Беседа тридесет трећа

А Аврам беше богат веома стоком и сребром и златом. И отиде одакле дође, у пустињу Ветиљ, до места где беше шатор његов раније, између Ветиља и Аге, на место жртвеника кога начини тамо у почетку (1Мојс 13,2-4) [1].

1. Гледајући данас сабрање ваше са усрђем овде и жељу за слушањем, желим вам отплатити дуг који сам дужан љубави вашој. И знам да и сами можда заборависте (на њега) зато што у међувремену прође много дана[2], и говор нас одвуче на друге (предмете). Јер долазак Светог празника прекину нам редослед (излагања). Не беше, наиме, благословено да нам док празнујемо Крст[3] Владичин, поука буде о неким другим стварима, него је требало свакога трена понудити вам одговарајућу (томе дану) трпезу. Управо због тога када је дошао дан (Јудине) издаје, прекинувши редослед поука (на књигу Постања), похитавши језик окренусмо на издајника, и опет вам догађаје у вези са крстом изнесосмо на среду. А затим, када је дошао дан Васкрсења, неопходно је било љубав вашу поучити догађајима око Васкрсења Владичиног, и следећих дана опет вам пружити доказ Васкрсења преко чудâ која су после тога настала, када вам прихвативши се Дела апостолских, из њих понудисмо гозбу непрестану, а онима који се тада удостојише благодати (крштења) свакога дана поуку многу учинивши. Сада је, дакле, неопходно подсетити вас на дуг, и сада извршити отплату. Ако, наиме, сами због тога што вучете за собом многе бриге и не познајете природу тога дуга — жену имајући, о деци се бринући, око свакодневне хране се трудећи, растрзани другим многим бригама будући — ми, којима ништа од тога не смета, и на дуг ћемо вас подсетити, и за отплату вас припремити. Инемојте се зачудити што толико благоразумије показујемо. Јер природа тога дуга супротна је чулним парама. Јер тамо дужник никада не би тако брзо показао толико благоразумије, знајући да му отплаза дуга умањује имовину, а ономима који примају увећава, а код овога дуга духовног нема ничег таквог, него ће ту и дужник пре бити богатији, а и онима који дуг примају се благостање увећава. Због тога код оних првих настаје безобзирност многа, а овде и једном и другима бива добит многа, и ономе који отплаћује и онима који (отплату) примају. На то је и блажени Павле код љубави опомињао, говорећи: Никоме ништа не дугујте, осим да љубите један другога (Рм 13,8), показујући да се за тај дуг говори како се вазда отплаћује, и никада не престаје. Ни ви што се спремате за прихват (дуга) не треба да будете безбрижни, јер ће то и нас који (дуг) отплаћујемо учинити богатијима, а и вама бити претпоставка веће користи. Пошто је, дакле, природа тога дуга таква: колико га ише отплаћујемо, толико том већом отплатом увећавамо имовину своју, хајде да вас надаље поучимо и предмету дуга, како бисте и ви сами усрдније прихватили то о чему се говори, и пошто покажете благоразумије своје, наградите нас тиме што ћете са ревношћу пазити на то о чему се говори. Шта је, дакле, предмет дуговања? Знате и сећате се да извевши на среду догађаје са Праоцем (Аврамом): силазак његов у Египат који се због глади десио, фараонову отмицу Саре и зловољу Божју на њега — која настаде због старања Његовога о Праведнику — и против фарона и против свега дома његовога, који опреми Праоца да у слави многој учини повратак из Египта: Заповеди, каже се, фараон људима за Аврама да га испрате, и жену његову, и све што беше његово, и Лота са њим. А узиђе Аврам из Египта, он и жена његова, и све његово, и Лот са њим у пустињу (1Мојс 12,20 - 13,1) ту завршивши беседу, све дане (што прођоше) у међувремену беседу смо пренели на предмете на које нас је време приморавало да о њима говоримо. Зато је данас неопходно опет прионути онај (претходни) след беседа и као у једно тело саставити оно што ће бити речено са оним што је већ говорено; јер тако ће вам реч поуке бити лако схватљива. Но да би вам то о чему се говори било јасније, требало би пред љубав вашу изнети и сâм почетак данашњега чтенија: А Аврам, каже се, беше веома богат стоком, сребром и златом. И отиде одакле је дошао, у пустињу до Ветиља, до места где претходно беше шатор његов, између Ветиља и између Аге, на место жртвеника кога начини тамо у почетку, и призва тамо Аврам име Господа Бога (1Мојс 13,2-4). Немојмо тек онако да протрчавамо поред прочитанога, него јасно да познамо строгост Божанскога Писма, да нам ништа не приповеда узгред. А Аврам, каже, беше веома богат. Обрати најпре пажњу на то да (Писмо) није то тек онако назначило, нити га залуд и улудо сада зове богатим. Јер нигде на другом месту није поменуло да је био богат, него први пут сада. Због чега и зашто? Да јасно познаш умешност мудрости Божје и Промисао који је о Праведнику показивао, свенадилазећу и безграничну силу. Он који је из принуде глади отпутовао у Египат, зато што није подносио ту тескобу у (земљи) Хананејској, одједном је постао богат, и то не тек богат, него веома богат, и не само стоком, него и сребром и златом.

2. Виде ли колики је Промисао Божји? Отишао је (у Египат) да нађе утеху за глад, а вратио се не само нашавши утеху, него и окружен богатством многим и славом неисказивом, сваима видљив поставши какав је био; надаље су и становници Хананеје тачније упознавали врлину Праведникову, гледајући промену тако одједном насталу, странца са толиким богатством, њега који је као избеглица и луталица сишао у Египат. И гле како ни у благостању многоме и богатству није постао надмен, нити лакомислен, него је је опет хитао ка оном месту где је и претходно био, пре но што је сишао у Египат. Отиде, каже се наиме, у пустињу, до места где беше шатор његов претходно, на место жртвеника кога начини на почетку, и призва име Господа Бога. Помисли како је био заљубљеник у тиховање и мир, и непрекидно предан служењу Богу. Дохвати се, каже, онога места где је претходно саградио жртвеник, име Божје призвао, и (тако) унапред, одавно и од почетка испунио оно што је Давид казао: Изабрао сам да се премећем у дому Бога мојега, пре но да станујем у становима безбожничким (Пс 83,11). Осама због призива имена Божјег била му је, наиме, дража од градова. Јер знао је, знао је да величину града не чини лепота грађевина, нити мноштво становника, него врлина житеља, због које се пустиња, укршена врлином Праведника, показивала драгоценија од градова и блиставија од икумене[4]. И у Лота, каже се, који иђаше са Аврамом, беше оваца, и волова, и стоке, и не даваше им земља места да станују заједно, јер им имовина беше многа, те не могаху становати заједно (1Мојс 13,5-6). Није се увећала имовина само Праоцу, него: и у Лота, каже, беше оваца, и волова и стоке. Можда је и он сâм, штедар будући, нешто даривао синовцу, а нешто су му и други нудили због поштовања према Праоцу. И не даваше им, каже, земља места јер имовина њихова беше многа. Гледај како мноштво богатства одмах постаје узрок удаљавања и како производи раздвајање, сасеца слогу и раскида везу сродства. И настаде спор између пастира стоке Аврамове, и између пастира стоке Лотове. А Хананејци и Ферезеји тада наставаху ту земљу (1Мојс 13,7). Обрати пажњу на то како домаћа чељад производи почетак одвајања. Отуда, наиме, вазда и свакоме узрастају зла, од покварености слугу. Јер настаде, каже, спор између пастирâ стоке. Они су ти који дају повод за раздвајање, који раскидају једномислије, који показују неразборитост многу. А Хананеји и Ферезеји тада наставаху ту земљу. Због чега нам је то напоменуто? Пошто је казало: Не даваше им земља места да станују заједно, Божанско Писмо је хтело да нас поучи и узроку, да им (земља) због тога није давала места пошто је претходно била несељена тим народима. Али да видимо богољубову намеру Патријархову, како властитом кротошћу гаси ватру која се хоће распалити. И рече, каже се, Аврам Лоту: Да не буде спора између мене и тебе, и између пастира мојих и пастира твојих, јер смо ми браћа (1Мојс 13,8). Гле обиља смиреноумља, гле висину мудрољубља. Старац, човек поодмаклих година, синовца назива братом, уводи га у исту част (са собом) и себи ништа више не додељује, него вели: Да не буде спора између мене и тебе, и пастира мојих и пастира твојих. Не би, наиме, каже он, било благословено да то настане, пошто смо браћа. Виде ли га како испуњава правило апостолско, оно које говори: И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету? Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи! (1Кор 6,7-8). Све то на делу испуњавајући, Праотац каже: Да не буде спора међу пастирима мојим, и пастирима твојим, јер смо људи браћа. Шта би то било мирољубивије од те душе? И зар сам залуд и улудо на почетку говорио да је због љубави према тиховању и мировању, да је због тога пустињи дао предност пред икумном. Гледај га, наиме, и сада, будући да је видео пастире како се кошкају међусобно, одмах и на почетку покушава да угаси ватру која је претила распалити се, и зауставља свађу. Требало је, наиме, да он који је дошао као учитељ мудрољубља свима који живе у Палестини не пружи никакву прилику, нити дâ повода (за свађу), него да благошћу нарави гласније од трубе све њих васпита и учини следбеницима властите врлине. Да не буде, каже, спора између мене и тебе, и између пастира мојих и пастира твојих, јер смо људи браћа. Многа је кротост речи: Између мене и тебе.

3. Обрати пажњу на то да му се обраћа као себи равном, премда, ја мислим да спор ниоткуда друго није имао почетак него отуда што Патријархови пастири оним (Лотовим) нису дозволили да уживају исту са њима слободу. Праведник, међутим, све чини кротко, показујући обиље властитога мудрољубља и васпитавајући тиме не само оне тада присутне, него и све који ће уследити, да онима који нам служе никада (не допуштамо) кошкати се са ближњима. Јер њихова жеља за свађом на нас навлачи лош глас, то што се дешава не рачуна се њима, него прекор на нас прелази.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λγ’. Ἄβραμ δὲ ἦν πλούσιος σφόδρα κτήνεσι, καὶ ἀργυρίῳ, καὶ χρυσίῳ. Καὶ ἐπορεύθη, ὅθεν ἦλθεν, εἰς τὴν ἔρημον ἕως Βεθὴλ, ἕως τοῦ τόπου, οὗ ἦν ἡ σκηνὴ αὐτοῦ τὸ πρότερον ἀνὰ μέσον Βεθὴλ, καὶ ἀνὰ μέσον Ἁγγαὶ, εἰς τὸν τόπον τοῦ θυσιαστηρίου, οὗ ἐποίησεν ἐκεῖ τὴν ἀρχήν; њен латински наслов је:Homilia 33. Abram autem erat dives valde pecoribus, et argento, et auro. Et profectus est, unde venerat, in solitudinem usque Bethel, usque ad locum in quo prius fuit tabernaculum ejus inter Bethel et Affae, ad locum altaris quod ibi principio fecerat (Gen.13:2-4). Грчки текст: PG 53, 305-312.

[2] Очигледно да је Златоусти претходне 32 беседе на Постање држао од почетка Великог поста до Страсне седмице, однодно до Великог четвртка, а касније говорио о другим стварима.

[3] Тј. Распеће.

[4] Речју икумена Златоусти означава насељени део света.