Беседа двадесет шеста

И опомену се Бог Ноја, и свих звери, и све стоке, и свих птица, и свих гмизаваца што беху са њим у ковчегу. И наведе Бог ветар на земљу, и престаде вода (1Мојс 8,1) [1]

1. Велико и неисказиво човекољубље Божје се показује у малопре прочитаним речима, изобиље Његове доброте коју показује не само према словесном овом живом бићу — о човеку говорим — него и према природи бесловесних живих бића. Творац, наиме, будући свих њих, Он властиту доброту протеже на све што је створио, у свему нам показујући колики Промисао чини о роду људскоме и да је због спасења нашега од искони и почетка све урадио. Дакле, ако кажњава, ако наводи одмазду, и једно и други чини из исте доброте (своје). Јер (Господ) не наводи одмазде у страсти и гневу, него хотећи да сасече зло, да не напредује одвећ. Пошто је и сада, као што чујете, потоп навео ни због чега другог, него као старатељ оних који су себе предали толиком злу. И какво је, кажеш, то старање да сви погину под водом? Не говори непромишљено, човече, него благодарним разумом прихвати оно што од Владике бива, и тада ћеш дознати коликога је старања (то доказ). Јер ослободити зла њих што погубна сагрешења чине, свакога дана ране (себи) повређују и приштеве неизлечивим чине, није ли то био чин највећег старања? Није ли и сâм начин одмазде испуњем сваким човекољубљем? Јер из одмазде одузети живот онима који би и без тога отплатили дуг природи тако безболно да и не добију осећај тога што бива, него одмазду примају безболно и неосетно, колике то није (доказ) мудрости и доброте; а ако би неко, опет, то што се десило сагледао разумом благочестивим, да (последице) доброчинства нису остале само на њима који су одмазду дочекали, него да ће бити и на онима који ће уследити, одатле би узбрао два највећа добра — да не буду заробљени истим делима, и да после тих догађаја постану целомудренији — колику благодарност нисмо дужни признати због тога што су они после тога одмаздом Нојевим савременицима и страхом да на исти начин не пострадају, постали целомудренији, што је сав квасац зла и неваљалства уништен и што им није остао ниједан учитељ зла и неваљалства? Виде ли како су казне и одмазде пре (доказ) доброчинства и како понајвише показују промисао Његов о природи људској? А ако би неко пожелео од искони и почетка да наброји (одмазде Божје), наћи ће Га како са тим циљем наводи одмазде на грешнике. Пошто је и Адама, када је овај преступио (заповест), не само кажњавајући га, него и добро му чинећи избацио из раја. И које је то, кажеш, доброчинство избацити (човека) из живљења у рају? Не гледај, мили мој, на то што се дешава тек онако, нити узгред испитуј оно што од Бога бива, него баци поглед ка дубини многе доброте Његове, и наћи ћеш да све код Њега због тога бива. Кажи ми, наиме, да је Адам и после преступа уживао исто, где се не скотрљао? Јер ако после оноликих обећања допушта себи прихватити превару змијину, и лукавство ђаволово које је преко ње увео, надувши их[2] надом у једнакост са Богом и бацајући их у грех преступа (заповести), да је дакле и после тога (Адам) остао при истој части и начину живота, како не би неваљалога онога демона сматрао достојнијим поверења од Творца свију, и опет себе замислио већим од властитога достојанства? Таква је, наиме, људска природе, кад се док греши не зауздава, него ужива слободу, идући све даље креће низ стрмине. Иначе, могу вам и са друге стране доказати да је Бог показујући човекољубље своје заповедио (Адаму) да изађе из раја и учинио га подложним смртној казни, (самим) тим избацивањем и настањивањем у близину (раја) разборитијим га чинећи и безбеднијим у ономе што следи, и на самим делима га поучавајући лукавству преваранта. А и смртну казну је опет због тога навео, како надаље не би непослушношћу (својом) поставши греху подложан грешио бескрајно. Не чини ли ти се да је све то ствар највећег човекољубља, и избацивање из раја, и извргавање одмазди смртне казне? А имам придодати и друго нешто. Шта је то? Да је и ту зловољу навео на њега не само на њега ограничавајући (последице) доброчинства, него и хотећи да се они који ће уследити уразуме тиме што се са њим десило. Јер ако и када се све то десило пород његов — о Каину говорим — гледајући очима избацивање оца из рајскога врта, отпадију од славе оне неисказиве, величину онога проклетства које говори: Земља си, и у земљу ћеш отићи, ни тако се није уразумио, него је себе злима избушио, да није знао шта се са оцем (његовим) десило, докле то лудило не би дотерало? И оно што је заиста најчудније, то је да је наводећи одмазну и не њега који је десницу своју осквернио клетим оним убиством, одмазду помешао са човекољубљем.

2.  да би из тога што се са њим десило познао величину доброте Божје, (обрати пажњу на ово): када Га је (Каин) увредио и намеравајући да принесе жртву показао презир многи, не разделивши исправно, него тек онако, чинећи принос случајан, (Господ) му није казао ништа тешко нити непријатно, премда грех није био мали, него веома велики. Јер ако они који желе указати почаст истородним (себи) људима њима уступају прве и изабране (дарове) и труде се принети им оно што им се највише од свега чини вредније, онда (Каин), човек будући и Богу (жртву) приносећи, није ли требало да Му принесе највредније и изабрано? И кад је он, дакле, толики грех начинио и толики презир показао, (Господ) није заискао казну, нити увео одмазду за то што се десило, него је као пријатељ са пријатељем, са свом кротошћу обраћајући му се разложио говорећи: Сагрешио си, смири се (1Мојс 4,7). Само му је указао на грех и посаветовао га да не иде даље. Виде ли обиље доброте? Али будући он не само да није извукао никакву корист из толике незлобивости, него је претходним (сагрешењима) још веће додао и похитао на заклање брата, (Господ) и тако показује дуготрпељивост (своју) прво га испитујући и остављајући му простор за оправдање, но кад је овај истрајавао бестидан будући, тада наводи одмазду ради уразумљивања, а и она има човекољубље много помашано са собом. Видиш ли како га је (Господ), и кад је сагрешио према Њему, и то грехом не малим, отпустио, али када је десницу (своју) на брата дигао, тада га је и казнио и предао проклетству. Тако, дакле, и ми да чинимо и Владику нашега да опонашамо, сагрешења према нама да праштамо и попуштамо онима који се о нас огрешују, а када (прегрешење) смера на Бога – тада осуду да тражимо. Не знам, међутим, како то да ми радимо све супротнно, и сагрешења која се на Бога односе уопште се не трудимо осудити, а ако се (неко) и најмање о нас огреши, томе постајемо жестоки гониоци и тужиоци, не знајући да тиме још више и пре љутимо човекољубивога Бога. Да је, наиме, Богу обичај сагрешења према Њему често опраштати, а она која настају према ближњему, њих осуђивати са жестином многом, чуј од блаженога Павла који говори: Ако неко има жену неверујућу, и она се приволи живети са њим, нека је не оставља. И ако жена нека има мужа неверујућега, и он се приволи живети са њом, нека га не оставља (1Кор 7,12-13). Виде ли колико је то сниисхођење? Ако је, каже, Јелин и неверујући, а прихвата живети са њом, нека не одбије; и опет: ако се деси да је жена паганка, и неверујућа, а хоће живети са њим, нека је не одбије од себе: Јер шта знаш, каже даље, о жено, можда ћеш спасти мужа, или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? (1Кор 7, 16). Видиш ли како (Господ) не брани да се онај или она који Му не верују прихватају у законити саживот. А чуј опет и од самог Христа кад ученицима говори: Кажем вам да сваки који отпушта жену своју, осим из разлога прељубе, чини је прељубницом (Мт 5,32). Много обиље човекољубља. Ако је, неверујућа, каже, или паганка, а прихвата те, прихвати (и ти њу); а ако сагреши према теби, заборави (своје) обавезе и да предност заједници са другима – слободно ти је избацити је и отерати. О томе размишљајући и ми да се трудимо да узвратимо Владици за благоволеније (Његово) према нама, и као што Он прихвата опростити (сагрешења) према Њему, а она према нама осуђује са жестином многом, на исти начин и сами да чинимо: сва сагрешења која ближњи чине према нама да праштамо, а сва која смерају на Бога, њих да се трудимо са ревношћу многом осуђивати. Јер то ће и нама донети користи највеће, а и онима што (наше) исправљање прихватају неће бити од мале користи. Можда нам се данас увод развукао на дугачко. Али шта да радим. Нисам својевољно то учинио, него поведен следом беседе. А пошто нам је сва беседа о потопу, неопходно је било показати љубави вашој да су одмазде пре ствар човекољубља Божјег, него одмазде, као што је, дакле, и сâм потоп. Јер Он као какав брижни отац све ради у бризи о природи нашој. А како бисте и из онога што нам сада предстоји и из данас прочитанога дознали величину човекољубља (Његовог), да саслушамо саме речи Божанскога Писма. Пошто нас је, наиме, блажени Мојсије јуче поучио, говорећи: И подиже се вода над земљом сто педесет дана (1Мојс 7,24) — ту се, наиме, оконча поука — данас каже: И опомену се Бог Ноја, и свег звериња, и све стоке, и свих птица, и свих гмизаваца што беху са њим у ковчегу (1Мојс 8,1).

3. Гледај опет снисхођење божанскога Писма. И опомену се, каже се, Бог. Богодолично, љубљени, да мислимо то о чему се говори и грубост тих речи да приписујемо слабости наше природе. Јер колико је до неисказиве оне Природе, реченица је недостојна, а колико је до слабости наше – каже се доследно. Опомену се, каже, Бог Ноја. Пошто нам је, наиме, (Писмо) у претходно казаноме, као што стигосмо поучити љубав вашу, већ исприповедало како је током четрдесет дана и исто толико ноћи настала киша, и да је током сто педесет дана (вода) остајала на истом (нивоу) дигавши се петнаест лаката изнад планина, и да је док се то дешавало Праведник био у ковчегу не могући ни (свеж) ваздух да удахне пошто су заједно са њим биле и све бесловене животиње, због тога вели: И опомену се Бог Ноја. Шта значи то: опомену се? Сажали се, каже, Бог на Праведника који у ковчегу време проводи, смилова се на њега који се нашао у толикој тескоби и немоћи, не знајући на чему ће се страхотезауставити. Замисли, наиме, какве је помисли покретао у себи после четрдесет дана и четрдесет ноћи током којих су се воде спуштле (са неба), и током сто педесет дана гледајући да воде остају на истом нивоу и нимало не попуштају, и оно што је заиста најтеже, да ни властитим очима није могао видети шта се дешава, него је забрављен и не могући ни са које стране сагледати страхоте које су га захватиле, он још већи бол трпео и свакога дана још горе (страхоте) замишљао. А ја се чудим како се није под самим нерасположењем срушио, дошавши на помисао о погибији рода људскога, властитој усамљености и тешком оном животу. Но узрок свих добара била му је вера у Бога којом је издржавао и све храбро подносио, хранећи се надом није осетио ништа од тих жалости. Будући, дакле, да је он све што је до њега учинио: показао трпљење, веру обилну, показујући и истрајност многу, обрати сад пажњу и на човекољубље доброга Бога према њему. И опомену се, каже, Бог Ноја. Није (Писмо) тек онако казало: и опомену се, него будући да нам је унапред објавило сведочење Божје о Праведнику говорећи: Уђи у ковчег јер те видех праведнога у овом нараштају (1Мојс 7,1), због тога сада каже: И опомену се Бог Ноја, то јест присети се сведочења које је о њему учинио, и није Праведника на дуго оставио, него стрпeвши се дотле док је овај могао издржати, тада на крају и благодат своју дарује. Знајући, дакле, слабост наше природе, (Бог) кад допусти да некакво искушење буде наведено (на нас), пушта да (траје) толико, док види да можемо поднети, како би и нама пружио прилику (да покажемо) истрајност, а и показао властито човекољубље, као што и Павле каже: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма но шт можете, него ће учинити са искушењем и излаз, да можете поднети (1Кор 10,13). Пошто је, дакле, и овај Праведник показао истрајност и трпљење вером у Бога издржавши становање у ковчегу, (Писмо) каже: И опомену се Бог Ноја. А затим, како би познао и бездан човекољубља (Његовог), Божанско Писмо је придодало: И свега звериња, и све стоке, и свих птица, и свих гмизаваца што беху са њим у ковчегу. Гледај како (Господ) све ради у част човеку. Јер као што је код оних људи што су у потопу погинули, заједно са њима уништио и сву природу бесловесних животиња, тако и овде, намеравајући да покаже властито човекољубље према Праведнику, њему у част, своју доброту протеже и на природу бесловесних животиња, и звериња, и птица и гмизаваца.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κς’. Καὶ ἐμνήσθη ὁ Θεὸς τοῦ Νῶε, καὶ πάντων τῶν θηρίων, καὶ πάντων τῶν κτηνῶν, καὶ πάντων τῶν πετεινῶν, καὶ πάντων τῶν ἑρπετῶν, ὅσα ἦν μετ’ αὐτοῦ ἐν τῇ κιβωτῷ. Καὶ ἐπήγαγεν ὁ Θεὸς πνεῦμα ἐπὶ τὴν γῆν, καὶ ἐκόπασετὸ ὕδωρ; њен латински наслов је: Homilia 26. Et recordatus est Deus Noe, et omnium bestiarum, et omnium jumentorum, et omnium volatilium, et omnium reptilium, quaecumque erant cum illo in arca. Et adduxit Deus spiritum super terram, et cessavit aqua (Gen.8.1). Грчки текст: PG 53,229-239.

[2] Адама и Еву.