Беседа тридесет седма

И рече Господ Авраму: Ја сам Бог који те изведе из земље Халдејаца, да ти дам земљу ову, да је наследиш. А (Аврам) рече: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити? (1Мојс 15,7-8) [1]

1. Велика је сила Божанскога Писма и много је богатство мисли скривено у тим речима. Стога нам ваља са строгошћу пазећи много истраживање чинити, како бисмо отуда обилну корист извукли. Због тога је Христос објавио говорећи: Истражујте писма (Јн 5,39), да не бисмо напросто пазили на голо читање, него да бисмо, упуштајући се у дубину (прочитанога) узмогли схватити истински смисао Писма. Такав је, наиме, обичај Писму: често се у кратким реченицама може открити много богатство мисли. Божанска су то учења, а не људска, и због тога га свега треба сагледати састављеног супротно мудрости људској. А како, ево говорим. Тамо, наиме — код људске мудрост, велим — сав труд људима је смислити састав начинâ говора[2], а овде је све супротно. Писмо нимало не мари за лепоту реченицâ или састав, јер оно сâмо у себи има благодат Божју и лепоту уметнуту у оно што говори. И тамо, после многога и неисказивога брбљања, тада се тек могу схватити мисли, а овде, као што знате, и кратак израз нам је често довољан да се (из њега) сатка читава поука. Ево и јуче, предложивши вам оно што је прочитано, дотакосмо се и почетака (повести о Авраму). Па пошто смо открили много богатство мисли, нисмо могли даље кренути да вам мноштво (казанога) не затрпа сећање и нашкоди ономе што је већ речено. Зато се (сада) желим дотаћи тога следа и саставити јуче казано са оним што ће бити казано, како бисмо вас, учинивши излагање свега чтенија, тако одаслали одавде. Али, молим вас, строго пазите на оно што се говори. Јер ако труд јесте наш, добит је ваша, или боље: заједничка. И што говорим: труд је наш? Није, него је дар благодати Божје. Са пажњом, дакле, да прихватимо и ми оно што нам је Бог даровао, како бисмо окористивши се на спасење душе, тако отишли одавде. Због тога вам, наиме, и простиремо сваку ову духовну трпезу, како бисмо непрестаношћу опомоњања и многим бављењем Божанским Писмима, зломе демону онемогућили свако лукавство. Јер када нас види како улажемо труд многи у ствари духовне, не само да се неће наметати, него се неће усудити ни да погледа право (у нас), увидевши да се подухвата ствари залудних, и да дрскост (своју) окреће против своје главе. Хајде, дакле, да прихвативши се слада јуче казанога учинимо приповедање оног што је преостало. А шта беше то што смо јуче говорили? Описивали смо обећање (дато)Авраму, тамо где је му је (Бог) заповедио да погледа горе на небо и види мноштво звездâ. Изброј, каже му наиме, звезде, ако их можеш избројати. И рече му: тако ће бити семе твоје (1Мојс 15,5). А затим, Божанско Писмо показујући нам богољубивост намере Патријархове, и да је гледајући у Онога који објављује и замишљајући силу Њега који обећава, веровао казаноме, вели: И поверова Аврам Богу, и урачуна му се у праведност (1Мојс 15,6). Дотле јуче казавши, не могадосмо даље напредовати, због чега је (сада) неопходно навести оно што следи. Јер шта каже (Писмо)? И рече Господ Авраму: Ја сам Бог који те је извео из земље Халдејаца, да ти дам земљу ову да је наследиш (1Мојс 15,7). Гледај снисхођење Божје, како хоће уврстити веру његову и убедити га да има увереност многу у погледу обећањâ, готово (му) говорећи: Опомени се да сам те ја отуда подигао. Ево, показује се да су речи које је Бог рекао (Авраму) у сагласју са оним које је блажени Стефан казао, да га је и отуда, и из саме Халдеје припремила да се дигне заповест Владичина. Идући за намером његовом, и отац (Аврамов), као што стигосмо казати, ако и јесте био (човек) неверујући, али имајући велику претпоставку везе са њим: нежну љуба према њему, следи за њим, те и он излази (из земље Халдејаца). (Господ га) дакле, подсећа колики промисао је од почетака учинио о њему, чинећи му очитим да је учинио да превали толики пут хотећи велике ствари са њим, и хотећи да обећања (дата) му изврши и до дела доведе. Ја сам тај који те је извео из земље Халдејаца, да ти дам земљу ову да је наследиш. Зар сам те нисам, наиме, тек онако отуда подигао? Зар сам те залуд и улудо овде довео? Хтео сам да се докопаш Палестине, оставиш дом отачки и дођеш у ову земљу како би је наследио. Имајући на уму, дакле, колики си промисао од мене уживао од кад си земљу халдејску оставио све до данас, и како си на глас изашао свакога (дана) се блиставијим показујући мојим савезништвом и старањем о теби, поуздај се у оно што говорим. Виде ли обиље човекољубља? Виде ли величину снисхођења? Како му хоће учврстити душу и веру његову учинити тврђом, како би надаље, гледајући не на природне сметње, него на силу Онога који је обећао, као да су обећања већ дошла до дела, тако имао поуздање?

2. Али гле Праоца, пошто је добио смелост после казаних речи (Божјих), опет тражи више уверавања. Рече, наиме: Владико Господе, по чему ћу знати то да ћу је наследити? (1Мојс 15,8). Ако је Божанско Писмо предњачећи посведочило о њему да је поверовао речима Божјим, због чега му се то урачуна у праведност, па ипак, када је чуо: Због тога те изведох из земље Халдејаца, да ти дам земљу ову, да је наследиш, каже: речима које ти говориш није ми могуће не веровати, па ипак, хтедох дознати и начин, како ћу је наследити. Гледам, наиме, себе како сам на крају до старости догурао, и до дана данашњег као скитница овуда идем около, те људским разумом не могу појмити то што ће бити; ако, каже, испредњачивши поверовах казаноме — пошто их говориш Ти који си кадар из небитија у битовање увести и који све твориш и мењаш — не питам ово, дакле, не верујући (Ти), али пошто си опет поменуо наслеђе, хтедох добити грубљи неки и видљивији знак, који може укрепити слабост помисли мојих. И шта (каже) добри Владика? Снисходећи служитељу својему и хотећи да му учврсти душу, пошто га је видео како исповеда властиту слабост и верује обећању, а хоће да добије некакво уверавање, каже му: Узми ми јуницу трогодишњу, и козу трогодишњу, и овна трогодишњег, и голубицу (1Мојс 15,9). Гле како завете са њим чини на људски (начин). Јер као што код људи, кад некоме обећавамо нешто, хотећи да тога који (обећање) прима уверимо да се не двоуми у погледу обећанога, нудимо некакав знак и залог, како би гледајући у њега могао знати да ће обећања на сваки начин доћи до дела, тако и човекољубиви Владика, када је (Аврам) казао: по чему ћу знати? каже: Ево, и то ти пружам: Узми ми јуницу трогодишњу, и козу трогодишњу, и овна трогодишњег, и голубицу. Гле до колике грубости (израза) прихвата сићи добри Владика ради уверавања Праоца. Будући да је, наиме, у старини њима тако био обичај углављивати договоре и посредством тих ствари их чврстим чинити, и Он иде истим тим путем. И узе, каже, и расече их на пола (1Мојс 15,10). Вреди приметити да (Писмо) није залуд и улудо напоменуло и време. Јер (Аврам) узевши трогодишње (животиње) поређа их, а то значи: савршене, одрасле. И расече их на пола, и постави их сучењене међусобно, а птице не расече (1Мојс 15,10). И седећи (поред њих) вребао је да тим на двоје расеченим (животињама) не нашкоде птице што слећу (на њих), и читав дан издржа то чинећи. И слетеше друге птице на тела расечена, и Аврам седе заједно са њима. А око сунчева заласка занос нападе на Аврама, и гле страх велики и мрачан наваљује на њега (1Мојс 15,12). Због чега око сунчева заласка, кад на крају дан (нагиње) ка вечери? Свим тим (Господ) га хоће учинити пажљивијим, због тога и занос и страх велики и таман напада на њега, како би тиме што се десило дошао до осећаја виђења Божјег, то је, наиме, Богу обичај сваки пут чинити. Јер када је, после ових (догађаја) намеравао Мојсију дати закон и заповести на гори Синају, каже се: Тама и вихор беше, и гора што се дими (2Мојс 19, 16-18). Због тога Писмо каже: Који се дотиче горâ, и оне се диме (Пс 103,32). Пошто, наиме, треба видети нешто бестелесно, што се не може видети овим чулним очима, (Господ) нам хоће назначити властиту енергију. Дакле, будући да се Праведник онај запрепастио, и страх уздрмао душу његову, као и занос који је настао, беше му, вели, казано: Рекао си: По чему ћу познати? Хтео си добити знак како ћеш наследити земљу. Ево дајем ти знак. Многа ти је вера потребна да знаш да и из ствари безнадежних могу ствари довести до добрих нада. И би речено Авраму: Знајући знај да ће семе твоје бити дошљак у земљи не властитој, и поробиће их, и злостављаће, и понижаваће их четристо година. А народу коме ће робовати, ја ћу судити; а после тога изаћи ће одавде са имањем многим (1Мојс 15, 13-14). Велико је то што је казано, потребује душу младу, душу која надилази и оставља доле све људске ствари. Да Праотац, наиме, није имао душу племениту, мужевну и мудрољубиву, и то је било довољно да га помете. Знајући, каже, знај да ће семе твоје бити дошљак у земљи не властитој, и поробиће их и злостављаће и понижаваће их година четристо. Али народу, коме ће служити, ја ћу судити; а после тога изаћи ће одавде са имањем многим.

3. Немој се, каже, чудити гледајући на себе, на старост своју, Сарину јаловост и умртвљеност материце (њене), и немој мислити како сам нешто велико рекао када сам казао: Семену твојему даћу земљу ову. Јер не само да ти то предсказујем, него и да ће исто то семе твоје бити одведено у туђу земљу. И (Господ) није казао: у Египат, нити је изрекао назив те земље, него вели: У земљу не властиту, и ропство ће подносити и понижавање, и мучиће се не кратко време, нити мали број година, него до четири стотине година. А освету за њих ја ћу учинити, и народу ономе који ће га поробити ја ћу судити, и тако ћу учинити да се са имањем многим поново врате овде; предсказујући му са тачношћу оно што ће после бити: и робовање објављујући, и силазак у Египат, и зловољу (Божју) коју ће Египћани због њих искусити, и повратак њихов у слави. И показује му да се неће само на њему збити те натприродне ствари, и да ће после толиких препрека оно што је Бог обећао бити доведено до искуства (ствари), него ће се то збити и на свему семену његовом. А то сам ти, вели, већ казао да пре но што окончаш живот, можеш знати оно што ће потомци твоји дочакати. А ти ћеш, каже, отићи оцима својим, погребен у старости лепој (1Мојс 15,15). Није рекао: умрети, него: отићи, као да ће путовати и преселити се из отаџбине у отаџбину: Отићи ћеш, каже, оцима својим, не говорећи (о оцима) по плоти. И како би, када му је отац био неверујући, и није било могуће да верујући Праотац оде на исто место са њим. Велика је, каже се, провалија између нас и вас (Лк 16,26). Због чега је, дакле, (Господ) рекао: к оцима својим? Загонетно (тиме) наговештавајући Праведнике, оне у време Авеља, Ноја, Еноха. Погребен у старости лепој. Можда би неко рекао: И каква је то лепа старост, сав живот му је прошао у толиким невољама? Али немој на то да гледаш, него рачунај славу свакога дана, и како је славан постао, он странац, човек без града и огњишта, и колику је помоћ Божју уживао сво време.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαλ ζ’. Εἶπε δὲ Κύριος πρὸς Ἄβραμ·Ἐγώ εἰμι ὁ Θεὸς ὁ ἐξαγαγών σε ἐκ χώρας Χαλδαίων, ὥστε δοῦναί σοι τὴν γῆν ταύτην, κληρονομῆσαι αὐτήν·Εἶπε δέ·Δέσποτα Κύριε, κατὰ τί γνώσομαι, ὅτι κληρονομήσω αὐτήν; њен латински наслов је: Homilia 37. Dixit autem ei: Ego sum Deus, qui eduxi te de terra Chaldoeorum, ut darem tibi terram hanc, ut in hereditatem possideas eam. Dixit autem: Domine, Domine, secundum quid cognoscam quod in hereditatem accipiam eam (Gen.15:7-8). Грчки текст: PG 53, 341-350.

[2] Грч.: τὴν τῶν λέξεων συνθήκην.