаану. Због чега и зашто? Пошто је, наиме, човекољубиви Владика њему одмах када је стигао обећао земљу Хананејску говорећи: Семену твојему даћу земљу ову, и опет после тога једном и други пут обећања њему учинио, да би ти, љубљени, знао колико година Владика одгађа, ништа од обећаних ствари не доводећи до дела, Праведник се овај није збуњивао намером, него је ономе што је Бог казао дао предност пред властитими помислима. Због тога каже: После десет година од како их (Господ) настани у земљи Хананејској. Виде ли мужевност душе (његове), виде ли вежбалиште мудрољубља, да Владика оклева и одгађа хотећи да га учини блиставијим? Јер када се (Господ) стара о служитељима својим, не жели напросто учинити доброчинства њима, него их и блиставијима показати, и учинити да вера њихова свима постане очита. Јер да је одмах пошто је обећао дати земљу семену његовом отворио материцу Сарину и даровао му потомство, чудо се не би показало тако великим, нити би се вера Праведникова свима показала блиставом. Сила Божја би и тад била очита, јер умртвљену радионицу природе[3], која је неупотребљива постала за рађање, свакако би Он сâм властитом заповешћу опет оживео, али Параотац се тада не би тако овеначао венцем, као што је сада док је током толико времена врлина његова цветала и свакога дана блиставија бивала.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαλ η’. Σάρα δὲ, ἡ γυνὴ Ἄβραμ, οὐκ ἔτικτεν αὐτῷ·ἦν δὲ αὐτῇ παιδίσκη Αἰγυπτία, ᾗ ὄνομα Ἅγαρ; њен латински наслов је: Homilia 38. Sara autem, uxor Abram, non peperit ei: sed habebat ancillam Aegyptiam, nomine Agar (Gen.16:1). Грчки текст: PG 53, 350-360.

[2] Рађање много деце.

[3] Материцу Сарину.