Беседа двадесет девета

И поче Ноје човек замљорадник земље (бити), и засади виноград, и попи од вина, и опи се (1Мојс 9,20) [1].

1. Сигосмо коначно до краја приче о Праведнику, зато, молим вас, напрегните разум и са строгошћу пазите на оно што се говори. Јер није мало, нити безначајно то што се може узбрати из данас прочитанога, јер ствари које су се старима десиле, ако хоћемо трезвени бити, нама бивају претпоставка највеће поуке. Због тога су, наиме, записана не само ваљана дела светих људи, него и сагрешења (људска), како бисмо ова последања избегавали, а она прва опонашали, и не само то, него ти Божснко Писмо показује Праведнике како су почесто и пали, а грешнике опет како су промену многу (на боље) показали, како бисмо и са једне и са друге стране примили довољно осигурање, те да нити онај што стоји буде сигуран гледајући Праведнике како су пали, нити онај што је у гресима да очајава, видевши како су се многи (грешници) дигли и узмогли стићи до самог врхунца (врлине). Нико, дакле, да не буде пун самопоуздања, макар био свестан многих добрих дела за собом, него да буде спреман (на борбу) и слуша блаженога Павла који говори и опомиње: Тако дакоји мисли да стоји, нека гледа да не падне (1Кор 10,12), и онај што је до самог дна зла сишао, нека не буде без наде у погледу властитога спасења, него нека имајући на уму неисказиво човекољубље Божје слуша опет Бога који преко Пророка говори: Који пада, не устаје ли, или који се одмеће, не враћа ли се? (Јер 8,4) И опет: Нећу смрт грешника, као што хоћу да се врати и живи (Јез 18,23). Виде ли, љубљени, како је свака (реч) што је записана у Божанскоме Писму ни због чега другог предата памћењу, него због користи наше и спасења рода људскога? Управо то имајући на уму сваки од нас нека из њега наметне себи одговарајуће лекове. Због тога, наиме, оно свима предлежи на вољу, и који хоће, могуће му је метнути одговарајући лек на страст што му досађује и добити најбрже оздрављење, само ако човек не одбаци од себе терапију тога лечења, него покаже сопствено благоразумије. Јер не постоји ништа од ствари што држе човечанску природу, ни душевна ни телесна страст која ту не може добити исцелење. Шта, дакле? Човек улази овде стискајући се под бригом и животним околностима, и због тога обремењен нерасположењем, и ушавши и одмах чувши Пророка који говори: Зашто си жалосна душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу се исповедити Њему, спасењу лица мога и Богу мојему (Пс 41,6), отићи ће добивши довољну утеху и страсавши са себе сво оно нерасположење. Други, опет, стискајући се у крајњем сиромаштву, зловољи се и бесни гледајући друге како им богатство одасвуд притиче, надимају се и окружени су обиљем многим. И он опет слауша истога Пророка где говори: Пренеси на Господа бригу своју. И Он ће те прехранити (Пс 54,23), и опет: Не бој се када се човек разбогати, или када се умножи слава дома његова, јер кад умере неће узети са собом све (Пс 48,17-18). Други се, опет, зловољи трпећи сплеткарења и потказивања, и живот сматра несносним, не могући ни са једне стране наћи помоћ од људи. И њега ће поучити блажени овај Пророк да у таквим околностима не прибегава савезништу људском, јер слуша га где говори: оклеветаше ме, а ја се молих (Пс 108,4). Виде са које стране тражи савезништво? Други, каже, смишљају преваре, потказивања и лукавства, а ја прибегавам зиду несавладивом, сидру сигурноме, пристаништу без таласа – молитви, којом ми ствари тешке постају лаке и приступачне. Другога, опет, они који су га претходно дворили, (сада) презиру и клоне га се, пријатељи га оставили и то му понајвише смућује и узнемирава мисао. Али и он ће, ако хоће, дошавши овде чути блаженог овог (човека) како говори: Пријатељи моји и ближњи моји наспрам мене дођоше и стадоше, и најближи моји на одстојању стадоше, и ужурбаше се тражитељи душе моје, и који ми искаху зла прозборише ствари погубне и цео дан смишљаху лукавства (Пс 37,12-13). Виде ли их како до саме смрти кују лукавства и воде рат непрестани? Јер оно: цео дан управо то објављује, да (они то раде) читавог живота. А шта је, дакле, он радио док су они те ствари смишљали и спремали? Као нем не отворих уста своја и постадох као човек што не чује и нема у устима својим прекоре (уп. Пс 37,14-15). Виде ли обиље мудрољубља, како је овај (непријатеље) надјачао супротиним средствима? Они су ковали лукавства, а он је и уши зачепио да не чује; они све време нису престајали оштрећи језик (против њега), и ствари погубне и преваре говорећи, а он је њихово лудило смирио ћутањем. И због чега је тако поступао док су они те ствари спремали, и као туњав и мутав, човек који ни ушију ни језика нема, тако се понашао? Чуј то од њега који нам говори и узрок толикога мудрољубља: Јер се у тебе уздах, Господе. Пошто се, каже, надом вазах за тебе, није ме брига шта они раде. Јер је миг (Божји) довољан да све то распрши и узалудним учини и нападе и лукавства њихова, и да не допусти да ишта од онога што су припремили дође до дела.

2. Видесте ли како је могуће отићи одавде добивши одговарајући лек за сваку несрећу што захвата род људски, стрести са себе свако нерасположење животно и не стискати се ни под чим од онога што напада на нас? Зато вас молим да непрестано долазите овде и са строгошћу пазите на чтеније Божанских Писама, и не само када овде долазите, него и кући да узимате у руке Божанске књиге и са марљивошћу извлачите корист од тамо записаних (речи). Јер многа је добит што из тога настаје: најпре то сâмо да (читање) чини да се језик њиме уобличује, а затим, душа крила добија и узвишена постаје, просветљујући се светлошћу Сунца преведности, и ослобађајући се у исто то време[2] скверне неваљалих помисли, уживајући мир многи и тиховање. Ето то бива читање (Светог Писма) за душу. Јер оно је храна духовна, напреже мисао и душу чини снажнијом, благоутегнутијом и мудрољубивијом, не пуштајући је надаље да буде заробљена неразумним страстима, него чинећи јој крило лаким, ка самом небу је, да тако кажемо, сели. Немојмо, дакле, молим вас, бити немарни према толикој добити, него и код куће да се трудимо водити рачуна о читању Божанских Писма, и овде долазећи време да не трошимо на штетне и бесмислене разговоре, него на то због чега смо дошли, и тако да се напрегнемо и пазимо на прочитано, како бисмо добивши нешто више, тако изашли одавде. А ако намеравате да дошавши овде време опет трошите на неумесне и бескорисне разговоре и одете одавде не добивши ништа више од речи (овдашњих) на добит, каква је корист? Како, наиме, да није неумесно на овосветским панађурима се трудити да се, отишавши са вашара, кући вратимо носећи све (што се може донети) са вашара, паре трошећи, а овде, дошавши на панађур овај духовни, не чинити сваки труд да добијемо што од ствари корисних, те да одложивши их у душу, тако се вратимо кући, а понајвише кад (за то) не треба трошити паре, него само показати спремност и напрегнуту вољу? Дакле, да не бисмо гори од оних што долазе на овосветске вашаре постали, да се трудимо показивати старање много и бдитељност, како бисмо када одемо одавде имали (са собом) попутнину довољну не само нама самима, него да можемо и другима да дамо, (попутнину) кадру да исправи и жену, и слуге, и суседе, и пријатеља, и самога непријатеља (нашега). Јер духовне поуке су такве да су свима заједничке, и не праве никаву међу њима разлику, осим кад неко показавши напрегнуту намеру и кипуће усрђе не надмаши ближњега. Пошто је, дакле, добит од поука овдашњих толика, хајде да и данас предложимо прочитано, те да извукавши добит из тога, тако се вратимо кући.

И поче, каже се, Ноје човек земљорадник земље (бити), и засади виноград, и попи од вина и опи се (1Мојс 9,20-21). Пази колике користи нам постаје претоставка и сâм увод (данашњег) чтенија. Јер када слушама да је Праведник, (човек) савршен, који је вишње сведочанство добио, попио и опио се, како да се надаље ми који смо загњурени у толика друга прегрешења не потрудимо избегавати скверну пијанства? Премда, није исто то што је Праведник овај био заробљен том страшћу, и то да ми допадамо исте ствари. Постоји много тога што овога Праведника показује достојног саосећања. Говорим ово, не започињући беседу о пијанству, него показујући да се Праведник није саплео из неуздржања, него пре из незнања. А да није тек онако открио пијење вина, чуј од самог Писма које говори и оправдање наводи тиме што каже: И поче Ноје човек земљорадник земље бити. И засади виноград, и попи од вина, и опи се. То сâмо што каже: поче, показује да је он открио почетак пијења вина, и да се изврнуо у пијанству због незнања многога, зато што није знао мере узимања. И не само то, него и то да је савладан нерасположењем многим пожелео да у томе себи смисли утеху, као што и каже мудри неки човек: Дајте вина људима у жалостима, и пијанство онима у боловима (Приче 31,6), показијући да ништа тако не може бити лек за тугу, као употреба вина, једино ако неумереност некако не нашкоди користи од њега. А да је Праведник овај био у жалости и нерасположењу видећи себе у толикој пустињи, а пред очима му разбацана тела људска, заједно са стоком и бесловесним животињама, (гледајући) ту заједничку гробницу, ко ће противречити? Обичај је, наиме, Пророцима и свим Праведницима туговати не само над собом, него и над осталим људима. Ако би неко хтео набројати их, наћи ће их све како показују такво саосећање. Чуј Илију који говори: Нећете ме надјачати тешећи ме код погибије кћери рода мојега (Ис 22,4), и Јеремију: Ко ће дати глави мојој воде, и очима мојим извор сузâ (Јер 9,1), и Језекиља: Јао мени, Господе, е да ли сатиреш остатак Израиља? (Јез 9,8), и Данила како јадикује и говори: Учини нас малобројним, мимо све народе[3]; и Амоса: Предосмисли се, Господе, код тога (Амос 7,3); и Авакума: Чега ради ми показа слабости и муке? (Авак 1,3), и опет: И учинићеш људе као рибе морске (Авак, 1,14); а чућеш и од самог овог блаженог Мојсија који говори: Ако им опростиш грех, опростио си, а ако не, избриши и мене (2Мојс 32,32), и опет када му је Бог објавио да ће му уручити вођство над бројнијим народом, и казао му: Пусти ме, и збрисаћу људе ове, и учинићу од тебе народ велики (2Мојс 32,10), он то није прихватио, него је дао предност томе да буде предводник њихов. И учитељ икумене, блажени Павле, говорио је: Волео бих да ја сâм будем одлучен од Христа за браћу моју, сроднике моје по телу (Рм 9,3)

3. Видели сте како је сваки Праведник показивао саосећање много према себи истородним (људима). Замислите, на крају и прилике Праведникове, колико је пострадао, у каквој жалости је био гледајући напон толике пустиње, и саму земљу која је претходно бујала многим биљем и била украшена цветовима, како је одједном, као косе одрезане – гола и пуста. Пошто је, дакле, напон нерасположења био толики, смишљајући себи некакву утеху у томе, предао се обради земље, због тога (Писмо) вели: И поче Ноје човек земљорадник земље бити, и засади виноград.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κθ’. Καὶ ἤρξατο Νῶε ἄνθρωπος γεωργὸς γῆς, καὶ ἐφύτευσεν ἀμπελῶνα, καὶ ἔπιεν ἐκ τοῦ οἴνου, καὶ ἐμεθύσθε; њен латински наслов је: Homilia 29. Et coepit Noe homo agricola terrae, et plantavit vineam, et bibit de vino: et inebriatus est (Gen.9.20,21). Грчки текст: PG 53, 260-273.

[2] У време читања.

[3] Ових речи код Данила нема.