И беше сва земља једна уста, и глас један свима (1Мојс 11,1) [1]
1. Ето, на крају стигосмо и до краја Свете четрдесетнице, довршисмо пловидбу поста и благодаћу Божјом коначно дођосмо до луке. Али нећемо се због тога препустити лакомислености, него ћемо тим више показати још више ревности и будности. Па и кормилари, када прешавши небројена мора пуних једара и са товаром изнетим на палубу намеравају упловити у луку, тада понајвише осећају страх и бригу да брод налетевши на какву хрид или стену не учини да им сав претходни напор постане узалудан. Тако и тркачи чине, када стижу до краја тркалишта, тада се још више напрежу да дођу до краја (трке) и удостоје се наградâ. Па и борци, после многих борби и победа, када се боре у борби за победнички венац, тада још више напрезања показују како би изашли (са стадиона) добивши победнички венац. Дакле, као што кормилари, тркачи и борци, сваки поједини од њих тада улаже више труда и будности када стиже пред циљ, на исти начин и нама приличи, пошто смо благодаћу Божјом стигли у Велику ову седмицу, сада понајвише напрегнути трку поста, молитве усрдније чинити, и много и строго исповедање грехова показати и рад на добрим делима, обилну милостињу, исправност, кротост, сваку другу врлину, како бисмо стигавши са свим тим добрим делима до дана Господњег[2] уживали штедрост од Господа. А ову седмицу називамо великом не зато што има већу дужину данâ — постоје, наиме, друге (седмице) што имају много дуже дане — нити зато што има више дана, јер је тај број исти и њој и осталим седмицама. Због чега, дакле, њу називамо велика? Будући да нам у њој затичемо велика нека и неисказива добра. Јер у њој је разрешен дуготрајан рат, смрт утуљена, проклетство укинуто, тиранија ђавола уништена, сасуди његови разбијени, (у њој) је настало измирење Бога са човеком, небо је приступачно постало, људи се са Анђелима помешали, раздвојено се спојило, ограда уклоњена, брава уништена, Бог мира помирио је ствари вишње и оне на земљи. Због тога ову семицу називамно великом, будући да нам је Господ подарио толико мноштво дарова. Због тога многи (у њој) појачавају пост, продужавају свештена бденија и свеноћне службе, дају милостињу. Јер ако нам је Владика у њој толика добра подарио, како да и нама не доликује, преко онога што можемо, указати поштовање и част? И цареви, наиме, оним што и они сами чине, објављују колико дивљење имају према ових седам дана, заповедајући да сви што се баве државним пословима имају одмор, врата судница се затварају, сваки вид спорења и надметања престаје, како би сви могли са миром и у тишини многој хитати ка духовним делима. И не само то, него и други вид штедрости показују: оне што су по тамницама ослобађају окова, и према људској моћи опонашају својега Владику. Као што Он, кажу наиме, нас пушта из тешке тамнице грехова, и пружа нам уживање небројених добара, на исти начин и нама, кажу, приличи постати опонашаоци човекољубља Владичиног у ономе што можемо. Видите ли, како сваки поједини од нас у свему показује поштовање и част коју осећамо према овим данима који су нам дародавци толиких добара? Зато вас молим, сада више но икада, одбацивши сваку животну рачуницу и имајући очи разума чисте и будне, тако да долазимо овде, и нико улазећи у цркву да не вуче са собом животне бриге, како би добивши овде узвратни дар достојан напорâ, тако се вратио дома. Хајде, дакле, да вам поставимо уобичајену трпезу и угостимо љубав вашу управо прочитаним код блаженога Мојсија, износећи ван на среду то што је прочитано и показујући (уједно) тачност Божанскога Писма. Будући да је приповест о Ноју дошла до краја, надаље је (Писмо) родослов почело од Сима, и каже: И Симу се родише, и њему, оцу свих синова Еверових, брату Јафета, старијега сина (1Мојс 10,21). А затим, сачињавајући каталог именâ каже: И Еверу се родише два сина: име једноме Фалек, јер се у дане његове раздели земља (1Мојс 10,25). Обрати пажњу на то како је (Писмо) именом тога потомка припремило предзнање чуда које ће се десито не много после, како се ти не би, када видиш ту ствар да је на делу настала, чудио гледајући да је то одавно наговештено преко имена тога сина. Након што је навело оне који су после од ових рођени, каже: И беше сва земља једна уста, и глас један свима (1Мојс 11,1), не говорећи то о земљи, него о роду људскоме, како би нас поучило да је сва човечанска природа имала један језик. И беше сва земља, каже, једна уста, и један глас свима. Једна уста, каже за говор, и глас, опет, оистом говори, како би нам казало да су сви били истога гласа и истога језика. А да се то: И беше сва земља једна уста, казује о говору, чуј од Писма које на другом месту говори: Отров аспидин под устима њиховим (Пс 139,4). И тако, Писмо је знало именом уста објавити говорење. И би, кад се покренуше они са истока, нађоше поље у земљи Сенаар, и настанише се онде (1Мојс 11,2).
2. Гле, како човечанска природа не трпи да остаје у властитим границама, него увек ка вишем нишанећи тежи већем. То је оно што понајвише убија род људски, то: не хтети познати мере сопствене природе, него вазда нишанити на веће и замишљати оно што је изнад (људске) вредности. Ту они што добијају крила у погледу ствари овосветских, када се окруже многим богатством и влашћу, као заборвљављајући властиту природу, пожеле уздизати се у висину све дотле док не се не спусте до самога дна. То човек може видети да се свакога дана дешава, а (сви) остали се ни тиме не уразумљују, него на кратко се зауставивши, одједном све то предајући забораву, опет иду истим путем и себе гурају низ исту стрмину, што се и сада може видети да се десило и код ових. И би, кад се покренуше они са истока, нађоше поље у змељи Сенаар, и настанише се тамо. Гледај како нас (Писмо) мало по мало упознаје са намером њиховом. Када видеше, вели, поље, преселивши се, и оставивши претходно станиште, настанише се тамо. А затим каже: И рече сваки ближњему својему: Ходите да направимо цигле и испечемо их ватром. И постаде им цигла за камен, и асфалт им беше блато. И рекоше: Ходите да саградимо себи град и кулу чији ће врх бити до неба; и да учинимо себи име пре но што се расејемо по лицу све земље (1Мојс 11,2-4). Гледај како се истојезичност (њихова) не кристи како треба, да испразни савет овога живота постаје претпоставка зала. Ходите, каже се, да начинимо цигле и испечемо их ватром. И би им цигла за камен, и асфалт им беше блато. Обрати пажњу на то колико осигурање су желели смислити тој градњи, не знајући да: Ако Господ не сазида дом, узалуд се намучише они који га граде (Пс 126,1). И да саградимо, кажу, себи град – не Богу, него себи. Гледај колики напон зла: носећи (још увек) у себи сећање на ону свеопшту погибију[3], насукаше се у толиком лудилу. И да саградимо, кажу, себи град и кулу чији ће врх бити до неба. Именом неба Божанско Писмо је хтело дса нам представи сво обиље дрскости њуихове. И да начинимо, кажу, себи име. Виде ли корен зла? Да бисмо, кажу, имали спомен стални, да нас се за стално сећају. Такво ће нам бити чин и дело да никада не буду препуштено забораву. И то ћемо учинити: пре но што се расејемо по лицу све земље. Док смо још, каже се, на истом (месту) да доведемо додела глас о нама, како бисмо оставили сталниспоменик следећим нараштајима. И сада постоје многи који њих опонашају и који желе истим таквим радњама да их се (будући нараштаји) сећају,који граде блиставе куће, и купалишта, портике и шеталишта. Јер ако сваког појединог од њих питаш због чега се труди и мучи, и показује трошење толиких новаца ни на шта потребно, ништа друго нећеш чути него исте те речи: да се сачува стални спомен, те да се чује да је та кућа тога и тога, и да је то имање тога и тога. То, међутим, не значи удостојити се спомена, него пре – осуде. Јер за тим речима одмах долазе и речи пуне небројених оптужби: (то је кућа) тога и тога похлепника, грабљивца, човека што је удовице и сирочад оголио. Не значи то, дакле, имати спомен, него набацити на себе сталну осуду, чак и после смрти бити на стубу срама, и језике оних што (куће и имања) гледају оштрити на хулу и осуду тога који их је стекао. А ако заиста жудиш за споменом сталним, ја ћу ти показати пут којим ћеш успети да те се за стално сећају и да се са хвалом многом и смелошћу јавиш у будућем веку. Како ћеш, дакле, бити у стању да те се свакога дана сећају и окружују похвалама и после пресељења из овога живота? Ако паре разделиш у руке сиромахâ, оставиш се мермера и великих грађевина, имања и купалишта. То је спомен непролазан, тај спомен ти постаје узрок небројених добара, то је спомен што олакшава бреме грехова, пружа ти слободу многу пред Господом. Замисли и саме речи које ће свако говорити: (називајући те) човеком милосрдним и човекољубивим, благим и ваљаним, који у обиљу многоме раздаје (милостињу). Раздели, каже се, даде сиромасима, правда његова остаје до века (Пс 111,9). Такво је, наиме, богатство у парама: кад се раздаје – више траје, а када се чува и закључава, заједно са собом убија и оне који га имају. Раздели, каже се, даде сиромасима. Али чуј и оно што следи: правда његова остаје довека. У једном дану раздаде богатство, и правда његова остаје у све векове, и спомен (себи) подиже бесмртан.
3. Виде ли спомен што се у све векове протеже? Виде ли спомен испуњен великим и неизрецивим добрима? По таквим „грађевинама” да се трудимо да нас се сећају. Јер оне од камена не само да нам никакву корист не могу донети, него нас још, уместо стуба срама, јаким гласом окривљују. И ми сâми одлазимо (из овога света) носећи грехе од њих, а њих овде остављајући, не удстојимо се ни хладнога онога и бесмисленог спомена због њих, него на себе набацујемо оптужбе, а назив (њихов) одмах прелази на другога. Тако, наиме, ствар стоји, од једнога (назив куће) прелази на другога, а од њега опет на другога. Данас се говори: „кућа тога и тога”, сутра: „тога и тога”, а после опет другога. И ми себе својевољно заваравамо мислећи да смо стекли некакво господство, не знајући да уживамо само употребу, те да хтели-не-хтели (куће и имања) другима остављамо, а да (их још остављамо) и онима којима не желимо, то засада остављам по страни. И уопште, ако жудиш за споменом, ако ти је то нешто око чега се трудиш, чуј како су се удовице сећале Тавите, како су се стале около Петра плачући и показујући хаљине и огртаче, колико их је Срна начинила живећи са њима. Виде ли грађевину душевну што глас пушта, која толику снагу има да из смрти враћа у живот? Јер кад су стале око Петра, топле сузе лиле иштући (од њега) храну и заступништво, избацивши све, каже се, Петар се помоли преклонивши колена и подигавши је позва свете и удовице, и показа им је живу (в. ДАп 9,40-41). Ако хоћеш да те се сећају и жудиш за славом истинском, ње се присети, и иста таква дала чина, не трошећи на бездушну материју, него показујући према истородним себи људима штедрост многу. Тај спомен је похвала и многу корист доноси. Али, да се опет вратимо предмету, те да видимо дрскост ондашњих мужева. Јер њихове страсти, ако хоћемо трезвени бити, нама ће постати уразумљивање. И да саградимо, каже се, себи град, и кулу, чији ће врх бити до неба, и да начинимо себи име пре но што се расејемо по земљи. Видиш ли како свуда показују поквареност своје намере. И да саградимо, кажу, себи град, и опет: да начинимо себи име. Гледај их, после онолике свеопште погибије како се опет подухватају не мањих зала. И шта ће бити? Како да збаце са себе то лудило? (Господ) је, идући за властитим човекољубљем, обећао да више неће бити потопа, а они, нити се одмаздама уразумише, нити доброчинствима бољи постадоше. Зато чуј следеће, како би познао величину неисказивога човекољубља Божјег. И сиђе, каже се, Господ Бог да види град и кулу коју градише синови људски (1Мојс 11,5). Гле, како Писмо говори људским језиком. И сиђе, каже, Господ Бог, не да бисмо људски мислили, него да бисмо се тиме васпитали да браћу своју не осуђујемо тек онако, нити да судимо по слуху, ако претходно не добијемо потпуно уверење. Јер све што је од Бога, због тога бива, и Он се користи толиком снисходљивошћу на поуку људској природи. И сиђе, каже, Господ Бог да види град и кулу. Гледај Га како не сузбија од самих почетака лудило њихово, него служећи се дуготрпељивошћу многом чека да они сво своје неваљалство доведу до дела, и тек тада да сасече тај подухват. Да неко не би могао говорити, како су они хтели, али да нису довели до дела ствари које су замислили, (Господ) чека да испуне то што су тели, и тек тада им показује да су се подухватили ствари безумних. И сиђе, каже се, Господ Бог да види град и кулу коју саградише синови људски. Гле обиља човекољубља. Допустио им је да се муче и злопате, како би им само искуство ствари постало учитељ. А када је видео зло како цвета, да се болест увећава, на путша их до краја, него показујући властиту доброту, као лекар најбољи гледајући како болест њихова узраста, а чир постаје неизлечив, чини брзо засецање како би сасвим уништио узрок болести.
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία λ’. Καὶ ἦν πᾶσα ἡ γῆ χεῖλος ἕν, καὶ φωνὴ μία πᾶσιν; њен латински наслов је: Homilia 30. Et erat omnis terra labium unum, et vox una omnibus (Gen.11.1). Грчки текст: PG 53, 273-282.
[2] Тј. до Васкрса.
[3] Потоп.