И јави се Господ Авраму, и рече му: Семену твојему даћу земљу ову. И подиже (Аврам) онде жртвеник Господу који му се јави (1Мојс 12,7) [1]
1. Много је и неисказиво благо, мили моји, у упрвао прочитаним (речима), напрегнуто размишљање и разум трезвен и будан потребује, е да нам не промакне ништа од оног што је у кратким овим реченицама положено. Због тога нам, наиме, човекољубиви Бог није допустио да све што лежи у Писмима буде само од себе и простим читањем схватљиво и јасно, да леност нашу размрда, да и ми показујући бдитељност многу, тако извучемо корист из тога (читања). Јер обично се оно што се са трудом и истраживањем нађе боље и учврсти у разуму нашем, а оно (до чега се дође) са лакоћом, брже одлепрша из нашега срца. Немојмо, дакле, кад вас молим да будемо лакомислени, него разбудимо разум наш и уперимо поглед у саму дубину написанога, како бисмо узмогли добивши нешто више отуда, тако се кући вратити. Црква Божја је светковина народна и лечилиште душâ, и ваља нам, као кад на народну светковину дођемо, многу доброга сабравши, тако отићи одавде, и као кад долазимо у лечилиште, изаћи одавде узевши са собом одговарајуће лекове за наше болове. Јер не сабирамо се свакога дана овде да бисмо просто видевши један другога, тако се сви растали међусодно, него како бисмо сваки нешто ваљано научивши и добивши лек за страст што га мучи, тако се удаљили одавде. И како да не буде једна од најнеобичнијих ствари то да када нашу децу пошаљено у школу, свакога дана од њих тражимо некакав додатак претходно наученом, и никад не бисмо пристали да она тамо иду тек онако и залуд, ако не видимо да имају некакву корист (од боравка тамо), а ми који смо дошли до средњих година, кад дођемо у духовно ово училиште, не показујемо исту са њима ревност, и то овде где се ради о користи спасења душе (наше)? Сваки, дакле, од нас, молим вас, нека свакога дана себе испита какву је корист извукао из данашње беседе, а какву (ће) из сутрашње, да и ми не бисмо изгледали како овде долазимо залуд и улудо. А да нас то ослобађа сваке кривице — јер чинимо све што је до нас и не пропуштамо ништа од онога што је у нашој моћи — док мрзовољнима, који не пазе са строгошћу и не желе ништа више одавде извући, то бива на већу осуду, чуј од Христа који ономе што је закопао таланат говори: Зли слуго, требало је да моје сребро даш мењачима, и дошавши ја бих га узео са добитком (Мт 25,26-27), а о Јудејима: Да нисам дошао и говорио им, не би имали греха, а сад изговора немају (Јн 15,22). Но ми сада не гледамо на то да ли смо изван осудâ, него желимо напредак ваш, и мислимо да ће се радост наша умањити, макар сами потпуно невини били, ако и ви не покажете ревност достојну наших напора. Јер претпоставка радости наше је то: гледати напредак ваш у духовним стварима. И знам да ћете, будући благодаћу Божјом савести пуни, и друге моћи поучавати, али по блаженоме Павлу напомињући вам (Рм 15,15) и побуђујући вам ревност и усрђе, ово непрекидно препоручујем, хотећи да будете савршени и заокружени. Ни то сâмо, наиме, сматрам не малим знаком напредовања по Богу: то са толиким усрђем свакога дана овде долазити и незасит бити у погледу доховне поуке. Јер као што је жеља за телесном храном најбољи знак (телесног) здравља, тако је и жеља за духовном поуком најочитији знамен душевног здравља. Управо због тога и ја, знајући жељу вашу, и то да макар колико развукао поуку, ни тако нећу испунити силну жељу вашу и наситити вас духовне ове хране, нећу престати, према моћи својој и шта благодат Божја дâ, износити вам свакога дана (поуке) на корист вашу, и уметати учења Божанских Писма у размишљања ваша.
2. Хајде, дакле, да вам и данас, помоливши се човекољубивом Владици да води језик наш ка налажењу онога што тражимо, понудимо уобичајену поуку, изневши најпре оно што је прочитано љубави вашој. И јави се, каже, Господ Бог Авраму и рече му (1Мојс 12,7). Нисам ли на почетку лепо говорио да је много тога што лежи у кратким овим реченицама? Јер ево, одмах чудан и необичан почетак казанога: И јави се[2], каже, Господ Бог Авраму. Први пут налазимо да је у Писму казано то: јави се; Јер ни код Адама, ни код Авеља, ни код Ноја, ни код другог неког, Божанско Писмо није употребило ту реченицу. Шта, дакле, значи то што је казано: јави се? Како то да на другом месту (Писмо) говори: Нико неће видети Бога и остати жив (2Мојс 33,20)? Шта, дакле, сада каже Писмо говорећи: јави се? Како се јави Праведнику? Зар је видео саму суштину (Божју)? Не, не било! Јави се тако како једнино Он зна и како је ономе било могуће видети. Мудри и човекољубиви Владика наш, вешт будући и снисходећи природи људској, себе показује онима који су се претходно припремили (да им се покаже). (Он) то показује преко Пророка говорећи: Ја виђења умножих, и у руци пророчкој се уподобих (Ос 12,11). Будући да Га је и Исаија видео где седи, а то је Бога недостојно — Бог, наиме, не седи — и како (да седи) нетелесна она и неуништива Природа? И Данило Га је опет видео као Старца данâ (Дан 7,22), и Захарија Га је другачије посматрао (Јез гл. 1 и 2). И Језекиљ опет другачије. Дакле због тога је говорио: Ја виђења умножих, уместо (да каже): Према достојанству сваког појединог, тако се јавих. И сада, дакле, пошто је дигао Праведника (да се крене) од куће и наредио му да иде у туђину, а када је стигао (тамо), као луталица и странац, тако иде около — док још (тамо) становаху Хананејци — тражећи где да начини себи станиште, добри Владика хотећи да га утеши и увећа му усрђе, да не клоне, нити се поколеба у погледу већ датога му обећања, каже: Ходи и учинићу те народом великим — јер Праведник је гледао да се дешавају ствари супротне обећању, (видео је) себе како као један од обичних, одбачених и без ичије заштите људи иде около немајући где да се скраси — да би му, дакле, побудио мисао (Писмо) каже: И јави се Господ Бог Авраму и рече му: Семену твојему даћу земљу ову. Велико обећање, у складу са оним првим обећањем по коме га је дигао (да иде) из дома. Јер (тада) му је казао: Узвеличаћу име твоје, и због тога сада каже: Семену твојему даћу земљу ову. Пошто је, наиме, Праведник у старости будући бездетан био, због Сарине јаловости, обећава му да ће породу његовом дати ту земљу. Обрати пажњу на човекољубље Божје, како унапред знајући врлину Праведникову хоће свима да га очитим учини, и као какав бисер скривени, тако га чини видљивим. И саставивши најаве са најавама и велико обећање начинивши, опет мало одлаже (остварење обећаног), како би тиме понајвише показао богољубивост Патријархову, да се блажени (тај човек) гледајући како се дешавају ствари супротне обећањима, не збуњује нити узнемирава, него је мисао држао непоколебивом, убеђен да је оно што му је Бог једном обећао сигурно и чврсто. Али све ћемо то мало касније растумачити, е да бисмо тако познали и умешност доброга Бога, и старање које је о Праведнику показао, а и синовску љубав Праоца према Владици. И јави се, каже, Господ Бог Авраму. Како се јави? То сâм Бог једини зна. Како је онај могао видети. Нећу, наиме, престати да то говорим, а начин (на који се јави) – не знам, само чујем Писмо како говори: Јави се Господ Бог Авраму и рече му: Семену твојему даћу земљу ову. Тачно запамтите дата му од Бога обећања како бисте, када видите Праведника како допада различимим околностима, познали обиље мудрољубља његовога, чврстину храбрости и сигурност и непоколебивост нежне љубави према Богу, и како бисте се васпитали на томе што се Праведнику овоме десило да никада не мислите да је чин Божје остављености када видите некога од људи врлинских захваћеног искушењима или да је допао других неких животних тескоба, него имајући на уму различитост икономија Божјих, све препустите Његовом непојмивом Промислу. Јер ако овога Праведника, тако богољубивог, који толику послушност показује, (Господ) пушта да буде искушан толиким (искушењима), која ћете одмах веома добро знати, не зато што презире слугу свјега, него хотећи да свима открије врлину његову — обичај Му је, наиме, то чинити код сваког Праведника, и сви ви који сте богољубиви у читању Божанских Писама моћи ћете од искони и почетка научити да Он тако уређује живот слугу својих — и како да није неразумност крајња сматрати то допуштење остављањем, а не много пре чинити то највећим знаком старања многога и неисказивога човекољубља. Показујући, дакле, изобиље силе своје Он овде припрема две ствари: трпљење слугу својих и мужевност (њихову) свима чини очитим, а и Промисао свој умешни, како у самим страхотама, тако и након што човек готово падне у очајање у погледу догађајâ, тада га умућује на оно што овај хоће не спотичући се тешкоћама што се јављају у међувремену. И јави се, каже, Господ Бог Авраму и рече му: Семену твојему даћу земљу ову. Велико обећање, Праведнику понајдраже. Знате, наиме, како људи који су стигли до старости жуде за децом, а понајвише када су сав живот провели без деце. Давши му, дакле, узвратни дар за послушање, зато што чувши: Изиђи из земље своје, није одлагао, није отезао (са извршењем), него се повиновао заповести и до дела довео наређење, (Господ) каже: Семену твојему даћу земљу ову.
3. Обрати пажњу на то како је том реченицом подигао размишљање његово и понудио му узвратни дар достојан мукâ његових. Управо због тога се и Праведник, показујући властито благоразумје, одмах окреће благодарењу. И подиже онде, каже, жртвеник Господу који му се јави. Ево доказа богољубиве воље (његове). И сâмо то место где се удостојио беседе са Богом (Аврам) је посветио, и према моћи својој показао захвалност. Јер то значи: подиже жртвеник, што је као да каже: „заблагодари за оно што му је најављено”. И као што људи, често покретани нежном љубављу, подижу домове где ће се сретати са онима који су ваљано према њима расположени, а почесто су многи и градове подигли и наденули им називе по сусретима са (њима) блиским (људима), на исти начин и Праведник овај, тамо где се удостојио Божјега јављања: подиже жртвеник Господу који му се јави, и отиде, каже се, одатле (1Мојс 12,7-8). Шта значи ово: и отиде одатле? Кад је место на крају било освештано и посвећено Богу, он се удаљи одатле и пређе на друго место: На гору источно од Ветиља, и постави тамо шатор свој (1Мојс 13,8); подигао је (себи), каже се, на брзу руку начињено станиште. Гле како беше једноставан, како беше окретан, како се заједно са женом и слугама лако сели. Нека чују ово мужеви! Нека чују жене!
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λβ’. Καὶ ὤφθη Κύριος τῷ Ἄβραμ, καὶ εἶπεν αὐτῷ·Τῷ σπέρματί σου δώσω τὴν γῆν ταύτην. Καὶ ᾠκοδόμησεν ἐκεῖ θυσιαστήριον τῷ Κυρίῳ τῷ ὀφθέντι αὐτῷ; њен латински наслов је: Homilia 32. Et visus est Dominus Abrae, et dixit ei: Semini tuo dabo terram hanc; et exstruxit ibi altare Domino, qui visus est ei (Gen.12.7). Грчки текст: PG 53, 292-305.
[2] У грчком стоји: ὤφθη, што је пасивни аорист глагола ὁράω, гледати. Дакле дослован превод би био: би виђен Бог од Аврама.