Беседа двадесет осма

И рече Бог Ноју и синовима његовим с њим, говорећи: И ево ја васпостављам завет мој вама и семену вашему после вас, и свакој души живој са вама, од птица и од стоке, и свим зверима земаљским (1Мојс 9,8-9) [1]

1. Изневши јуче на среду благослов Владике, кога благослова се Ноје удостоји саградивши после изласка из тамнице ковчега жртвеник и приневши благодарне жртве и показавши властито благоразумије, не успесмо даље напредовати и прећи сво чтеније, и показати снисхођење и старање човекољубивога Бога које је показао о Праведнику. Будући да нам се беседа беше развукла на дугачко, брзо смо је завршили да не бисмо мноштвом (казанога) засули памћење ваше, нити оним што бисмо после тога говорили нашкодили већ казаноме. Јер нисмо се потрудили просто око тога много казати, него желимо говорити толико колико и ви можете задржати у памћењу и отићи одавде остваривши некаку корист. Јер ако бисмо и ми говорили више но што треба, а и ви не извукли никакву добит из тога што се говори – каква је корист? Знајући, дакле, да се ради користи ваше прихатамо овога напора, сматрамо да смо добили довољну награду ако видимо напредовање ваше кад са строгошћу задржавате ово што се говори (у памћењу своме), а и ви у недра разума свога одлажите то, без престанка га покрећући и понављајући. Сећање на већ казано припремиће вас, наиме, да са већом лакоћом прихватите оно што ће бити казано, и тако ћете, када прође неко време и ви другима постати учитељи. Јер то нам је сва брига и труд: како да сви ви постанете савршени и заокружени и да вам ништа од онога у Божанским Писмима написаног не остане скривено. Јер знање тога, ако хоћемо бити трезвени и будни, биће нам од највеће користи и за најбољи онај начин живљења, а и учиниће нас спремнијим за напоре врлине. Када се, наиме, васпитамо на томе да се је сваки од Праведникâ који су стекли слободу многу пред Богом удостојио бојних награда сав живот пролазећи кроз искушења и тескобе и показујући много трпљење и благодарење, како се и сами нећемо потрудити ићи истим тим путем како бисмо и ми задобили исте награде? Зато вас молим да свакога дана неки дометак (врлини) чините, да узраста назидање ваше по Богу, и да оно што сте већ успели учинити у безбедности и под стражом многом чувате, а и остало да придодајете како бисте стигли до самог врхунца врлине, на похвалу вама, на изградњу Цркве, а у славу Христову. Јер гледајући незаистост вашу у погледу духовне поуке, не престајем свакога дана, премда свестан сиромаштва многога свога, простирати пред вас гозбу (уприличену) од Божанских Писама, и оно што дâ благодат Божја, по човекољубљу своме а на корист вашу, то износим слуху вашему. Хајде, дакле, да и данас љубави вашој покажемо обиље човекољубља Божјег које Он показује према природи човечанској, износећи на среду саме речи Божје, Ноју казане. И рече Бог Ноју и синовима његовим (1Мојс 9,8). Пошто је благословио и њега и синове његове и казао: растите и множите се, и ппредо им власт над свим бесловесним животињама, дао им слободу да као траву пољску, тако их узимају (за храну), и наложио (једино) не јести месо у крви, старајући се још о Праведнику и онима што ће после њега настати, и вазда штедар будући доброчинствима према природи нашој, опет придодаје још већа доброчинства и каже: И рече Бог Ноју и синовима његовим са њим, говорећи: Ево ја васпоставља завет мој вама, и семену вашему после вас, и свакој души живој са вама, од птица и од стоке, и свему зверињу земаљском колико га је са вама, од свих који изађоше из ковчега, и поставићу завет мој са вама, и неће више умрети свако тело од воде потопа, и неће више бити потопа воде да уништи земљу (1Мојс 9,8-11). Пошто је Праведник, с правом, још могао бити у страху, и да душа његова у страху не пада ако се некад деси да настане и мала некаква киша како би (Господ) могао бити бесан и љут те да ће опет потоп захватити икумену, као би, дакле, и он сâм, а и сви они што ће уследити, имали поздања, добри Владика, знајући да ће га и мала ствар моћи узнемирити, јер искуство претходних (догађаја) било је довољно да га баци у страх многи, пошто је дакле вероватно било да ће се Праведник овај и од случајне кише уплашити и усплахирити, због тога се добри Бог, готово припремајући га да има смелости и ослобађајући га свакога страха, и постављајући га у одсуство бојазни о добру вољу, обавезује њему да више не наводи такву одмазду.

2. И то, обавезао се већ и пре благослова говорећи, као што чусте: Нећу додатно да проклињем земљу (1Мојс 8,21), ако би људи и увећали дела неваљалства (свога), ја ипак род човечански више нећу излагати таквој одмазди. Показујући, наиме, наисказиво човекољубље опет се на исто обавезује како би Праведник могао имати поуздања, да не размишља у себи и говори: И раније је, већ удостојивши благослова род наш, и припремивши га да се придода до мноштва, навео ову свеопшту погибију. Како би, дакле, сваки немир избацио из његових мисли, и сасвим га уверио да тога више неће бити, Он (као да) каже: Као што сам, наиме, потоп навео из човекољубља, да сасечем зло да не иде даље, тако и сада из човекољубља свога објављујем да то више нећу учинити, како бисте сваку страшљивост прогнавши ван, тако живели овај живот. Због тога вели: Ево васпостављам савез мој, то јест: погодбе чиним. Као што у људским пословима, када неко нешто најави (да ће урадити), обавезује се и нуди пуно уверавање (да ће то урадити), тако и добри Бог каже: Ево васпостављам завет мој. И добро је казао васпостављам, што је исто као да је казао „Ево, ја обнављам оно што је под гресима њиховим пропало”, и: Васпостављам завет мој вама и семену вашему после вас. Гле човекољубља Владичиног, не само, каже, до вас успостављам договоре, него их објављујем чврстим и према онима који ће настати после вас. А затим, како би показо властиту штедрост, каже: И свакој души живој са вама, од птица и од стоке, и свим зверима земаљским колико их је са вама од свих што изађоше из ковчега; и поставићу завет мој са вама, и неће више умрети свако тело од воде потопа, и неће више бити потопа воде да уништи сву земљу. Виде ли величину погодби? Виде ли неисказиву штедрост обећањâ? Обрати пажњу на то да опет протеже своје човекољубље и на бесловесне животиње и звери, и с пуним правом. Јер оно што сам више пута казао, исто то и сада кажем. Будући да су, наиме, оне уведене (у битовање) због човека, због тога и њих сада чиним учесницима доброчинства које човеку бива. И чини се да је то заједнички завет, и према човеку и према бесловесним животињама, али није тако. Јер и то бива због утехе човеку, а како би увидео колику част ужива, доброчинство не стаје само на њему, него због њега и све оне заједно са њим уживају штедрост Владичину. И неће, каже, више умрети свако тело од воде потопа, и неће бити више потопа да уништи сву земљу. Виде ли како и једном, и други и више пута обећава да више не наведе свеопшту погибију, а да би из Праведника избацио немир помисли, и припремио га да има поуздања у погледу будућности? А затим, гледајући, не на властиту Природу, него на слабост нашу, не задовољава се обећањем на речима, него показујући снисхођење према нама, пружа и знамење, кадро да протежући се у све векове ослободи род људски тога страха, како се, и ако (земљу) захвати киша многа, ако настане каква жестока олуја, ако се бујице водâ до мноштва умноже, ни тако не бисмо бојали, него имали поздања гледајући у дато нам знамење. И рече Господ Бог Ноју: Ово је знак завета који ја дајем између мене и тебе (1Мојс 9,17). Гледај колику част указује Праведнику. Јер обраћајући му се као човек човеку, тако чини погодбе са њим и каже: Ово је знак завета који ја дајем између мене и тебе, и између сваке душе живе која је са вама, на нараштаје вечне (1Мојс 9,12). Виде ли да је будући знак дат свему живоме да се протеже на вечне нараштаје? Не даје само знак заједнички свима живима, него и стални и вечни, до скончања света. Који је, дакле, то знак? Лук мој стављам у облак, и биће у знак завета између мене и земље (1Мојс 9,13). Гле, са обећањем, оним на речима дајем и овај знак — о дуги говорим — за коју неки веле да настаје кад сунце (своје) зраке пушта ка облацима. Ако реч моја, (као да) каже, није довољна, ево дајем и знак да никада више онаква одмазда[2] неће бити наведена. Гледајући, дакле, тај знак, ослободите се страха. И биће, каже, у облачењу облака на земљу, видеће се лук мој у облаку, и опоменућу се завета свога који је између мене и вас, и између сваке душе живе у свкоме телу (1Мојс 9,14-15). Шта то говориш, о блажени Пророче? Опоменућу се, вели, завета свога, то јест погодбе своје, објаве, обећања, не зато што Он сâм потребује опомињање, него да ми, гледајућу у онај дати знак, не бисмо подозревали ништа тешко, него да одмах како се присетимо обећања, имамо поуздања како ништа такво нећемо доживети.

3. Виде ли снисхођење Божје, колико старање чини о роду нашем, колико је човекољубље показао, не зато што је видео промену код људи (на боље), него да би нас свим тим поучио обиљу доброте своје? И неће више бити воде ради потопа, да уништи свако тело, толике кише више неће бити. Пошто је знао да то плаши човечанску природу, гле како непрекидно обећава, и само што не говори: „Ако видите многи наилазак кишâ, ни тако немојте посумњати на што тешко”. Јер неће бити воде на потоп, да уништи свако тело, такве воде више неће бити, толику љутњу (Божју) људски род више неће искусити. И биће, каже, лук мој у облаку, и видећу га да се опоменем завета вечнога између Бога и између сваке душе живе у свакоме телу (1Мојс 9,16). Обрати пажњу на то како хотећи да човечанску природу уведе у смелост и потпуну увереност, коликим се снисхођењем на речима служи. И видећу, вели, да се опоменем завета свога. Поглед Га, дакле, наводи на присећање? Не! Не било да на то посумњамо, него како бисмо када видимо тај знак имали поуздања у обећање Божје, јер није могуће да обећања Божја пропадну. И рече, каже се, Бог Ноју: Ово је знак завета који сам заветовао између мене и између свакога тела које је на земљи (1Мојс 9,17). Добио си, вели, знак који дадох између мене и свакога тела што је на земљи. Нека ти се разум не збуњује, нити колеба мисао, него гледајући у њега и сâм имај добре наде, а и сви који ће доћи после тобе у томе ће добијати утеху, и призор тога знака нека ти пружи поуздање да такав наилазак водâ више неће захватити икумену.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κη’. Καὶ εἶπεν ὁ Θεὸς τῷ Νῶε, καὶ τοῖς υἱοῖς αὐτοῦ μετ’ αὐτοῦ, λέγων·Καὶ ἰδοὺ ἐγὼ ἀνίστημι τὴν διαθήκην μου ὑμῖν, καὶ τῷ σπέρματι ὑμῶν μεθ’ ὑμᾶς, καὶ πάσῃ ψυχῇ ζώσῃ μεθ’ ὑμῶν ἀπό τε ὀρνέων καὶ ἀπὸ κτηνῶν, καὶ πᾶσι τοῖς θηρίοις τῆς γῆς; њен латински наслов је: Homilia 28. Et dixit Dominus Deus ad Noe, et ad filios ejus cum eo, dicens: Ecce ego statuo testamentum meum vobiscum et cum semine vestro post vos, et omni animae viventi vobiscum tam in volucribus, quam in pecudibus, et omnibus bestiis terrae (Gen.9.8-10). Грчки текст: PG 53, 252-260.

[2] Потоп.