А Бог рече Авраму пошто се одели Лот од њега: Подигни очи своје и погледај са места где си сада ка северу и југу, истоку и мору, јер сву земљу коју гледаш, теби ћу њу дати (1Мојс 13,14-15) [1].
1. Познадосте јуче, мили моји, свенадилазеће смиреноумље Патријархово, видесте обиље кротости. Није, наиме, мала ствар то што је старац који је толика доброчинства (учинио), који толико благоволеније код Владике свију ужива, према младићу, синовцу (својему) толико равночастије показао да њему препушта првенство (у избору земље), узима мање и све прихвата да смири рат и учини да претпоставка свађе нестане. Сви да се трудимо њега следити, и никада да се не узносимо над ближње, нити високо мислимо (о себи), него да се повлачимо смиреноумље много показујући, и пре да се трудимо да унизујемо себе, и у делима и у речима, да се не зловољимо на оне што нас вређају, макар то били они којима смо што добо учинили — јер то је најбоље мудрољубље — нити да дивљамо код увредâ, макар они што нас задиркују били подређени, него да обест (њихову) смирујемо кротошћу и благошћу. Јер ништа није од смиреноумља јаче, нити силније. Оно душу нашу уводи у мир стални, припремајући (нас) да се у њој као у луци усидримо, постајући нам претпоставка свакога спокоја. Због тога је Христос, чинећи божанску ону поуку, говорио: Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћићете спокој душама својим (Мт 11,29). Јер душу (нашу) ништа тако не ставља у спокој и тиховање много, као кротост и смиреноумље. Ономе који је то стекао, то је од сваке круне драгоценије, од сваке гласовитости и славе корисније. Јер шта би то било блаженије од човека ослобођеног рата што се унутар (њега) рађа? Макар споља не знам колико уживали мир и дворење (ближњих), а унутра се из немира помисли рађа метеж и олуја, никакве користи нема од спољашњег мира; као што ништа није јадније од града, макар га неко небројеним зидинама и одбрамбеним кољем окружио, ако трпи издају од оних што унутар (зидина) живе. Око тога, молим вас, да се трудимо, душу да имамо неметежну, да буде у тиховању, ослобођена сваке мрзости, како бисмо и сами уживали спокој многи и онима што собраћају са нама били пријатни. Јер то је понајвише препознатљива црта човека разумом почаствованога: бити питом, благ, кротак, смиреноуман, тих, не дозволити себи да те, као каквог одбеглог роба, тако да те растржу и вуку било гнев, било неке друге страсти, него разумом савладавати унутарња поскакивања и чувати благородство своје, и не допадати звероликости због лакомисености. А да би познао колика је снага благости и кротости, да је сâма та врлина била кадра онога који је са строгошћу показује удостојити неизрецивих оних похвала, слушај похвалу блаженому Мојсију, за тога насталу, и венац који му се због тога плете. А Мојсије, каже, беше најкроткији од свих људи на земљи (4Мојс 12,3). Виде ли величину похвале, која га је показала равним свој природи људској, или боље: досудила му (место) испред свега рода људскога? О Давиду, опет, Писмо вели: Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове (Пс 131,1). Ту је и Праотац привукао себи много више благоволенија вишњега, и учинивши што је до њега, удостоји се већих (дарова) од човекољубивога Бога. То ћете знати када вам изнесемо на среду оно што следи после јуче прочитанога, и оно што је прво било прочитано објаснимо љубави вашој. Пошто је, наиме, показавши кротост многу, препустио Лоту првенство и дао му слободу избора, спремно је узео лошије делове (земље) како би био изван сваке жеље за свађом; и гледај колику одмах ужива награду од Бога и како Бог Праоца чини достојним узвратнога дара у обиљу многом. Јер такав је Валдика наш, када нас види да нешто мало чинимо (од онога што је до нас) нуди нам богате награде своје, и показује толику штедрост да у великој мери надмашује оно што смо ми учинили.
2. И то ће човек наћи да од Њега бива код сваког појединог доброг дела (нашег). Шта је, наиме, безвредније од два обола? Па ипак, они су учинили да се о удовици која је дала два обола проповеда по свој икумени од онда до дана данашњег (в. Лк 21,3). И што говорим о два обола? Ако би неко дао и чашу студене воде, и за то (Господ) одређује велике награде (в. Мт 10,42), по намери вазда овенчавајући оне што врлину показују. Човек може видети да то код Њега бива и код молитава. Јер ако (Господ) види некога како Му са топлом (молитвом) приступа, одмах ће му рећи: Док још говориш, ево ту сам (Ис 65,24). А ако (човек) још више наваљује, (Господ) са љубављу многом и кипућом спремношћу показује штедрост у погледу онога што се (у молитви) тражи, и још и пре остварења, (молитвеника) оглашава победником и овенчава, као што је и код Хананејке учинио. Јер када је видео напон њен и истрајност многу, најпре је за победника огласивши и овенчавши, да тако кажемо, похвалама, и свој икумени је видљивом учинивши, тада је показао штедрост у погледу траженога у обиљу многоме. Јер када је казао: О жено, велика је вера твоја, тада је навео: Нека ти буде како хоћеш (Мт 15,28). И ако бисмо сваки поједини (пример) из Божанских Писма хтели одабрати, свуда ћемо видети многу штедрост Владичину. Што је Праотац тачно знајо, и увидео да ће онај што се повукао пред мањим (од себе), добити веће: као што јуче чусте, повукао се пред Лотом и узео лошију земљу, како би укинуо поводе за свађу, показао властиту врлину, и сав дом (свој) у мир увео. Али да из управо прочитанога видимо које награде (Аврам) добија од Владике за толику кротост (своју). И рече, каже, Бог Авраму пошто се Лот одвоји од њега: Погледавши горе очима својим, види са места где си сад ка северу и југу, истоку и мору, јер сву земљу коју гледаш, теби ћу њу дати и семену твојему до века (1Мојс 13, 14-15). Гледај брзину Промисла Божјега који Овај показује о Праведнику и брзину награде (моју му Господ даје). Божанско Писмо, наиме, хотећи да на поучи коликога признања се Праотац удостојио код човекољубивога Бога за толико смиреноумље (своје), пошто је казало да се Лот одвоји (од Аврама), и отправио се на земљу коју је одабрао као бољу, одмах је навело: А рече Господ Бог Аваму. А затим, како бисмо са тачношћу знали да ово (што следи) вели узвраћајући му за оно што се са Лотом десило, придодало је: И рече Бог Авраму, пошто се одели Лот од њега, и само што му тиме отворено не говори ове речи: повукао си се због кротости многе (уступивши) синовцу бољу земљу, и (тиме си) показао врхунско смиреноумље, и толики си промисао учинио око мира да си све прихватио, е да не буде ниједног (повода) за свађу међу вама, због тога узми од мене богате награде. Погледавши, каже, горе очима својим, види са места где си сада, ка северу и југу, истоку и мору, јер сву ту земљу коју гладаш, теби ћу њу дати и семену твојему довека. Виде ли узвратни дар који у многој мери надилази оно што је он урадио? Човекољубиви Владика наступа истим речима којима је Праотац чинио уступак. Јер као што је овај говорио: Није ли, ево, сва замља пред тобом? Одели се од мене, ако ћеш ти десно, ја ћу лево, а ако ћеш ти лево, ја ћу десно, тако и Владика вели: Погледавши горе очима својим, види са места где си сада, јер сву ту земљу коју гледаш, теби ћу дати и семнену твојему довека. Обрати овде пажњу на обиље штедрости. Ти си, каже, давши (синовцу) слободу избора, њему препустио ону земљу коју је он хтео узети, а сâм си прихватио ону што је преостала; ја пак толику штедрост показујем да сву земљу коју очима гледаш, са сваке стране, од севера и од југа, од истока и од запада, сву ту земљу коју гледаш, теби препуштам, и не само то, него и: семену твојему довека. Виде ли штедрост достојну доброте Божје? Виде ли колико (Аврам) препусти, а колике га (земље Господ) удостоји? Овде се васпитавамо показивати обиље много у (давању) милостиње, како бисмо се мало давши, великих (дарова) удостојили. Како је то, реци ми, исто дати мало новца, и дочекати опроштај грехова? Нахранити гладнога, и удостојити слободе (пред Богом) у Дан онај страшни, и чути речи вредне колико и Царство (небеско): Огладнех, и дадосте ми да једем (Мт 25,35). Није ли (рећи ће неко) Онај што теби толико обиље пружа могао утешити и оскудицу онога[2]? Он га, међутим, пушта да се мучи у сиромаштву, зато да би и он добио плату многу за трпљење, а и ти себи унапред прибавио слободу (пред Богом) од (давања) милостиње.
3. Виде ли човекољубље Божје, како све уређује због спасења нашега? Кад, дакле, помислиш да због тебе и користи твоје онај пропада рвући се са сиромаштвом, немој проћи мимо (њега) немилосрдно, него буди верни упрваник онога што ти је Богом поверено, како би утешивши немаштину онога, привукао на себе много благоволеније вишње. И прослави Владику својега што је због теба и спасења твога допустио да онај живи у сиромаштву, и добро уредивши оно што ти је од Владике поверено, удостој се оних похвала које сваку реч и разум превазилазе. Чуј, наиме: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара својега (Мт 25,23). То замишљајући, као добротворе и људе кадре пружити нам поводе за спасење, тако да гледамо на сиромахе, и са обиљем и ведрим усрђем да дајемо (милостињу), никада не одбијајући давање, него са кротошћу многом се обраћајући (сиромасима) и благост многу показујући: Приклони ухо своје сиромаху, и одговори му мирно, из кротости (Сирах 4,8), како би и пре давања пријазношћу речи подигао његову посрнулу душу под немаштином многом. Јача је, каже се наиме, реч него давање (Сирах 18,17). И тако, знао је да реч утегне душу и уведе у утеху многу. Немојмо, дакле, само гледајући на онога што узима показивати штедрост у милостињи, него размишљајући ко је Тај који уређује да бивају те ствари са сиромасима, и који обећава плату за оно што је (сиромасима) дато, тако, ка Њему размишање окренувши, са свим усрђем да се трудимо давати, и да сејемо док је још време, обилно, како бисмо обилно и жњели. Који, каже се наиме, сеје шкрто, шкрто ће и жњети (2Кор 9,6). Штедром руком, дакле, да сејемо добро то семе, како бисмо на време у обиљу и жњели. Сада је, наиме, време сетве, које време да не пропуштамо како бисмо у Дан отплате за овде посејано, плодове пожњели и удостојили се човекољубља Владике.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λδ’. Εἶπε δὲ Κύριος τῷ Ἄβραμ μετὰ τὸ χωρισθῆναι τὸν Λὼτ ἀπ’ αὐτοῦ· Ἀναβλέψας τοῖς ὀφθαλμοῖς σου ἴδε ἀπὸ τοῦ τόπου, οὗ σὺ νῦν εἶ, πρὸς Βοῤῥᾶν καὶ λαιβα, καὶ ἀνατολὰς καὶ θάλασσαν, ὅτι πᾶσαν τὴν γῆν, ἣν σὺ ὁρᾷς, σοὶ δώσω αὐτήν; њен латински наслов је: Homilia 34. Et dixit Deus Abrae postquam separatus est ab eo Lot. Elevatis oculis tuis vide a loco, in quo tu nunc es, ad aquilonem et meridiem, et orientem et mare: quia omnim terram, quam tu vides, tibi dabo eam (Gen.13:14-15). Грчки текст: PG 53, 312-321.
[2] Потребитога, којему дајемо милостињу.