Беседа тридесет шеста

А после ових речи би реч Господња Авраму говорећи у виђењу ноћном: Не бој се, Авраме, ја ћу те штитити, плата твоја биће велика веома (1Мојс 15,1) [1]

1. Врлина Праведникâ налик је ризници некој што много и неисказиво богатство садржи. Јер као што човек, ако узмогне узети одатле макар и мали део, (тиме) себи благостање много припрема, управо тако ће човек наћи да бива и код врлине Патријархове. Јер ево, готово свакога дана из повести о њему износећи вам поуку, и у обиљу многоме пружајући вам гозбу (духовну), још не могадосмо исказати ни најмањи део добрих дела његових, толико је богатство његово, или врлина. И као што кад из издашног извора теку токови, ако би сви црпели, не само да се токови што отуда излазе не умањују, него колико је више оних што црпу, толико више природа водâ извире, управо исто видећемо да бива и код ризнице Праоца овога. Колико је наиме оних што од како је настао до дана данашњега црпу из извора добрих дела његових, а токови не само да не престају, него то обиље добрих дела још више ври. Јер као какав златни ланац, тако повезану ћемо наћи приповест о њему положену у Божанскоме Писму, и у свакој прилици најпре њега како показује дела властитог мудрољубља, а одмах затим следи и награда од Бога. А да познате како ствар тако стоји, неопходно вам је од почетка укратко исприповедати догађаје са њим, како бисте видели и свенадилазећу веру Праведника коју показује у погледу обећањâ Божјих, и човекољубивога Бога који му у обиљу пружа узвратне награде. Кадар је, наиме, Праведник овај све нас васпитати да се са спремношћу разоденемо за подвиге врлине, уздајући се у награде одозго и знајући штедрост Владике нашега; и све за шта се сматра да је мучно у постојећем животу са лакоћом прихватити, хранећи се надом у узвратне дарове. Обратите, молим вас, на то да је од почетка, пошто је према положеном у нас природном знању учинио што је било до њега, немајући споља ниједног учитеља, него још и одгојен од стране неверујућих родитеља, имао божанско јављање. Будући да у најранијем узрасту није следио заблуду очеву, него је показивао служење Богу, још у Халдеји будући, брзо је задобио надзор[2] одозго; а то нам јасније излаже блажени Стефан овако говорећи: Бог славе јави се оцу Авраму кад беше у Меспотамији, пре но што се настани у Харану (ДАп 7,2). Знаш ли да га је то виђење и преселило отуда? С правом, јер заједно са служењем Богу показујући и поштовање према родитељима и код оца побудивши нежну љубав многу (према себи), и он[3] је био је узрок изласку отуда, због чежње за сином прихватио је оставити властиту отаџбину и настанити се у туђини. Али са строгошћу гледај како и само похођење (Божје) њему, настало због претходне врлине (Праведникове), опет врлину његову чини блиставијом. Прихватио је, наиме, оставити земљу отачку и настанити се у туђини, како би оно што му је од Бога зповеђено довео до дела; спреман је био, како ми се чини, и без својих, и сâм од себе, запутити се на путовање, но као што рекох, врлина тога мужа, и дворење много према родитељима, припремило је и оца (његовог) да путује заједно са њим. А затим, када је доспео у Харан, тамо је шатор поставио. И када је скончао Тара — то, наиме, беше име оцу (његовом) — опет добија заповест од Бога изаћи и отдатле. Изађи, каже му наиме, из земље своје и из рода својега, и ходи у земљу коју ћу ти показати (1Мојс 12,1). Будући да се у Харан преселио са свим домом својим, због тога му је овде, заповедајући му да изађе одатле, додао: Из земље своје, и из рода својега, објављујући му како хоће да само он учини то путовање, да не води са собом ни брата — о Нахору говорим — нити другог неког. А говорио је: из земље твоје будући да, не мало време тамо настанивши се, у тој земљи су на крају начинили себи станиште као у властитој отаџбини. И премда је туга за родитељима његовим још бујала, и тешкоће и беспућа на путу биле многе, ипак је са свим усрђем извршавао наредбу дату му од Бога, и то и не знајући где ће му се зауставити лутање. Ходи, каже се наиме, не: у ту и ту земљу, него: у земљу коју ћу ти показати. Па ипак, иако је заповест била тако неодређена, нимало се не распитујући о заповести, до дела ју је довео, а и синовца је водио (са собом) и тиме показујући властиту врлину. Пошто га је, наиме, младога узео са собом, мало по мало прирпремио га је да буде подражавалац врлине, и није хтео оставити га, него га је узео за заједничара на путовању. Јер ако је отац (мој), каже, неверник будући, због нежне љубави према мени дом отачки где се родио и одрастао прихватио напустити и ићи за мном, и у туђини је живот завршио, много пре ја нећу овде оставити сина брата мојега, младога, који је од самих почетака показивао да помало придодаје врлини.

2. Дакле, када је у свему показујући богољубивост начинио то путовање, пошто је доспео до Палестине и прешао међе хананејске, јави му се Бог, те хотећи да му утегне усрђе и пружи руку, каже му: Семену твојему даћу земљу ову (1Мојс 12,7). Оно за чим је жудео и што је хтео — говорим о потомству — то му одмах обећава, дајући му узвратну награду за толике напоре. Пошто је од природе био лишен (потомства)[4], и животно доба му надаље бранило да буде уверен (да ће добити потомство), (Господ) обећањем подиже атлету и чини да буде усрднији, и спрема га да се подмлади за подвиге који следе. Гледај га, дакле, како после тога обећања Праведник овај прихвата на себе други подвиг. Када је, наиме, завладала глад и у Хананеји настала тескоба многа, похитао је у Египат, и хотећи да нађе утеху за глад, окружио је себе још већим опасностима. Јер благообразије и лепота жене његове, Саре, само што му није смрт пред очи извела. Зато, када је био близу уласка у Египат, (Аврам) јој каже: Знам да си леполика, знам ти лепоту, и бојим се неуздржања Египћанâ. Ако те, дакле, виде, и дознају да те водим као жену, тебе ће можда себи оставити, да до дела доведу бодило лудила њиховога, а мене ће убити, е да без икакве бојазни изврше безакоње, пошто нема онога који би могао обзнанити прељубу. Реци им, дакле, да сам ти брат. Гледај душу од железа жеженога; гледај вољу од гвожђа чвршћу, јер несрећа коју је очекивао није поколебала разум његов, нити је помислио, нити казао себи: „Зар сам због овога напустио отаџбину, и толику показавши послушност, отишао у туђину, да будем окружен толиким злима? Није ли ми пре кратког (времена) обећано: Семену твојему даћу земљу ову? А ево, и прељуба и смрт нам тресе душу”. Но он није прихватио ништа од тога ни на ум узети, него му је само до једнога било: како да узмогне, мучну ту драму глумећи, од две опасности које су предстојале, макар једну избегне. И пошто је сâм учинио оно што је до њега, са храброшћу предложивши (Сари) савет, и пошто је и жена, многу љубав нежну показујући и послушност, сарађивала (са њим), послужише се тим намислима; а кад је оно што је до њих било заокружено, и (кад је) колико је до људскога следа (ствар дошла) до очајања, и догађаји са безакоњем готово дошли до дела, тада Бог показује промисао о њему многи. Јер не само да је Бог жену (његову) избавио од увреде, јавио гнев свој на цара и сав дом његов, него је учинио и да се Протац у слави многој врати из Египта у Палестину. Пази како човекољубиви Владика, уводећи између искушењâ миг свој (свише), чини да атлета буде у напону (снаге) за подвиге који следе, не пустивши га да буде без помоћи Његове, и свим тим му показјује да му Он уређује (догађаје), и да он сâм нешто мало учинивши, удостојио великих, и то веома великих (добара) што човечанску природу надилазе. Виде ли, дакле, трпљење Праведниково? Гледај опет, после повратка отуда, величину смиреноумља његовог и кротост многу. Јер када се вратио из Египта богатство много стекавши — и не само он, него га је и синовац следио — Не смешташе их, каже, земља да станују заједно, јер им имовина беше многа (1Мојс 13,6), отуда се и десило да настане свађа између пастирâ Лотових и Аврамових, али Правдник овај показујући кростост душе и обиље мудрољубља, дозвавши Лота, вели му: Да не буде спора између мене и тебе, и између пастира мојих и поастира твојих, јер смо људи браћа (Мос 13, 8), и само што му не говори: нема ништа равно миру, нити теже од свађе. Учинимо, дакле, да свака претпоставка за свађу буде далеко (од нас), одабери коју хоћеш земљу, а мени препусти ону што преостане, да будемо далеко од сваке свађе и распре. Виде ли врлину мужа? Препустио је младићу првенство избора и задовољио се лошијом земљом. Али гледај опет, кад је показао што је до њега, колике награде ужива. Јер одмах пошто се раздвајање десило, Бог му када се Лот раздвојио (од њега) каже: Погледавши очима својим види сву земљу са сваке стране, јер сву земљу коју гледаш, теби ћу дати њу и семену твојему (1Мојс 13,14-15). Обрати пажњу на то колике штедрости се (Аврам) удостојио због смиреноумља које је показао према синовцу; а овај је, прискочивши бољим (деловима земље), не много после запао у опасности и не само да се ништа није окористио од (првенства) избора, него је изненада постао заробљеник, човек без дома и огњишта, и на самим стварима поучавао (нас) и обиљу врлине Праведникове, а и сâм се васпитао да надаље никада такво што не ради. Јер када је Лот начинио себи станиште у Содому, одмах се распламса рат тежак: цареви суседних народа, дигавши се са силом великом сву земљу су сасвим уништили, гиганте побивши и Амалићане отеравши, цара Содоме и Гоморе натерали да се окрене у бекство, заузели сва брда, те узевши са собом коњицу цара содомскога, и Лота и жене заробивши са свим имањем (њиховим) тако се вратише.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λς’. Μετὰ δὲ τὰ ῥήματα ταῦτα ἐγενήθη ῥῆμα Κυρίου πρὸς Ἄβραμ λέγον ἐν ὁράματι τῆς νυκτός·Μὴ φοβοῦ, Ἄβραμ, ἐγὼ ὑπερασπίζω σου·ὁμισθός σου πολὺς ἔσται σφόδρα; њен латински наслов је: Homilia 36. Post haec autem verba factus est sermo Domini ad Abram per visionem noctis, dicens: Ne timeas, Abram, ego protector tuus sum: merces tua multa erit valde (Gen.15:1). Грчки текст: PG 53, 332-341.

[2] Златоусти каже:  ἐπισκοπῆ.

[3] Отац Аврамов, Тара.

[4] Зато што Сара није могла родити.