И изгради Ноје жртвеник Господу, и узе од свих чистих животиња, и од свих птица чистих, и принесе свеплодницу на жртвеник (1Мојс 7,20)[1].
1. Видесте ли јуче доброту човекољубивога Владике, како је Праведника извео из ковчега ослободивши га боравка тамо и пустивши га из тешке оне и чудне тамнице, и како му даде и награде за трпљење, казавши: растите, множите се (1Мојс 8,17). Да научимо данас и благоразумије Нојево, душу благодарну којом је, опет, изазвао Бога на бројније и много веће благоволеније према њему. Такав је, наиме, Бог: кад види (људе) да су благоразумни постали код претходних (дарова), Он своје дарове умножава. Трудимо се, дакле, и ми узносити Владици према моћи (својој) благодарење за постојећа од Њега добра, како бисмо се удостојили и већих (добара), и никада да не заборављамо доброчинства Божја нама која су већ настала, него вазда да их вртимо у мислима нашим, како бисмо тим сећањем (на њих) били погурани да непрекидно чинимо благодарење, премда тих доброчинстава постоји толико мноштво да наш разум није кадар ни набројати штедрост Његову према нама. Ко би, наиме, могао набројати шта нам је већ (од Бога) даровано, шта обећано, шта свакога дана настаје: (то) што нас је из небића у битије увео, што (нам) је и тело и душу даровао, што нас је словеснима створио, што нам је дао да ваздух овај дишемо, што је сву творевину због човечанске природе (у битије) увео, што је од самих почетака хтео да човек ужива храну рајску, да има живот без бола, сваке муке ослобођен, и да у телу будући ништа мање нема од анђелâ и бестелесних оних сила, него још и да буде изнад телесних принуда. А онда, када због лакомислености (своје човек) би заведен преваром ђаволовом, оном што преко змије би уведена, (Господ) ни тако не остави грешника добро чинећи преступнику, него је и посредством одмазди, о чему јуче говорисмо, показао обиље властитога човекољубља, и многе друге и непребројиве видове доброчинстава на њега излио. И на крају, пошто је прошло неко време и род (човечански) узрастао и ка злу се окренуо, када је видео да ране постају неизлечиве, као какав неваљали квасац збрисао је (са лица земље) посленике зла, оставивши овога Праведника[2] да буде корен и почетак рода човечанскога. И обрати пажњу колику опет према њему показује штедрост. От тога Праведника и синова његових уредио је да сва природа човечанска узнапредује до толиког мноштва, и мало по мало изабравши Праведнике — о праоцима говорим — подиже учитеље остатку рода људскога, кадре да властитом врлином све (остале) наведу (на врлински живот) и лече их као лекари болеснике. И води их сад у Палестину, сад у Египат, истовремено увежбавајући и трпљење слугу својих, и показујући своју моћ видљивијом; и непрекидно је тако истрајао старајући се о спасењу људи, подижући Пророке, и чинећи да се преко њих чудеса савршавају. На крају — да скративши (причу) кажем, јер као што таласе морске, ма колико себе присиљавали, никада нећемо моћи пребројати, тако ни сво шаренило доброчинстава Божјих које је према нашој природи показао — на крају, када је видео да и после толиког Промисла човечанска природа још потребује много и неисказиво човекољубље (Његово), и да ништа више не могу ни Праоци, ни Пророци, ни чудеса она необична, ни одмазде и опомене наведене на сваког појединачно, узастопна она одвођења у заробљеништво, као сажаливши се на род наш, припремио је лекара душа и тела наших, Сина својега Јединороднога, подигавши Га да тако кажемо из недара Отачких, а који је обличје слуге узео, да буде рођен од девице, да са нама живи и све наше поднесе, како би природу нашу која је доле негде лежала под мноштвом грехова, могао узвести са земље на небо. Томе се чудећи и замишљајући сво то обиље љубави Божје коју је Он према роду човечанскоме показао, Син грома је вапио и говорио: Тако је, наиме, Бог заволео свет (Јн 3,16). Гледај коликога чуђења је реченица пуна, каже: тако просуђујући у себи величину коју је намеравао исказати, због тога је тако започео (реченицу). Кажи нам, дакле, о блажени Јоване, шта значи: тако? Кажи нам меру, величину, поучи нас томе обиљу. Тако је, наиме, Бог заволео свет да је Сина својега Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Виде ли да је узрок доласка Сина (Божијега) тај да људи што ће погинути нађу повод за спасење вером у Њега? И ко би могао замислити меру те штедрости велике и чудесне што сваки појам надилази, коју је он подарио природи нашој у дару крштења, даровавши нам ослобођење од свих прегрешења? И шта да кажем. Нити је разум кадар, нити реч може набројати све остале (дарове). Јер шта год да кажем, толико тога ће преостати да надјача то обиље већ казанога. Шта, дакле, ако неко замисли пут покајања који је (Гооспод) подарио роду нашему због неисказивога свога човекољубља, и после дара крштења оне чудесне заповести посредствм којих ћемо, ако хоћемо, бити у стању привући себи помоћ Његову?
2. Виде ли, љубљени, бездан доброчинстава? Виде ли колика набројавши, још ни најмањи део не могадосмо казати? Јер како ће људски језик речју моћи исказати оно што је од Бога нама настало? А од ових, толиких и тако великих, опет су много већа и неисказивија она доброчинства која је после одласка одавде, у будућем веку обећао онима што ходају путем врлине. Како би нам у мало речи представио то обиље величине, блажени Павле каже: Што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9). Виде ли обиље дарова? Виде ли доброчинства што надилазе сваки појам људски? Јер каже: на срце човеку не дође. Дакле, ако желимо добро размислити о њима и начинити благодарење према сили нашој, моћи ћемо и више привући себи благоволеније Његово, а и себе више побудити на врлину. Јер сећање на доброчинства (Божја) довољно ће нас подстаћи на напоре врлине и припремити на презир свега постојећег, и окретање ка Ономе који толика доброчиства чини, и на то да свакога дана показујемо живу чежњу према Њему. Стога је, наиме, и Праведник овај уживао толико благоволеније одозго и част, зато што је показивао благоразумије много за учињена му доброчинства. Како би нам, међутим, беседа била јаснија неопходно је понудити љубави вашој сâм почетак онога што је данас прочитано. Јер када је изашао из ковчега по заповести Владичиној, заједно са синовима и женом својом, и женама синова својих, и свим зверињем и птицама, и после изласка примио од Бога и благослов онај који му утеху многу доноси и који каже: растите и множите се, Божанско Писмо учећи нас благоразумију Праведника каже: И изгради Ноје жртвеник Господу, и узе од свих чистих животиња и од свих чистих птица и принесе свеплодницу на жртвеник (1Мојс 8,21). Пази са строгошћу, љубљени, опет и из сада реченога како нам је Творац свих ствари уметнуо у саму природу тачно познавање врлине. Јер откуд је, реци ми, то дошло (на ум) Праведнику? Не беше никога на кога би могао гледати. Него као што је на почетку од првостворенога рођени — о Авељу говорим — сам од себе учинио принос са тачношћу многом, управо тако и сада Праведник овај, из властите намере и здравог избора воље према људској моћи, како је сматрао, узноси благодарења Владики посредстом жртава. И гле како све чини са мудрољубљем многим. Јер нити му је била потребна блистава грађевина, ни храм, нити какав чудесни дом, нити ишта друго, јер знао је, добро је знао да Владика тражи једино намеру, и саградивши без посебне припреме жртвеник, и узевши од животиња, и од чистих птица узнео је свеплодницу, и колико је имао моћи, показао је благоразумије властитог избора воље, које прихвативши, човекољубиви Бог овенча његову намеру и опет показа штедрост своју. Писмо, наиме, каже: и омириса Господ мирис благоуханија (1Мојс 8,21). Гле како намера онога који приноси испуни благоуханијем многим и дим, и испарење, и сваку мрзост што се отуда рађа. Због тога је Павле, пишући (Коринћанима) говорио: Јер смо ми благоуханије Христово међу онима што се спасавају и међу онима што пропадају, једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (уп. 2Кор 2,15-16). Мирис благоуханија. Немој да те погађа грубост тога израза, него приписујући то снисхођење на речима слабости својој, размишљај овде о томе да је принос Праведника (Богу) постао прихватљив. Да би на самим стварима познао да ми имамо Владику који нема потреба, и да је допсутио да те ствари бивају ни због чега другог него да људе наведе на благоразумије, због тога пушта да жртве ватра прогута како би и сами они који приносе из тога што се дешава научили да све то бива због њихове користи. А због чега, реци ми, уопште допушта да те ствари бивају? И то опет (чини) снисходећи људској слабости, будући да су људи намеравали, мало по мало приклонивши се лакомислености, себи богове назначити и њима жртве савршавати, (Господ) предупређујући то прихвата да му се жртве приносе, како би тако одвратио од тога њих који ће себе предати тој погубној заблуди. А да је све то било од Њега допуштено због снисхођења, обрати пажњу и на то да је, када је прошло неко време, прихватио да буде узакоњено обрезање, не зато што ће оно нешто допринети спасењу душе, него како би га синови јудејски носили на себи као какав знак и печат, доказ властитог благоразумија и да се надаље не би мешали са паганима.
3. Због тога блажени Павле њега назива знаком, говорећи: И знак даде обрезања, печат (уп. Рм 4,11). А да оно ништа не доприноси праведности, види (по овоме): овај Праведник је док обрезање још није било узакоњено стигао до онолике врлине. И шта говорим? Сâм праотац Авраам, пре но што је обрезање прихваћено, оправда се самом вером. И пре обрезања, каже се наиме: Поверова Авраам Богу и урачуна му се то у праведност (Рм 4,3). Што се дакле, о Јудеју, узносиш обрезањем? Знај да су и пре њега многи постали Праведници. Авељ је, наиме, из вере учинио принос, као што и Павле каже: Вером Авељ принесе бољу жртву Богу од Каина (Јевр 11,4), и Енох би пресељен, Ноје је по праведности многој избегао онај тешки потоп, Авраам се пре обрезања прославио вером у Бога. Тако је од искони и од почетка род људски вером задобио спасење. Управо због тога је човекољубиви Бог допустио роду људскоме да приноси и жртве, како би, будући да је природа наша још била несавршена, истовремено могла да покаже властито благоразумије, и избегне сваку скверну служења идолима. Јер ако, и док је било толикога снисхођења, многи ипак нису избегли ту клизавицу, да тога није било, како би човек могао да избегне штету што отуда настаје? И омириса Господ Бог мирис благоуханија. Али није тако код неразумних Јудеја, него како? Чуј од Пророка који говори: Кâд ми је гадан (Ис 1,13), готово показујући поквареност слободног избора воље оних који приносе (жртве). Јер као што је овде врлина Праведника дим и испарење учинила мирисом благоуханија, тако је код њих неваљалство оних што приносе жртве учинило да миомирисни кâд буде омисрисан као мрзост. Свуда дакле, кад вас молим да се трудимо здраву намеру да покажемо. Јер она је узрок свих добара. Добри Владика, наиме, обично не пази на шта од нас настаје, као што (гледа) на нашу разбор у томе, којим покретани то чинимо, те гледајући на то или прихвата то што чинимо, или се одвраћа.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κζ’. Καὶ ᾠκοδόμησε Νῶε θυσιαστήριον τῷ Κυρίῳ, καὶ ἔλαβεν ἀπὸ πὰντων τῶν κτηνῶν τῶν καθαρῶν, καὶ ἀπὸ πάντων τῶν πετεινῶν καθαρῶν, καὶ ἀνήνεγκεν ὁλοκάρπωσιν εἰς τὸ θυσιαστήριον; њен латински наслов је: Homilia 27. Et aedificavit Noe altare Domino, et accepit de omnibus pecoribus mundis, et de omnibus volucribus mundis, et obtulit holocaustum super altare (Gen.8.20). Грчки текст: PG 53,239-251.
[2] Ноја.