И би за царовања Амарфата, цара Сенарског, Ариоха, цара Аласарског, и Ходологомора, цара Еламског, и Тартака, цара народâ, учинише они рат са царем Содомским (1Мојс 14,1-2)[1]
1. Велико је, мили моји, благо читање Божанских Писама. Оно душу твори мудрољубивом, оно размишљање ка небу окреће, оно човека припрема да благодаран буде, оно чини да се човек не везује ни за једну од постојећих ствари, да мисао наша тамо непрестано борави и да све радимо гледајући у награду од Владике и са усређем многим се прихватамо напорâ врлине. Ту се, наиме, може тачно познати Промисао Божји брзе помоћи (Његове), храброст Праведникâ, доброта Господа и величина наградâ (Његових). Ту се побуђујемо на ревновање и опонашање мудрољубља племенитих мужева, и да не клонемо пред подвизима врлине, него да имамо поуздања и пре остварења датих нам од Бога обећањâ. Зато, молим вас, са ревношћу многом да читамо Божанска Писма. Јер тако ћемо се припремити за познање, ако непрекидно пролазимо тамо положене (мисли). Није, наиме, могуће да онај што се са ревношћу и жељом многом обраћа божанским речима икада буде остављен (сам себи), него ако и немамо човека за учитеља, сâм Владика свише ступајући у срца наша, осветљава разум, просветљује мисао, открива скривено, учитељ нам бива у стварима које не знамо, само ако ми хоћемо чинити оно што је до нас. Не зовите, каже се наиме, учитеља на земљи (в. Мт 23, 8-9). Дакле, када у руке узмемо књигу духовну, напрегнувши разум свој, усредседивши мисао и одгурнувши од себе сваку животну замисао, тако са благочестијем многим да чинимо читање, са пажњом многом, како бисмо могли Светим Духом бити вођени у познању написанога, и многу отуда корист убрати. Евнух онај, варварин, (у служби) царице етиопске, на толиком гласу будући и на колима возећи се није ни у то време занемаривао читање, него је држећи Пророка у рукама многи труд у читању чинио, и то не знајући шта је (тамо) записано; па ипак, будући да је све што је до њега показао: ревност, усрђе, пажњу, добио је водича (в. ДАп гл 8). Замисли, наиме, колика је то ствар била, ни путујући не занемаривати читање, и то седећи на колима. Нека чују ово они што ни у кући не прихватају то чинити, него мисле да је читање тих (књига) ствар узгредна, и да им зато што живе са женом, у војној су служби, брину о деци, слугама и другим стварима, не приличи трудити се око читања Божанских списâ. А гле, евнух, човек варварин, и једним и другим довољно у лакомисленост бачен, и уз то још и гласовитост, обиље богатства, то што је на путовању и вози се на колима — ономе што тако путује није, наиме, лако пазити на читање, него је веома неугодно — па ипак, жеља и ревност многа чинили су да све препреке буду далеко, и он се држао читања и није говорио оно што сада многи говоре: „Не разумем написано, не могу схватити дубину написаних речи, због чега да трпим муку тек онако и залуд, читајући а немајући никога кадрог да ме води?” Ништа од тога није помислио овај варварин по језику, а по разуму философ, него помисливши да неће бити остављен, него ће брзо добити помоћ одозго ако покаже све што је у моћи његовој, држао се читања. Зато га човекољубиви Владика гледајући жељу његову није пустио, није га оставио без старања, него му је одмах послао учитеља. А ти обрати пажњу на мудрост Божју, како је најпре чекао да онај покаже што је до њега, и тек тада показује помоћ своју. Пошто је, наиме, учинио све што је до њега, на крају се Анђео Господњи јави Филипу говорећи: Устани и иди на пут који силази од Јерусалима у Газу, он је пуст. И гле, муж Етипљанин, властелин евнух Кандакије, царице Етиопске, који је дошао као поклоник у Јерусалим, он се крену назад и седећи на колима својим читао је Пророка Исаију (ДАп 8, 26-28). Гледај како нам је писац књиге тачно исприповедао, казавши да је (евнух био) Етиопљанин, како бисмо знали да је био варварин, да је властелин, да је на највишем положају и слави: који је, каже, дошао као поклоник у Јерусалим. Гледај и повод његовог путовања, довољан да покаже богољубиву намеру његову, на колики се пут, наиме, отправља да би се поклонио Господу. Јер још су сматрали да је служење (Господу) везано за једно место, због тога на дугачак пут се отправљајући, тамо су узносили молитве, због тога је и овај приспео (тамо) где је био храм и служење јудејско, како би се поклонио Владици. И пошто је испунио то за чим је жудео: крену се назад, каже, и седећи на колима својим – читао је.
2. А затим, приступивши му Филип каже: Да ли разумеш то што читаш? (ДАп 8,30) Виде ли душу брижну, која и не зна то што је (у књизи) записано, а држи се читања и жуди наићи на учитеља (кадрог) да је руководи? Апостол, наиме, питањем буди жељу његову, а да је овај био достојан намерити се на водича ка схватању написанога, показује сâм одговор тога мужа. Јер када је Апостол казао: Да ли разумеш? приступивши му у јефтиној одећи, овај се није наљутио, није се озловољио, нити је то сматрао увредом — од чега страдају многи од људи неразумних, и почесто бирају бити у сталноме незнању, стидећи се признати незнање (своје), и учити од оних кадрих поучавати — овај, међутим, није осетио ништа од тога, него са свом кротошћу и благочестијем одговара, показујући стање своје душе, и каже: Како бих могао, ако ме неко не упути? (ДАп 8,31). И не само да је одговорио са кротошћу, него је и даље отишао, још више нам показујући врлину властите нарави: то казавши властелин га позва (да му помогне), он варварин, који се на колима вози, њега обичног човека, који је по оделу за презир, (позвао га је) да се попне (на кола) и седне са њим. Виде ли приправност те душе? Виде ли напон благочестија? Виде ли богољубиву намеру варварина, како је испунио оно што је мудрац неки казао: Ако видиш паметнога, порани к њему, и нога твоја нека углача прагове врата његових (Сирах 6,36). Виде ли како с правом није био остављен? Виде ли како је с правом уживао промисао одозго? Виде ли како није ништа пропустио од онога што је био дужан учинити? Због тога на крају, пошто се намерио на учитеља, овај га је са тачношћу учио и сили написанога, и просветлио му разум. Видите ли колико је добро са пажњом и ревношћу чинити читање Божанских списа? Због тога сам вам, наиме, и извео на среду ову повест о варварину овоме, да се сви не постидимо постати опонашаоци Етиопљанина, евнуха, који ни на путовању није занемаривао читање. Овај варварин свима нама да буде учитељ, и онима који су обичан живот изабрали, и онима који су у војној служби, и на гласу, напросто свима, не само мушкарцима, него и женама, онима који за стално живе у домовима, али и онима који су монашки живот изабрали, како би сви познали да ниједно време није препрека читању Божанских речи, него је могуће не само у кући, него и шетајући по тргу, путовање чинећи, нашавши се у друштву многих, упелетен у (различите) послове, држати се труда око њих, како бисмо се чинећи оно што је до нас, брзо намерили на водича. Јер нас Владика, гледајући нашу жељу за стварима духовним, неће превидети, него ће пружити просветљење вишње, и просветлити нам разум. Немојмо, дакле, кад вас молим, не бринути се за читање, него било да увиђамо силу записанога, било да је не познајемо, непрекидно да му приступамо. Непрекидно вежбање нам сећање чини неизбрисивим, и почесто оно што данас нисмо могли открити, исто то опет сутра прелазећи одједном откријемо, док нам човекољубиви Бог невидљиво осветљава разум. Ово смо сада казали о овоме: непрестано чинити читање Божанских Писама, а да познате да је и код свега другог то обичај Владици: када учинимо што је до нас, Он и сâм изобилно даје што је до Њега, и оно што је код читања учинио, са брзином многом пославши учитеља варварину, исто то ради и код оних што хоће учествовати у врлини, чуј из сада прочитанога. Али да би нам беседа била јаснија, требало би да опет изведемо на среду оно што је било са Праоцем, и сада се присетити онога што је јуче казано. Из оног што је већ речено знате, наиме, како је због смиреноумља многога које је показао према Лоту, уступивши му првенство (избора), уживао многу помоћ вишњу добивши обећање које у великом мери надилази оно што је он сâм учинио. Да видимо, надаље, опет и из данас прочитанога врлину Праведникову, како бисмо и тако идући напред познали неисказиво старање Божје о њему. Васпитавајући нас све мудрољубљем Патријарховим (Господ га) у свако време пушта најпре да докаже богољубивост властите намере, па тек тада уводи узвратни дар од себе, како бисмо се и ми сами потрудили опонашајући Праоца најпре прихватити се напора врлине, и тако очекивати узвратне дарове од Њега.
3. Време је, међутим, предложити вам оно што је данас прочитано, јер то готово да и не потребује тумачење, него је и сâмо читање довољно да покаже обиље врлине Праведникове. А би, каже, за царовања Амарфата, цара Сенарског, Ариоха цара Еласарског, и Холодогомора, цара Еламскога, и Тартака , цара народâ, учинише они рат са Валаком, царом Содомским, и са Варсаком, царом Гоморским, и са Сенаром, царем Адамским, и Сумовором, царем Семдоимским, и царем Вала, то је Сигор. Сви они сложише се у долини сланој, то је море Соли[2](1Мојс 14,1-3). Обрати пажњу на тачност Писма, како је поменуло имена и царева и народа, и не тек онако, него да из тих назива познаш варварски разбор њихов. Јер они су, каже, са царом Содомским и осталима учинили рат. А затим, учи нас и узроку рата, откуд је имао почетак: Дванаесет, каже, година служаху Ходологомору, цару Еламском, а тринаесте године престадоше; четрнаесте пак дође Ходологомор и цареви са њим, и посекоше гиганте који су у Астороту и Карниму, и народе јаке заједно са њима, и Омеје који су у Сави граду, и Хореје који су у горама Сеира, до теревинта[3] Фаранског, које је у пустињи. И вративши се дођоше на извор Суда, то је Кадис, и посекоше све кнезове Амалика и Аморејце који живе у Асасинтамару[4] (1Мојс 14, 4-7). Немојмо, мили моји, напросто да протрчавамо мимо казанога, нити да милимо како је то приповедање некорисно.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи:Ὁμιλία λε’. Ἐγένετο δὲ ἐν τῇ βασιλείᾳ Ἀμαρφὰθ βασιλέως Σενναὰρ, Ἀριὼχ βασιλεὺς Ἀλαςὰρ, καὶ Χοδολογομὸρ βασιλεὺς Ἐλὰμ, καὶ Θαρθὰκ βασιλεὺς τῶν ἐθνῶν ἐποίησαν πόλεμον μετὰ τοῦ βασιλέως τῶν Σοδόμων; њен латински наслов је: Homilia 35. Factum est autem in regno Amarphath regis Sennaar, Arioch rex Alasar, et Chodologomor rex Elam, et Tharthac rex gentium gesserunt bellum cum rege Sodomorum (Gen.14:1,2). Грчки текст: PG 53, 321-332.
[2] Види код вл. Атанасија напомене 14,2 и 14,3 на стр 59.
[3] Дрвета, храста.
[4] Види код вл. Атанасија напомене 14,71 и 14,72 на стр 60.