Беседа тридесет прва

И узе Тара Аврама и Нахора, синове своје, и Лота сина Арана, сина сина својега, и Сару снаху своју, а жену Аврама, сина својега, и изведе их из земље Халдејске да иду у земљу Хананејску, и дође до Харана и настани се тамо (1Мојс 11,31)[1]

1. Многу вам захвалност дугујем што јуче са задовољством прихватисте речи о молитви и што се са толиком ревношћу стичете на слушање. Јер то и нас чини усрднијим и припрема да вам постављамо обилнију духовну трпезу. И земљорадник, наиме, кад види њиву како изводи на светлост дана многа (у њу) бачена семена и усеве како бујају, не посустаје свакога дана чинећи што је до њега и одговарајућу негу показујући, дању у ноћу пазећи да што не нашкоди његовим напорима; исто тако и ја, гледајући њиву ову духовну и духову ову сетву недрима разума предату како буја, радујем се и веслим, и многи страх истовремено имам познајући неваљалство лукавога непријатеља спасења нашега. Јер као што гусари морски, кад виде брод натоварен робом многом како носи богатство неисказиво, понајвише тада показују лукавство много да потопе товар и морнаре (на броду) учине голим и остављеним, управо тако и ђаво, када види сакупљено богатство духовно много, кипуће усрђе, разум пробуђен и да се то богатство свакога дана увећава, гризе се и шкргуће зубима, и као гусар, тако иде около небројена смишљајући лукавства како би нашао какав мали улаз и учинио нас голим и остављеним, и уграбио сво то наше богатство духовно. Због тога, молим вас, трезвени да будемо и колико више нам се увећава духовно имање, толико више да нам се напреже будност, одасвуд да му заградимо приступ, и најбољим начином живота привукавши на себе благоволеније Божје, себе да поставимо изнад стрелица ђаволових. Неваљала је то звер, подмуклим средствима располаже, и када нас не може непосредно увући у зло и на превару намамити, он нас не присиљава, нити приморава — не било! — него само вара, и када нас види лакомислене – подмеће ногу; дакле, кад не може јавно преко самога зла нанети штету спасењу нашему, често посредством самих врлинских дела, у којима учествујемо, мамац нам кришом бацивши, сво наше богатство потопи. Шта значи ово што велим? Неопходно је, наиме, исто то јасније казати, како бисмо научивши се лукавствима његовим избегли штету (насталу) одатле. Када нас види да не прихватамо лако огољено зло, него с једне стране избегавамо неуздржање, а с друге се држимо целомудрености, и опет: одвраћамо се од похлепе и мрзимо неправду, подсмевамо се раскалашности и предајемо постовима и молитвама и трудимо давати милостињу, тада надаље смишља друго средство којим ће моћи нашкодити свом богатству нашем и толика добра дела нам показати бесмисленим. Оне који су са напором многим надвладали његова лукавства припрема да се узносе код тих (својих) дела и гледају на славу код људи, како би учинио да отпадну од славе истинске. Јер који заједничари у стварима духовним, а обазире се на славу човечанску, већ је добио плату своју овде, и надаље Бога нема за дужника. Пошто је, наиме, добио похвале од оних код којих је заискао изаћи на глас, лишио је себе онога што је Владика обећао, давши предност слави привременој код себи истородних (људи) пред оном од Творца свију. Томе нас је сâм (Господ) поучио предупређујући (то) код молитве, милостиње и поста, овако говорећи: Када постиш намажи уљем главу своју и лице своје умиј, да те не виде људи да постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће ти (Мт 6,17-18). И опет: А када чиниш милостињу, не труби, каже, пред собом, као што чине лицемери по синагогама и улицама да изађу на глас код људи. Заиста вам кажем, примили су плату своју (Мт 6,2). Виде ли како онај који ту славу тражи, себе лишава оне (код Бога), а који учествује у врлини хотећи да буде скривен људима, у Дан онај старшни јавно ће добити од Владике узвратне награде. Отац твој, каже се, који види у тајности, узвраће ти јавно. Не мисли на то што те нико од људи није похвалио, и што тајно учествујеш у врлини, него рачунај на то да ће штедрост Владичина, не много после, бити толика да те неће кришом, нити у тајности, него у присуству свега рода људскога, од Адама до скончања (света), прославити и овенчати и узвратити за напоре (чињења) врлине. Којег ће, дакле, оправдања бити достојни они који подневши напор (чињења) врлине, због привремене, јефтине и залудне славе код себи истородних људи, себе лишавају вишње части?

2. Да се обезбедимо, дакле, кад вас молим, и којег год духовног дела да се удостојимо учинити га, на сваки начин и свакако да се трудимо сакрити га у ризницама разума нашега, да бисмо недремовно оно Око имали за хвалиоца, и да не бисмо због славе код људи и хвалитељâ који често из угађња (хвале), постали недостојни славе Владичине. Јер и једно и друго је погибељно и шкоди спасењу нашему: како чинити што од ствари духовних славе ради код људи, тако и узносити се код дела која учинимо. Збо тога треба бити трезвен и будан, и непрекидно себи наметати лекове из Божанскога Писма да не бисмо били захваћени погибељним тим страстима[2]. Јер ако неко учини небројена добра дела, сву врлину саврши, а преузноси се (код тога), биће кукавнији и јаднији од свих. То нам је постало очито из онога што је онај фарисеј претрпео, преузневши се поред цариника, а одједном поставши мањи од тога цариника, и због властитог језика просувши сво богатство врлине и учинивши себе огољеним и остављеним, и чудан и необичан бродолом доживевши. Јер, када је дошао у саму луку, сав његов товар је потонуо. Доживети, наиме, то од молитве која није како треба настала, исто је што и усред луке доживети бродолом. Управо због тога је и Христос, заповедајући ученицима, говорио: Кад све учините говорите: слуге смо некорисне (Лк 17,10), обезбеђујући их и хотећи да погубна она страст буде на растојању многоме од њих. Видесте ли, мили моји, да нити онај што је у славу људску зинуо и због ње чини дела врлине, има икакву (од тога) корист, и да и кад су учињена сва дела врлине, ако се хоће узностит код тога, бива без свега тога и огољен? Да избегавамо, дакле, кад вас молим, те погубне страсти и да гледамо само ка недремовном оном Оку, и ништа заједничко да немамо са истородним (нама људима), нити да тражимо славу од њих, него да се задовољимо похвалом од Господа. Којега, каже се наиме, похвала није од људи, него од Бога (Рм 2,29). И колико више придодајемо (делâ) врлине, толико више себе да доводимо у меру и смирујемо. Ако бисмо, наиме, до самог врхунаца врлине стигли, ако са благоразумијем многим упоредимо доброчинства Божја (са нашим), тада ћемо добро видети да нисмо учинили ни најмањи део онога што је Бог за нас учинио. Па и сваки поједини од светих људи се ту прославио. А да научиш то, чуј учитеља икумене, душу ону што до неба сеже, како и после оноликих добрих дела, после оноликога сведочаства вишњега — он ми је, вели наиме (Господ), сасуд изабрани (ДАп 9,15) — не заборавља на властита пререшења, него их са сваке стране обрће, и над оним што веома добро зна, да је добио опроштај на крштењу, ни то не заборавља, него вапије и говори: јер сам ја најмањи од Апостолâ, који нисам достојан назвати се Апостол (1Кор 15,9). А затим, да бисмо познали обиље смиреноумља његовога, придодао је: јер гоних Цркву Божју (1Кор 15,9). Шта то чиниш, о Павле? Господ ти је због штедрости своје опростио и избрисао сва сагрешења твоја, а ти их окрећеш (у мислима)? Да, знам каже, и није да не познајем то разрешење Господа мојега, али када помислим шта сам урадио, и када видим море човекољубља Божјег, тада добро знам да сам то што сам, благодаћу и човбекољубљем (Његовим). Казавши, наиме, који нисам достојан назвати се Апостолјер гоних Цркву Божју, навео је: Но благодаћу Божјом јесам што јесам (1Кор 15,10). Ја сам, каже, показао онолику манију, а неисказива Његова доброта и благодат даривала ми је опроштење (грехова). Виде ли душу скрушену, како непрестано свуда около носи у себи сећање на грехе (учињене) пре крштења? Њега и ми да опонашамо, и грехе (учињене) после крштења, свакога дана их се сећајући, и непрестано их у размишљању носећи, никада да не допустимо да нас баце у заборав. То ће нам, наиме, бити довољна узда да се смиримо и умеримо. И што говорим о Павлу, толико и таквом? Хоћеш ли и оне у Старом Завету видети како понајвише ту излазе на добар глас, тиме што се и после небројених добрих дела и неисказиве смелости доводе у меру? Чуј Патријарха (Авраама) како после беседе Богу, после датога му обећања, говори: А ја сам земља и прах (1Мојс 18,27).

3. Кад се већ присетих Праоца, ако је повољи да љубави вашој понудимо оно што је данас прочитано, како бисмо то размотривши видели обиље врлине тога Праведника. И узе, каже се, Тара Аврама и Нахора, синове своје, и Лота, сина сина својега, и Сару снаху своју, а жену Аврама, сина својега, и изведе их из земље Халдејаца, да иду у земљу Хананејаца, и дођоше до Харана и настанише се онде, и бише сви дани Тари у Харану, година две стотине пет, и умрије у Харану (1Мојс 11, 31-32). Са строгошћу да пазимо, молим вас, на прочитано како бисмо могли појмити смисао написаног. Јер ево, изгледа да на самом почетку казанога постоји нешто што треба испитати. Јер док блажени овај Пророк — о Мојсију говорим — каже: Узе Тара Аврама и Нахора, и изведе из земље Халдејаца, да иду у земљу Хананејаца, и дођоше до Харана и тамо се настанише, блажени Стефан, хвалећи Јудеје вели: Бог славе јави се оцу нашему Аврааму док беше у Месопотамији, пре но што га настани у Харану (ДАп 7,2-4). Шта дакле? Божанско Писмо противречи себи? Не било! Него у томе ваља видети то да, пошто је син богољубив био, јавивши се њему, Бог му је заповедио да се одсели одатле. Дознавши то, Тара, отац његов, ако и беше (човек) неверујући, ипак из нежне љубави родитељске према сину, заједно са њим је прихватио то путовање, и отишавши у Харан, и настанивши се тамо, тако премину, и тада је Бог заповедио Праоцу да се настани у (земљи) Хананејској. Бог није намеравао дићи га отуда пре но што Тара сконча.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λα’. Καὶ ἔλαβε Θάῤῥα τὸν Ἄβραμ καὶ τὸν Ναχὼρ τοὺς υἱοὺς αὐτοῦ, καὶ τὸν Λὼτ τὸν υἱὸν Ἄῤῥαν τοῦ υἱοῦ αὐτοῦ, καὶ τὴν Σάραν τὴν νύμφην αὐτοῦ, γυναῖκα δὲ Ἄβραμ τοῦ υἱοῦ αὐτοῦ·καὶ ἐξήγαγεν αὐτοὺς ἐκ τῆς χώρας τῶν Χαλδαίων, πορευθῆναι εἰς γῆν τῶν Χαναναίων·καὶ ἦλθεν ἕωςΧ αῤῥὰν, καὶ κατῴκησεν ἐκεῖ; њен латински наслов је: Homilia 31. Et accepit Thara Abram et Nachor filios suos, et Lot filium Aram filii sui; et Saram nurum suam, uxorem autem Abram filii sui; et eduxit eos ex terra Chaldoeorum, ut proficiscerentur in terram Chananoeorum: et venit usque Charran, et habitavit illic (Gen.11.31). Грчки текст: PG 53, 282-292.

[2] Тј. тражењем славе код људи и гордости.